Tupurkovski: Beograd i Priština duguju svima nama rešenje kosovskog pitanja

Beograd i Priština duguju svima nama, u regionu, ali i šire, međunarodnoj zajednici, da nađu rešenje i treba da ponesu odgovornost za pronalaženje rešenja kosovsko-srpskog problema, i mislim da će se takvo rešenje naći, nažalost, pomoću velikih sila, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Kosovo onlajn Vasil Tupurkovski, makedonski političar i nekadašnji član Predsedništva SFRJ.

Tupurkovski ističe i da je svima potreban mir, zbog čega političari na obe strane moraju da budu „na nivou“, svesni da ne mogu stalno sve da odbacuju ili da insistiraju samo na svojim stavovima.

U razgovoru se prisetio i odnosa sa drugim članovima Predsedništva SFRJ, i sa Josipom Brozom Titom, a objasnio je i kako je postao „modna ikona“ bivše Jugoslavije, prepoznatljiva po džemperima.

„Morali smo bolje da prođemo“

Niste aktivni u politici više od 15 godina. Bili ste učesnik događaja u vreme raspada Jugoslavije. Kako vam danas izgledaju političke i ekonomske prilike u zemljama na prostoru bivše SFRJ, da li smo svi mogli da prođemo bolje ili možda i lošije?

– Morali smo mnogo bolje da prođemo, ali mi očito nismo bili spremni za to, nego smo dobili novu situaciju koju nismo iskoristili. To je moj zaključak. Sve države su mogle bolje da prođu, jer je otvorena nova faza u našoj istoriji. Došli su novi ljudi, relativno mladi i ja sam mislio da mi možemo da napravimo nešto za naše zemlje. Tako sam se ja borio da Makedonija postane nezavisna, svoja i verovao sam da to može da bude samo u korist Makedonije. Ali, nije ispalo tako. Nažalost, nije. Dobro se sećamo šta je bilo, kako je bilo, kakve smo prilike imali u toj zemlji, šta se izrodilo iz svega toga, tako da ja uopšte nisam srećan sa razvojem situacije u našim zemljama, a pre svega govorim o Makedoniji.

Govorili ste ranije često o štetnoj ulozi velikih zapadnih sila u rasturanju Jugoslavije, kako vidite njihovu ulogu danas u državama koje se sada vode kao Zapadni Balkan?

– Mi smo verovali da možemo da gradimo velike odnose sa velikim silama, a nismo velike sile. Tu smo prvu grešku napravili. Morali smo mnogo više ineteresa da položimo u suverenitet naših zemalja, u sopstveni suverenitet i da tako gradimo pozicije koje su respektovane i mogu da prođu i kod velikih sila. Mislim da oni veruju da smo mi zemlje koje nemaju veliki kapacitet, da moramo da slušamo, takav je odnos velikih sila prema nama. Makedonija ima poseban odnos sa SAD, i sve ostale republike, ali ja nemam utisak da mi možemo da kažemo njima šta je nama dobro, šta zavisi samo od nas, koliko mi možemo da doprinesemo tome… Imam utisak da oni moraju da nas tretiraju kao slabiće i nesposobne da vodimo našu vlastitu politiku.

Kriza na Kosovu još uvek traje, vi ste nekada imali kontakte sa albanskim političarima s Kosova u okviru Saveza komunista, poput Mahmuta Bakalija i Fadilja Hodže, šta su uzroci i zbog čega ta kriza toliko dugo traje?

– Ja sam u poslednjim godinama Jugoslavije bio aktivan u politici, prvo u partijskom, a posle u državnom predsedništvu. Znao sam našu situaciju, a i mi isto imamo albanski faktor u Makedoniji. Tako da je bilo jasno da će dva pitanja na kraju ostati centralna za rešavanje, albansko i makedonsko pitanje. Manje-više ostale države su imale svoje probleme, i svoja rešenja, osim ona koja su došla putem rata, prvo u Hrvatskoj, pa u BiH. Zato sam verovao da ta dva pitanja moramo u Makedoniji da rešavamo, ne kosovsko, već albansko. To nismo uradili, oni su sami preuzeli stvari, došli su ratni sukobi i u Makedoniji i to je otežalo situaciju. Ja sam ranih 90-ih godina, 1992/1993. predlagao rešenje makedonsko-albanskih odnosa putem makedonsko-albanskog ugovora. To nije mogao niko da prihvati, dobio sam „velike batine“ zbog tih predloga, ali se pokazalo da je posle toga, 2001. godine kad je izbio makedonski rat, to rešenje nametnuto i mi nismo mogli da vodimo svoje probleme ka rešenju vlastitim snagama, uz pregovore. To je sve bilo moguće, jer dok ima razgovora, možete i da rešite problem, kada krene neki vid vojnog, ratnog rešenja i kampanja, onda će se otvoriti ta pitanja na mnogo širem planu i nećete moći da rešavate sami ta pitanja. A kakvo će biti rešenje, to je već drugo pitanje.

Kolika je odgovornost za događaje na Kosovu na nekadašnjim jugoslovenskim komunističkim vlastima?

– Mislim da je velika, jer sam osećao taj problem, i zato sam išao na Kosovo, među Albance. Nije to bilo protiv Srbije, ili protiv neke druge sredine, ali smo morali da reagujemo da bismo sprečili širenje takve atmosfere koju nije moguće rešiti. Srbija nije stvorila takve uslove, i došla je u situaciju da rešava sukob. Bilo je veoma teško da stvarate moguća rešenja sa srpskom politikom, koja je bila veoma opterećena i to jednostavno nije išlo zajedno.

„Imali su i Srbi i Kosovari 30 godina…“

Kako vidite dalje odnose Beograda i Prištine, može li doći do kompromisnog i održivog rešenja?

– Ja posmatram taj problem sa ljudskog aspekta. Ne mogu da shvatim da toliko izrasta animozitet između ljudi da ne mogu da reše to pitanje. Ja to svodim na politiku, na političare. Ne verujem da ljudi ne mogu da reše taj problem. Ali, uvek se rešavalo od strane političara. Sada su preuzeli čitavu stvar drugi, visoki krugovi, to je već ozbiljno međunarodno pitanje, geopolitičko, tako da mislim da će oni to uspeti da reše.

Da li to znači da će međunarodna zajednica nametnuti rešenje?

– Sigurno je, šta mi da očekujemo… imali smo svi, pa i Srbi i Kosovari 30 godina, od raspada Jugoslavije. Ako vi 30 godina ne možete da stvorite nikakav epilog toga, a situacija se komplikuje, sada je i rat u Ukrajini na dnevnom redu, neće dozvoliti ovi učesnici i oni koji sada to rešavaju… Vidi se da postaje mnogo manji prostor da sami pregovaraju, da zatežu situaciju sami i da odlažu rešenje sami, i Srbi i Kosovari. Zato mislim da je bolje da shvate situaciju, da preskoče prepreke i da nekako idu prema kraju.

Koliko je Balkan sa problemom Kosova značajan u toj podeli karata i kako Beograd i Priština da nađu rešenje u toj situaciji?

– Beograd i Priština duguju svima nama, u okolini, i šire, međunarodnoj zajednici, da nađu rešenje. I treba da ponesu odgovornost za rešenje kosovsko-sprskog problema kao problema koj opterećuje i druge zajednice i narode, i manje i veće narode i širi kontekst toga. Mislim da će porasti odgovornost u političkim krugovima i da će se takvo rešenje naći, pomoću velikih sila, nažalost.

„Uvek se verovalo da su Srbi i Makedonci bliski“

Kako ocenjujete odnose Srbije i Makedonije danas i u vreme kada ste bili na vlasti u Skoplju?

– Nikada ti odnosi nisu bili loši, uvek je bilo to verovanje da su Srbi i Makedonci blizu, i politički i kao ljudi. I to se danas vidi, da su bliski, došli su pozitivna rešenja različitih situacija iz Srbije, i to je ovde primljeno odlično. I sada nije teško odlučiti da li su odnosi dobri ili loši. Odnosi su veoma dobri. Sećam se 1990/1991. kada je srpska delegacija na čelu sa Miloševićem i Jovićem, došla na Ohrid, na neki finalni razgovor, jer se zemlja definitivno raspadala po svim šavovima, a mi smo odlazili u samostalnost, u nezavisnost. Srpski predsednik nije prvi govorio, već Jović, i on je rekao da su nama vrata otvorena, i srećan nam put. Ali je Milošević govorio da će dva pitanja ostati trajna, otvorena za rešavanja, i to je albansko, kao i u Srbiji, i drugo ekonomsko, jer smo bili u veoma teškom ekonomskom stanju. I to bi, po njegovom mišljenju, bilo pogrešno. Ali, ni on nije pravio nikakve probleme, rekao je – Braćo Makedonci, ako idete, idite, ali i da će ostati ta pitanja. Tako je bilo i tako je i danas.