Vitomir – Vito Martić: Moji romani su slični boks meču

Bio je bokser, nastavnik, kockar, antiglobalista, ulični fajter koji je vrlo često pesnicama i srcem krčio put kroz život, izbacivač, estradni menadžer i mnogo što-šta još, ali se tek od pre koju godinu izjašnjava svojim osnovnim zanimanjem – pisac, a uskoro će mu se pojaviti i peti roman.

Prvi i drugi su već u švedskoj kraljevskoj biblioteci, treći, izdat 2002, tada je ušao u uži izbor Ninove književne nagrade i preveden je na čak sedam svetskih jezika.

Vitomir – Vito Martić (55) sve je samo ne običan pisac.

Rodom iz Sarajeva, stalno nastanjen u Geteborgu (Švedska), proputovao je uzduž i popreko celu Južnu Ameriku tražeći junake svojih priča isključivo na socijalnim i društvenim marginama. Trenutno je u Beogradu povodom Međunarodnog sajma knjiga na kome je, zbog velikog interesovanja, na štandu Zavoda za udžbenike iz Istočnog Sarajeva, ponovo predstavljen njegov treći roman „Put za Santa Klaru“.

„Amarkord“ na Koševu

Ipak, domaća javnost ga zbog nekoliko TV gostovanja prepoznaje isključivo kao nekadašnjeg „opasnog momka“ i „strah i trepet za sarajevske mangupe i kriminalce“, kako su glasile neke od najava. Za to je, doduše, i sam kriv, jer o Sarajevu pre rata priča sa toliko šarma i duhovitosti da se i od najopasnijih događaja gledaoci zacenjuju od smeha.

– Volim da pričam o predratnom Sarajevu zato što je to priča o ljudima i vremenu koje se sigurno nikada više neće ponoviti. Sarajevo je tih osamdesetih godina imalo toliko pozitivne energije kao nijedan drugi grad na svetu. Mnogo posle rata prepirao sam se sa Kustom oko Felinijevog „Amarkorda“.

Objašnjavao mi je koliko je potrebno mašte da se osmisle takvi likovi i događaji, a ja mu kažem: „Pa mi smo na Koševskom brdu bukvalno svaki dan imali ‘Amarkord’, i to uživo.“ Kako nećete imati „Amarkord“ kada je zbog braće Dalton većina dece iz našeg naselja bolje znala gradove po svetu, nego po nekadašnjoj Jugoslaviji. Presretnu nas i ako znamo odgovor pošteno puste, a ako ne izlupaju – smeje se Martić.

Iz tog perioda su i poznanstva koja su kasnije postala čvrsta prijateljstva sa mnogim poznatim Sarajlijama, od Mladena Vojičića Tife, preko Emira Kusturice do Nenada Jankovića – Dr Neleta Karajlića.

– Kusta je voleo da u svojim filmovima angažuje naturščike, ali se ne zna da su mnogi od njih poticali upravo s životne margine poput Brace Šintora u „Sjećaš li se Doli Bel“. Glumio ga je Mirsad Zulić Campo, jedan od dvojice braće koji su u to vreme u Sarajevu važili za prave razbojnike i kockare. Kusta je čak za film „Crna mačak, beli mačor“ angažovao Džeja da ga vodi po dorćolskim privatnim kockarnicama kako bi uživo video i shvatio kako se igra barbut. Naravno da sam i ja bio uz njih, đe da prođe bez mene – ponovo se smeje Martić.

Pomoć prijatelja muslimana

U Drugu gimnaziju je išao sa Dr Neletom Karajlićem, ali i muzičarima iz Zabranjenog pušenja i Crvene jabuke. Ipak, tada se nisu družili.

– U to vreme sam već bio u reprezentaciji Bosne u boksu i posmatrao ih kao neke gubitnike. Kada sam pre desetak dana organizovao promociju nove knjige Neletu u Švedskoj podsetio sam ga na to, a on je odmah uzeo mikrofon: „Ko je, sad, papak zemljače, a?“ Svi smo se naravno smejali do suza.

Vitomir Martić je aktivno boksovao devet godina, a počeo je tako što je na televiziji 1978. godine odgledao finalni meč bokserske legende Miodraga Perunovića na svetskom prvenstvu u Beogradu. Odmah se zaljubio u taj sport.

– Perunovića ću upoznati tek tridesetak godina kasnije, 2009. na Mokroj Gori, kada su me Kusta i njegov telohranitelj, a moj prijatelj Vučeta Šipčić, ubedili da organizujem originalnu promociju moje četvrte knjige „Iza zidina“ u ringu. Imao bih profesionalan boks meč, a moje knjige bi bile svuda oko ringa. Šta ću, ta ideja je bila dovoljno luda da sam je odmah prihvatio.

Martić je uspeo da izbori nerešen rezultat, a onda su, u pravom spektaklu, nastupili tadašnji evropski prvak Nenad Borovčanin i budući prvak sveta Dejan Zlatičanin.

– Posle meča sam se osećao kao da me je voz pregazio. Sem Perunovića tada sam upoznao i Momu Kapora, s kojim sam se brzo sprijateljio. On je tada već slabije video i tražio je od supruge Ljilje da mu pročita moj roman. Sledeće jutro mi je prišao i rekao: „Pa ti pišeš mnogo bolje od mene.“ Sve da se šalio to je za mene bio ogroman kompliment.

Martić je početak rata u Bosni dočekao u Centralnom zatvoru zbog tuče koja se završila pucnjavom. To ga je, priznaje, spaslo mnogo veće tragedije od one u kojoj se našao.

– Istog dana kada su mi ocu konstatovali karcinom policija me je uhapsila. Tih poslednjih godina pred rat sam bio potpuno lud. Imao sam osećaj da je celo Sarajevo moje i samo moje. Kada sam se u zatvorskoj ćeliji pogledao u ogledalo video sam lik čoveka koga sam počeo da mrzim više nego ikada ikoga. To suočavanje sa samim sobom mi je pomoglo da promenim mnoge poglede na život.

Martić je u ratnom Sarajevu proveo narednih devet meseci, pa je uz pomoć prijatelja muslimana iz grada izvodio komšije Srbe, a na kraju i svoju porodicu.

Čuđenje Seke Aleksić

– Prvo smo se 1994. godine preselili u Stokholm, a posle nekoliko godina u Geteborg. Da bismo preživeli snalazio sam se onako kako sam znao. Malo sam boksovao, malo trenirao druge, malo kockao, a malo i menadžerisao. Time sam se bavio 13-14 godina. U Švedsku sam doveo sve estradne zvezde iz nekadašnje Jugoslavije, osim Cece. Aca Lukas mi je bio sedam ili osam puta, slično i Zdravko Čolić, Dino Merlin, Kolonija…

Na urnebesan način se priseća i nastupa Seke Aleksić u Geteborgu 2014.

– Par dana pre njenog nastupa odem kod nekih Arapa i Iračana na barbut i prokockam i sav novac i automobil, ukupno 15.000 evra. Brže-bolje od drugara pozajmim kola i tek na putu za aerodrom, onako mrzovoljan što ću raditi za već potrošeno, shvatim i da su golubovi „označili“ kola, a da brisači ne rade, tapacirung je u potpunom raspadu… Ne bih 300 evra dobio za taj krš. Kada je Seka videla automobil nije mogla da veruje. Pita muža: „Je l’ to taj čovek koji drži celu Švedsku?“ Naravno, kasnije je saznala pravu priču, a njen nastup je bio potpuni hit da smo svi odlično prošli, a ja em vratio dug, em još i zaradio.

Uz menadžerski rad Martić je aktivan u jednom od najcenjenijih borilačkih klubova u Švedskoj, pa je bio trener više kasnijih šampiona u kik-boksu i ultimat fajtu. Ljubav prema boksu nikada nije prestajala.

– Boks je mnogo više od sporta ili tuče dvojice ljudi u ringu. Boks je zapravo totalno razgolićavanje duše. Jedini čovek koji posle meča razume pobednika je onaj koji je izgubio. Zato se oni ljube. Retko ko to može da razume. Pisanje je veoma slično boksu. I tu je čovek prepušten sam sebi i svojim mislima. Romani nastanu u toj borbi koju imate protiv svog zamišljenog protivnika – poručuje sasvim obično neobični pisac Vitomir Vito Martić.

Oprobao se i kao glumac

Vitomir Martić rođen je 21. marta 1964. u Sarajevu, završio je Drugu gimnaziju, a zatim završio Fakultet fizičke kulture. Svoja prva dva romana objavio je 1997. godine na švedskom: „Lutke i sene“ i „Rekvijem za gubitnika“. Već sa njima je dosegao slavu ozbiljnog pisca koji je na sajmu knjiga u Stokholmu imao svoj poseban štand na kome je pisalo i njegovo ime. Snimio je i dokumentarni film „Put za Santa Klaru“ koji je 2017. bio veoma zapažen na Filmskom festivalu u Sarajevu, a zatim na festivalima u Havani te iste godine i u Nju Delhiju 2018.

Kao glumac se oprobao 2013, na nagovor Neleta Karajlića koji je snimao hit seriju „Nadrealna televizija“. Tu je igrao više uloga, a istakao se rolom „Vite lastavice“.

Zakleti antiglobalista

Martić je 2001. godine hapšen u velikim antiglobalističkim protestima u Geteborgu i priznaje da je i dalje zakleti antiglobalista.

– Osnovno pitanje pristojnosti je suprotstaviti se aktuelnom globalizmu koji se bez preterivanja može porediti sa satanizmom. Ovde nije reč o ideologiji, već o opstanku čoveka, jer smo upali u zamku da se između ljudskog postojanja i trošenja novca uveliko stavio znak jednakosti. To je slepilo i ludilo, ali gmazovi koji vladaju svetom potenciraju tu priču kako bi od ljudske rase napravili kiborge koji su sposobni samo da rade i troše i u tom cilju je sve dozvoljeno, pa i ova potpuna dekandencija zapadne civilizacije koje smo svi svedoci – ističe Martić.

Mada je bio član najveće antiglobalističke organizacije, kaže da je sada „vuk samotnjak“ zato što se ispostavilo da je tu grupu finansirao Soroš.

– Zamislite te perfidnosti da najveći svetski globalista plaća „opoziciju“. On je to radio smišljeno, svestan da tako može da kontroliše sve svoje protivnike.

Na kocki osvojio mrtvačka kola

– U jednoj privatnoj partiji pokera u Sarajevu usred noći se pojavio i pogrebnik. Kada je izgubio sav novac stavio je ispred mene ključeve dvoja auta u zamenu za novih 1.000 maraka da bi se čupao. Ko mi je kriv, na nagovor odaberem „skuplji“, sitroen, i kada je i to izgubio siđem dole da vidim „plen“ i umalo se nisam onesvestio. Ispred mene mrtvačka kola sa „putnikom“ – pokojnikom. Ne mogu da lažem, nisam smeo ne da uđem, već ni da zavirim unutra. Brzo sam pozvao tog pogrebnika i sve mu vratio, i novac i kola. „Razmenu“ smo izvršili, posle mi je bila smešna simbolika, ispred kafića Raj, a ovaj čovek nam je objasnio da se vraćao iz Beča sa pokojnikom i umesto da isporuči porodici telo, on je svratio na poker… Đe baš na mene da naleti – smeje se Vito Martić.

Poznanstvo sa Ernestom Sabatom

Nemirnog duha, Martić inspiraciju za knjige traži putujući Evropom, ali i Centralnom Amerikom.

– Kuba je zemlja koja i dalje najviše liči nekadašnjoj Jugoslaviji, a zemlje Latinske Amerike imaju dušu sličnu našem mentalitetu. U Buenos Ajresu sam upoznao Karlita, vođu navijača Boke Juniors, i brzo smo se zagotivili. Zamolio sam ga da me upozna sa poznatim fizičarem i književnikom Ernestom Sabatom, čovekom koji je dva puta dobijao Nobelovu nagradu i dva puta je odbijao. Posle dva dana smo se našli u njegovoj kući. On je tada već bio star, u kolicima, ne znam čak ni da li je registrovao da smo došli. Ali, meni je to bila ogromna čast.