Konačno da se vidimo

Članovi Udruženja Kozara iz pariskog predgrađa Montroj nedavno su se prvi put posle duže pauze okupili na, do pre nekoliko meseci, redovnom druženju. Prema nepisanom pravilu svako donese nešto iz svoje kuhinje, naravno i nešto za piće. Kao i obično prvo se priča ozbiljno, razrađuju aktivnosti koje su prošle ili će doći na red, uvek neko iznese lepu ideju, po srpski se nekad i povisi glas, a sve začini najsrpskije – uz zalogaje i gutljaje, često padne pesma, ponekad i kolce.

– Ovo je prvo okupljanje posle četiri-pet meseci korona pauze. Jedva smo dočekali da se ponovo vidimo. Istina, domaćini iz Opštine Montroj su nam postavili uslov: ne može više od 20 osoba, obavezne maske, razdaljina. Okej, slušali smo ih koliko nam je srce dozvolilo – kaže veteranka Živka Mančić, uz koju je naravno njen neumorni pratilac, suprug Rade.

Pored njih su bili i Olgica, Dara Crnogorka, Anica Hunjadi, Bojan, Miki, Rade, Bato, Saša, Boban, Dragan, Maja je najmlađa.

Stana Bilbija je bila gost. Nekadašnju dugogodišnju čelnicu Svesrpske zajednice Francuske, Kozara je pozvala na sedeljku, onako, da im malo kroz relaksiranje razdeli iskustava. I Stana pričala, zna ona šta treba, neumorna i večna aktivistkinja.

Kozara je, iskreno, nekad bila veće udruženje, imali su i odličnu folklornu sekciju. Onda se desilo šta se desilo, folkloraši se raselili po srodnim udruženjima zemljaka i činilo se raspade se Kozara.

– A ne, to ne dopuštamo. Bili smo, jesmo i bićemo. Sada se najviše dičimo našom dopunskom školom i druženjem koje se održava svakog četvrtka. Daju nam malu salu sa kuhinjom, pa zašto je ne koristiti – nabraja Ilija – Miki Vujović, legenda ovog uzornog kolektiva.

Predsednik Kozare je Bojan Sinadinović. Kad su ga izabrali bio je tek stasali mladić, a evo, dogurao i do srednjih godina.

– Opština nam je i mama i tata, svi naši u Parizu znaju kako nas Montroj dobro pazi. Ipak, treba znati da mi plaćamo osiguranje za sale koje nam daju na upotrebu. Plaćamo u slučaju da se, ne daj Bože, nešto desi. Naši članovi plaćaju članarinu, a kad zaradimo nešto na igrankama i večerinkama ubacujemo u našu kasicu, to zovemo „Fond za nešto“. Izuzev na dopunskoj školi koja je naš ponos, sada smo najviše angažovani na podmlađivanju članstva. U tome kaskamo pa bismo morali da požurimo – nabraja Bojan.

Druženje je trajalo od 19 do 23 sata, limit je propisala opština. Ipak, svi se zadovoljni raziđoše uz tvrdnju:

– Jedva čekamo naredni susret. Možda i zbog recepta koji nam se odlično prima, odnosno, kad se okupimo – mi se podmlađujemo.

Opština kao majka

Veteranka i najstarija članica Živka Mančić takođe ističe pomoć Opštine Montroj.

– Da nam nije opštine i u njoj zaposlenih ne bismo mi bili ovo što jesmo. Prihvatili su nas od prvog dana. Kad niko nije mogao da ima malu ili veliku salu na besplatno korišćenje – imali smo. Kad je trebalo bilo šta omogućiti i pogurati u vezi dopunske nastave na srpskom jeziku, kad smo imali neku molbu, odnosno, šta je god bilo u našu korist – izlazili su nam u susret. Istina, u ovoj opštini živi više od stotinu raznih nacionalnosti, sve su nas prihvatili kao rođenu decu, a uzvraćamo im korektnošću, uzornim ponašanjem, neiskakanjem iz pravila ponašanja.

Odbacili maske

– Neko je bio u Srbiji, neko putovao bliže ili dalje, nekoga je strah od korone prikovao uz opomenu: „Gde si – tu si, ne pomeraj se.“ Dakle, prošli smo kroz razne varijante letovanja, a to podrazumeva mnogo utisaka i prepričavanja. Jeste, pričali smo sa maskama na ustima, ali, je li, tako se ne jede i ne pije, mnogo smo ih lako odbacili – referiše Miki Vujović, legenda Kozare.

Džeparoši i put u Srbiju

– Moj Rade i ja samo početkom godine nameračili da u aprilu odemo do matice, posebno sam vezana za rodno Kosovo. Kad ono korona zavladala i ništa od putovanja. Onda smo, nas dvoje, starine, odlučili da se put Srbije otisnemo u septembru. I šta se desi? Radu u metrou ukrali novčanik sa svim dokumentima. E, muke! Trebalo je sve ponovo prikupiti. Mnogo gadno. Nikad kraja. I ništa od putovanja – Živkina je žalopojka.