Sve će biti dobro!

Čovečanstvo danas grozničavo pokušava da se izbavi iz lavirinta u koji ga je gurnula neman bez lica. Korona je planeti promenila opis nemilosrdno sejući patnju širom Zemljinog šara. Stradanju Italije, države koja je pre više od mesec dana proglašena crvenom zonom zbog virusa koji kosi živote, sudeći po najnovijim vestima, u daljini se naslućuje kraj.

– Žitelji ove čudesne zemlje vode bitku sa svakodnevnim iskušenjima jer znaju, što bi rekao veliki Ivo Andrić, da nema noći bez svanuća i da će svetlo pobediti tamu. I dok krvare i plaču, Italijani uzvikuju: „Andra tutto bene“!  („Sve će biti dobro“). To je slogan koji svima nama daje krila i veru da ćemo uskoro pokoriti pošast čiji smo sada zatočenici – kaže Beograđanka Marija Karadžić, pravnica po struci, koju je prst sudbine pre više od dve decenije doveo na Apeninsko poluostrvo, gde je pronašla svoj dom.

Marija za „Vesti“ opisuje ove dane posle kojih ništa više neće biti kao pre.

U karantin preko noći

– Živim u severoistočnom delu Italije – Friuli Venecija Đulija – u Kodroipu, malom pitomom mestu na pola sata vožnje od Udina. Ljudi ovog kraja su mirni, besomučno posvećeni poslu, porodici, svojim besprekorno čistim kućama i još urednijim vrtovima i cvetnim alejama. Odgovorni su, disciplinovani, blago rezervisani u odnosu sa ljudima koji dolaze iz bilo koje druge realnosti, same Italije ili inostranstva. Ipak, i ovde je poseban i svakodnevni ritual druženja uz pršut i čašu belog vina, neizbežan aperitiv oko 19 sati, kada su barovi prepuni i kada čak i svako najmanje selo gori od žamora, smeha, života.

– Početkom februara u opuštenoj atmosferi se neobavezno razgovaralo o nekom virusu kojem ni ime nismo znali, o Kini, o pijaci koja je izvor prljavštine, o čorbama od slepog miša… Kina nam je bila daleko. Polovinom februara počinju da stižu informacije iz Lombardije, kažu, ima zaraženih. I Milano nam je daleko, ne prihvatamo ozbiljno. Došao je 22. februar, objavljeno je da 38-godišnji Italijan iz mesta Lodi u regiji Lombardija ima respiratorne probleme. Smeštaju ga u bolnicu, rade mu test, pozitivan je. To je taj čuveni nulti pacijent.

– Istog dana nalogom Ministarstva zdravlja proglašava se obavezni karantin za sve koji su bili u bilo kakvoj vrsti kontakta sa zaraženima u Lombardiji. Obustavljaju se sve javne manifestacije i blokiraju preduzeća koja obavljaju delatnosti koje nisu od javnog značaja. Zatvaraju se škole, pozorišta, muzeji, sportske hale, teretane, barovi, restorani…

– Brzinom svetlosti se sužava krug. Situacija se menja iz dana u dan, iz sata u sat. Zaraza se širi na Veneto, zatim i u Friuli. Od 1. do 8. marta ređaju se ukazi, dekreti jedan za drugim i severna Italija se skoro preko noći našla u karantinu. Šta to znači? To znači da smo, dok ovo pišem, u petoj nedelji totalne izolacije. Uvedena je zabrana kretanja, izlazak je dozvoljen samo uz popunjavanje obrasca koje je izdalo Ministarstvo unutrašnjih poslova, a koje dozvoljava izlazak iz kuće zbog nabavke namirnica (samo jedna osoba iz porodice), radi zdravstvenih razloga i ako ste zaposleni u firmi od javnog značaja.

„Niko ne spava“

– Kako moji prijatelji i ja provodimo vreme u doba korone? Moje malo, spokojno i čisto mesto kao da je izgubilo vazduh, vodu, boje, kao da se niko i ništa ne pomera. Sablasno i bez života ujutru, u podne i uveče bez nas koji smo tu, a nema nas, sklonjeni u okrilje domova, uplašeni, prestravljeni od neprijatelja koga ne vidimo, ne poznajemo. Za sebe se ne bojim, pitala sam se kako će oni koji 70 godina nisu doživeli pravu krizu, rat, bombardovanje, koji ne znaju odavno šta znači odricanje, trpljenje, strepnja za sopstveni i život najmilijih kada si u masovnom savremenom ludilu progonjenih, krivih, potkazanih i prevarenih, kako će se oni koji žive u ekonomski najrazvijenijem delu Italije, ušuškani u svojim domovima i najnovijim modelima automobila izboriti sa ovom pošasti? Ali čovek je čudo! Počinju pesma, solidarnost, aplauzi, jedinstvo. Broj zaraženih raste vrtoglavom brzinom; broj preminulih takođe. Jednog petka večernji dnevnik objavljuje vest da je za jedan dan zaraženo 7.000 ljudi, preminulo skoro 900. Poslednji, deveti krug pakla! Nadrealna situacija! Neko peva čuvenu ariju „Nessun dorma“ („Niko ne spava“).

– Sledećeg jutra, prvi put posle dužeg vremena mi zvoni neko na vratima. Čovek, koga znam iz viđenja, donosi nove odštampane formulare za izlazak. Pita: „Da li vam je nešto potrebno iz supermarketa? Pozovite kad god vam nešto zatreba; znam da ste sami“. Kažem – čovek je čudo! Kako je malo potrebno da budemo srećni!

– Moje prijateljice Nadia i Anđela, koje su postale deo moje porodice, provode vreme u karantinu tako što Nadia čuva 95-godišnju depresivnu svekrvu s uganutom nogom; kupa je, šminka i frizira. Nadia je došla krišom da me vidi na 10 minuta, posle tri nedelje izolacije, preskačući u dvorišta obližnjih suseda da je ne bi zaustavio auto civilne zaštite koji patrolira 24 sata dnevno i kontroliše kretanje u našoj četvrti. A moja Anđela, koja ne može da zamisli dan bez šetnje od bar pet kilometara, kreči kuću od tavana do podruma, farba, prečišćava, baca staro, sklanja novo i tako unedogled. Od nje sam čula da joj se od pranja na rukama pojavila Pitagorina teorema iz 5. razreda osnovne škole. Varijante na ovu temu su kao repriza posle par nedelja počele da stižu i iz Beograda.

Armani šije mantile

– Ljudi se bore protiv sopstvenog straha duhom, saosećanjem, šalom, pesmom, molitvom, pokušavaju na sve načine da izađu iz ponora. Čitam nainternetu poruke ohrabrenja i potrebe da se doskoči tragediji, da se preživi noć i sačeka jutro. Italijani, na samo njima svojstven način, pokazuju raskošnu duhovitost. Poručuju: „Postoji li zemlja na planeti u kojoj bolničke mantile šije Armani, respiratore pravi Ferari, zaštitne maske Guči, a dezinfekciona sredstva Bulgari? Nema. Zato ćemo mi i ako budemo otišli u pakao, otići sa stilom“.

– Pokušavamo da živimo odvojeni, zajedno kuvamo, vežbamo, doterujemo se, radimo domaće zadatke, pravimo zaštitne maske od kuhinjskih ubrusa, svađamo se, isplačemo i ismejemo od srca i to sve onlajn. Nedostaju mi moja deca, koja se sticajem okolnosti nalaze u Beogradu, pa je praznina još praznija, dublja i tamnija. Od početka ove nedaće delim svaki trenutak sa Beogradom, svojim roditeljima, sestrom, prijateljima… Dovoljno je da mi kažu: Čuvaj se – ne brini – je l’ ti pun frižider – proći će – i mene prođe, prođu me strah i zebnja, ali mi ostane briga za sve one koji nisu sada sa mnom u Italiji i sada znam da Srbija nije daleko, da su se razdaljine skratile i da su Vuhan, Milano i Bergamo bili vrlo blizu.

– Znam da ću na Veliki petak, 17. aprila, ofarbati jaja i proslaviti Hristovo uskrsnuće u nedelju, sama i sa ljudima koje volim onlajn. Ovih dana mnogo čitam, i nove i stare knjige. U misli mi se urezalo tumačenje stihova iz Danteove „Božanstvene komedije“: „Pesnici se uspinju pokraj Sotone, prolazeći centar ravnoteže, te završe na obali reke Lete, spremni za dugo putovanje ka gornjem svetu. Do gornjeg sveta stižu pred svitanje na Uskrs, gde vide zvezde na nebu iznad glava.“

Sve će biti dobro!

Globa do 5.000 evra

– Maski, rukavica i dezinfekcionih sredstava nema, kada se sporadično pojave u prodaji, ograničen je broj artikala koje je moguće kupiti. Šetnje po parkovima i izlasci u obližnje napuštene njive i šume nisu dozvoljeni. Posle kupovine u samoposluzi račun se mora sačuvati, jer je na njemu označeno vreme plaćanja na kasi koje je potrebno pokazati policiji kada vas zaustave kao dokaz gde ste bili. Kontrole su na svakom koraku. Kretanje je ograničeno samo na teritoriju opštine na kojoj imate prebivalište. Za nepoštovanje karantina izriče se kazna od 400 do 4.000 evra. U slučaju napuštanja prebivališta gde je određeno mesto izolacije za osobe pozitivne na test za KOVID-19 sledi boravak iza rešetaka plus globa od 500 do 5.000 evra.

Nestašne dame i začuđeni južnjaci

Svakodnevno su nam stizale neverovatne vesti o zaraženima i preminulima, sa šokantnim brojkama. Uporedo su objavljivane apsurdni i tragikomični video-zapisi. U žarišstu zaraze u Milanu, dve elegantne, našminkane sedamdesetogodišnje dame, ruku pod ruku (nema distance), bez maski i rukavica, šetaju kao da se ništa ne događa. Na pitanje novinara da li su upoznate sa merama bezbednosti koje podrazumevaju samoizolaciju, pre svega za njihove ispisnike, one uz najšarmantniji osmeh složno odgovaraju: “ Naravno da znamo, juče nas je jedan policajac naterao da se vratimo u kuće, mi smo sačekale da se udalji, pa smo opet izašle da uživamo u ovom divnom danu“. Reporter je bio uporan: „Znači, vi se ne bojite“. One uzvraćaju: „Nikako, svi naši prijatelji izlaze i šetaju krišom. Ionako svi kažu da će sve biti dobro!“.

Usred Bergama treniraju i džogiraju mladi. Pravdaju se da će ih pre dokrajčiti nervoza u izolaciji nego virus zbog svađe s ukućanima. Mnogi depresiju leče hranom i pićem.

Posebne priča je jug Italije gde je interpretacija zakonskih normi vrlo elastična kategorija, tako da ovde dolazi do izražaja pravi mediteranski, topli južnjački duh. Sunčaju se i kupaju u svom prelepom moru, igraju fudbal, tenis, otvaraju i zatvaraju frizerske i kozmetičarske salone po potrebi i okupljaju se u kućama i na javnim mestima kako im padne na pamet. Kada budu uhvaćeni na delu, oni se čude. I oni se brane parolom: „Andra tutto bene“.