Gledaoce budim osmehom

Harizmatična Ivana Milenković novinarsku karijeru započela je 2011. na RTS. Bila je autor priloga iz oblasti arhitekture u emisiji „Sve boje života“, a godinu kasnije počela je da vodi i uređuje emisiju „Kontekst 21“ u okviru Redakcije za nauku i obrazovanje. Voditeljka „Kulturnog dnevnika“ postala je 2014, a već 2016. počela je da radi u emisiji „Studio znanja“.

Gledaoci je prepoznaju kao voditeljku „pametnih emisija“. Govori engleski, francuski, španski i italijanski jezik. Iako joj se posao na teviziji dogodio slučajno, priznaje da je oduvek baš to želela da radi. Početkom ove godine počela je da vodi i Jutranji program što joj je poseban izazov.

Idilično detinjstvo

– Rođena sam u Beogradu drugog dana Božića, 8. januara 1985, kao drugo dete u porodici Milenković. Od starije sestre Nataše mlađa sam tačno 23 godine i 23 dana. Ta simbolika mi je uvek bila zanimljiva, posebno što se taj broj na razne načine provlačio kroz moj život. Jedan od njih jeste i što je emitovanje programa medijske kuće u kojoj radim počelo baš 23. avgusta 1958. Razlika u godinama između mene i sestre oduvek mi je bila simpatična jer sam time dobila ne samo sestru, već mnogo više od toga – nekoga s kim sam kao mala mogla da se igram, osobu koja je od mame i tate krila mnoge moje nestašluke, ali pre svega pravog prijatelja od koga sam mogla da dobijem dragocene savete.

– Mami i tati sam zahvalna na tome što su oduvek bili roditelji kakve sam mogla samo da poželim, posvećeni, brižni i strpljivi, nekada čak i previše. S tri godine sam naučila da čitam i pišem, s četiri me je mama upisala na časove engleskog, a s pet i na balet. Potom su usledili i časovi glume u tadašnjem Domu pionira. Dakle, od malih nogu mi se ukazala prilika da isprobavam različite veštine i vidove umetnosti. Obožavala sam da crtam, pravim figurice od plastelina i uopšte sve što je podrazumevalo stvaranje i spretan rad ruku. Kao i većina devojčica i ja sam volela da šijem haljine za lutke, a u tome mi je pomagala i mama jer je veoma vešta sa šivenjem i modnim dizajnom. Ona je još početkom šezdesetih godina radila u Parizu, u modnoj kući Nine Riči, ali se po povratku u Srbiju posvetila porodici i pridružila tati u radu s knjigama u Iizdavačkoj kući „Vuk Karadžić“. Zato je naš stan oduvek bio prepun knjiga, imamo zaista veliku biblioteku i to je možda i razlog zašto sam tako rano naučila da čitam.

– Odrasla sam na Banovom brdu, gde i dalje živim. Mnogo mi se dopada što sam za desetak minuta vožnje kolima u centru grada, ali i što za pet minuta mogu peške da stignem do Ade Ciganlije. Obožavam da tamo vozim rolere, šetam i sunčam se, ali i trčanje i šetnju do Košutnjaka. Povezanost s prirodom je izuzetno važna za mene i sigurno je da ću svaki slobodan trenutak iskoristiti pre za odlazak u šetnju ili bavljenje sportom nego za sedenje na kauču u dnevnoj sobi i gledanje TV, iako je to možda u suprotnosti s poslom koji radim.

Dedine priče

– Mnoge dane detinjstva provela sam u kući u Sremčici, blizu Lipovačke šume, najčešće leti. To vreme pamtim po zanimljivim igrama s komšijskom decom, odlascima u šumu, penjanju po drveću, najlepšim domaćim jagodama, malinama i kupinama iz naše bašte, kuminim trešnjama i kiflicama sa sirom, ali i brojnim vratolomijama i nestašlucima u kojima mi je deda bio saveznik. Obožavala sam da se igram sa njim jer mu jednostavno ništa nije bilo teško da uradi za mene, pa čak i da u dvorištu napravi pravo malo igralište sa ljuljaškom i različitim penjalicama. Kad je bilo hladno, ljuljaška se unosila u kuću i kačila o kuke na plafonu, pa se igra nastavljala. Pravio mi je društvo čak i dok sam se igrala s lutkama, a najviše sam volela da idemo u njegovu radionicu i zajedno pravimo predmete od drveta. Pričao mi je bajke i priče, svoja iskustva iz rata, sećanja iz detinjstva i mladosti.

– Volela sam da slušam dedu kad mi je govorio kako je Beograd izgledao pre Drugog svetskog rata, kakve su bile građevine, ljudi, kako se živelo. Bio je i kraljev gardista, pa mi je često prepričavao sećanja iz tog perioda. Sredinom tridesetih godina, kad se rodio moj tata, deda i baba su se bavili ugostiteljstvom. Imali su zgradu sa nekoliko stanova na Neimaru i kafanu koja je radila pre, tokom, ali i posle rata, sve do nacionalizacije 1948. Tada im je sve oduzeto, osim jednog stana. Zgrada je šezdesetih godina srušena i moja porodica se preselila na Banovo brdo.

– Završila sam Osnovnu školu „Josif Pančić“ na Banovom brdu i Trinaestu beogradsku gimnaziju, ali sam paralelno išla i u osnovnu i srednju Muzičku školu „Vatroslav Lisinski“. Mogu da se pohvalim da sam bila odličan đak, vukovac u osnovnoj školi i u gimnaziji, a kasnije i veoma uspešan student arhitekture. Lepe uspomene nosim iz osnovne škole. Sa nekim drugarima sam i dalje u kontaktu, rado se i danas vidimo. Ne volim lenjost i često bih volela da dan traje i duže od 24 sata da možemo da uradimo i uživamo u još mnogo stvari.

I izazov i zadovoljstvo

– Mama je želela da studiram medicinu, tata farmaciju, a ja sam potajno želela da upišem glumu, mada se nikada nisam usudila da probam. Izbor je na kraju pao na Arhitektonski fakultet. Bilo je to pet godina prepunih kreativnosti, sticanja novih znanja i prelepog druženja. U posebno lepom sećanju su mi ostale arhitekturijade na Kopaoniku i leti na moru i na Ohridskom jezeru.

– Posao na televiziji se dogodio sasvim slučajno mada je to, moram priznati, nešto što sam oduvek želela da radim (slično kao i sa studijama glume). Urednica Obrazovno-naučnog programa Vesna Pavliček je 2011. pokrenula novu emisiju kolažnog tipa „Sve boje života“. Dopala joj se ideja da u okviru nje ima i teme iz sveta arhitekture i tada su nastale „Ivanine priče o arhitekturi“, kao rubrika u okviru ove emisije. Polovinom 2012. krenula sam da radim naučno-obrazovnu emisiju „Kontekst 21“ kao voditelj i jedan od urednika, za koju sam takođe radila i dizajn scenografije. Dve godine kasnije, počeo je „Kulturni dnevnik“ i bilo mi je posebno zadovoljstvo što sam bila voditelj prve emisije, emitovane 17. februara 2014. U decembru 2016. na red je stigao novi poslovni izazov. Reč je o emisiji „Studio znanja“, koju radim i danas, a od januara ove godine ukazala mi se prilika da vodim Jutarnji program, što je za mene posebno zadovoljstvo, ali i izazov.

– Imam sreće da sam ranoranilac, tako da mi zaista ne pada teško ustajanje rano ujutru. Volim da svako jutro počnem s osmehom i najteže mi pada kad se dogode loše stvari i gledaocima treba da saopštim teške vesti. Ali, i to je deo posla i života. Da nema loših stvari, ne bi bilo ni lepih, odnosno najverovatnije te lepe ne bismo znali dovoljno da cenimo.

– Tokom studija dok sam studirala ahitekturu često se dešavalo da po čitavu noć crtam ili pravim makete i samo ujutru produžim na fakultet. To je odlično poznato svim studentima Arhitektonskog fakulteta jer su svi prošli kroz slično iskustvo. Takođe, ljubitelj sam i plivanja rano ujutru, pa je i to jedan od razloga zašto sam navikla na rano buđenje. S druge strane, kad radite posao koji volite, onda vam ništa nije teško, pa čak ni kada vas alarm na telefonu probudi u četiri ujutru. Moram da priznam da posle dva meseca rada u okviru tima Jutarnjeg programa imam zaista lepa iskustva u radu s kolegama, koji su izuzetno posvećeni svom poslu, profesionalni i uvek spremni da pomognu i daju korisne savete.

Tetka sa pet godina

– Zahvaljujući razlici u godinama između sestre i mene, sa čitavih pet godina postala sam tetka. Novog člana porodice, svog sestrića Nikolu, oduvek sam doživljavala kao mlađeg brata, pa čak slobodno mogu da kažem i ratnog druga. Zajedno smo prošli kroz različite igre, poduhvate, nestašluke, životne izazove, a on mi je i najdraže društvo za putovanja. Nikola je pravi kompjuterski mag i vrlo često mi pomaže u mnogim stvarima. Najviše mi se dopada što je jedna od retkih osoba koja me u potpunosti razume i iako je mlađi, ima vrlo mudre savete koji mi pomažu da se bolje suočim s različitim životnim situacijama.

Doktorska teza u planu

– Kada sam završila osnovne i master studije sa 24 godine upisala sam i doktorske. Za dve godine dala sam skoro sve ispite, međutim, ubrzo sam počela da radim tako da još jedan ispit i doktorska teza i dalje čekaju. Nadam se da ću jednog dana pronaći vremena da to privedem kraju.

Klavir kao magnet

– Klavir me je privlačio od malih nogu i to zahvaljujući mojoj sestri Nataši. Uživala sam da je slušam dok svira, pa sam poželela da i ja jednog dana isto tako ovladam ovim instrumentom. Čim sam prohodala i mogla da dohvatim dirke, počela sam da se motam oko njega, zbog čega me sestra često grdila. To joj je u početku bilo simpatično, ali kad sam počela da „sviram“ nije joj se baš mnogo dopalo. Baš se ljutila kada bih iz sve snage počela da udaram po dirkama pritom pritiskajući i pedalu, što je mene tada izuzetno zabavljalo. Govorila je da to ne radim i da ću raštimovati instrument, a ja njoj da je to moj klavir. Ona se ljutila jer su klavir mama i tata skoro 20 godina pre toga kupili njoj. Međutim, vremenom, kada sam upisala muzičku školu i počela ozbiljno da sviram, pa čak i da idem na takmičenja, uspela sam, ipak, da ga prisvojim, tako da je to danas moj klavir.