Reporteri “Vesti” u Loparama i na Majevici (5): Heroj iz Brijesta

Podno Majevice odmor je ove godine provodio i jedan od junaka Švajcarske – Dragan Lakić (65), mašinovođa iz Lintala. Krajem januara 2017, Lakić je iz zavejanih Alpa, u blizini čuvenog planinskog odmarališta Braunvald, spasao trudnu Britanku! O njegovom podvigu tada su izvestile ne samo „Vesti“, već i apsolutno svi švajcarski mediji, a Lakić je postao poznat širom zemlje.

Danas, četiri godine kasnije, ponosno pokazuje sve te naslovne stranice, ali pre svih onu iz „Vesti“.

– Tolike godine sam radio u tom mestu, bio sam prvi stranac mašinovođa i opet bio „nevidljiv“ za većinu kolega i meštana, a onda se sve potpuno promenilo. Švajcarci su počeli da me gledaju drugim očima i prepoznaju, mada ništa od toga nisam želeo. Nije im bilo jasno zašto sam nešto uradio, a nisam morao. Pokušavao sam da im objasnim da mi je jedina želja bila da pomognem i da ništa nisam očekivao zauzvrat, ali ne znam da li sam uspeo. Drugačiji je to mentalitet od našeg – priča ovaj mašinovođa rodom iz sela Brijest, koji punih 35 godina vozi šinobus od Braunvalda do lanca hotela u brdima.

Smeje se na našu konstataciju da je jednu planinu samo zamenio drugom: Majevicu – Alpima.

– Baš tako. Da me sada pitate zašto, ne bih znao da odgovorim. Odavde sam otišao kada sam završio srednju školu. Prvo u Tuzlu gde sam upisao DIF i završio dve godine, a onda sa studentskom vizom otišao u Švajcarsku sa planom da se vratim posle tri meseca. Evo ostao sam toliko da sam skoro zaradio i penziju. U Švajcarskoj su sada i supruga, kćerka i sin.

Dragan se i dalje odlično seća događaja iz 2017. godine.

Planinsko odmaralište se nalazi na oko 70 kilometara od Ciriha, a da bi se do njega došlo ulazi se u šinobus koji goste vozi sa 600 na 1.200 metara nadmorske visine gde su smešteni hoteli.

– Ljubitelji zimskih sportova se odatle žičarama penju na 1.900 metara, a naš šinobus je jedina veza do tog turističkog kompleksa, pa je linija otvorena od pet ujutro do ponoći. Majka te Britanke je prethodno odsela u jednom od hotela, a ona je odlučila da je poseti na dva-tri dana pa da se zajedno vrate u London – uvodi nas sagovornik u dramatičnu priču.

Ta devojka je sletela avionom u Cirih, rentirala džip, ukucala navigaciju i nije se puno obazirala što je već počelo da se smrkava. Sneg je te godine baš napadao, metar i više. Bila je uverena da će je navigacija odvesti direktno do hotela ne znajući da taj put zapravo meštanima služi samo da bi došli do štala ili za seču drva. Dok je mogla da se probija kroz sneg – probijala se, a onda je zapala u smetove, duboko u šumi. Pozvala je telefonom prvo muža, pa majku i rekla da ne zna gde je.

– Radio sam treću smenu kada su me pozvali iz hotela i pitali, pošto živim u tom mestu, da li možda znam gde je mogla da zaluta, da ne pozivaju spasilačke ekipe. Dok joj još baterija nije skroz iscurila, pozvao sam je i pitao kako se zove poslednje selo pored kojeg je prošla. Rekla mi je da se zove Riti. Odmah mi je bilo jasno gde je mogla da zaluta i krenuo sam. Bilo je minus 14 i teško probiti se kroz sneg. Prošao sam kilometar kada sam morao da odustanem, nisam imao više snage.

Dragan se vratio nazad, preobukao, a kako je red vožnje takav, morao je da najpre odveze još jednu grupu turista ka vrhu, da bi nastavio potragu.

– Uspeo sam da progazim sneg i našao je baš tamo gde sam mislio. Kada me je ugledala, kao da je videla Boga. Pritrčala je, zagrlila i nije htela da me pusti. Nije znala nemački, pa sam joj na engleskom rekao da se ne plaši, da ostane u autu i da ću se ubrzo vratiti sa kolegama, ali ona ni da čuje. Krenuli smo peške, ali posle 300-400 metara nije mogla dalje. Bila je u nekom kaputu, pa sam prvo pomislio da je malo punačka, ali tek kada mi je pokazala stomak i u strahu rekla da će se poroditi od uzbuđenja, shvatio sam da je ona krenula na put u osmom ili devetom mesecu trudnoće. Sunce ti Bogovo! Uzeo sam je u naručje i nosio oko kilometar. Kada smo došli do podnožja, tamo je već bila njena majka, službenici hotela… Počeli su da cijuču od sreće, da se grle i ljube. Za mene je to bila završena priča, jer nisam izmislio toplu vodu. Uspeh je što nismo morali da pozivamo spasilačku službu. Međutim, one počeše da se zahvaljuju da sam jedva uspeo da ih ubedim da odu u hotel i da se odmore.

Dragan je te noći sa kolegom otišao po Britankin zaglavljeni auto, a zatim je u ponoć završio smenu i otišao na zasluženi počinak.

– Ustanem ujutro, a pred kućom brdo novinara i kamera. Kao u nekom filmu. Mediji su brzo saznali šta se dogodilo pa su se sjatili da im sve ispričam, a to je odgovaralo i ovima iz hotela, jer su imali besplatnu reklamu. Za mene je to bio samo deo posla. Po danu prebacim oko 3.000 ljudi i uvek se javi neki problem. Neko se onesvesti jer ne podnosi visinu, drugi se saplete… Ništa posebno… – završava razgovor ovaj hrabri Majevčanin.

Nas ste bombardovali!

Smeje se Lakić i kaže da je, dok su neobavezno razgovarali, Britanku zanimalo da li je njen spasilac Švajcarac.

– Rekoj joj, ja sam Srbin iz Republike Srpske, sećate se, nas ste bombardovali. Zafrkavao sam se. Ona se na to nasmejala i pozvala me da sa suprugom. kćerkom i sinom budem gost njene porodice u Londonu gde imaju kuću. Nisam pristao. Nije me zvala ni kada se porodila, doduše nisam se ni ja javljao. Nema potrebe, završena priča – kaže Dragan Lakić.

Izgradili put

Dragan Lakić je prošle godine zajedno sa komšijom Željkom Dimitrićem koji takođe radi u Švajcarskoj finansirao izgradnju puta do njihovog sela u dužini od oko četiri kilometra.

– Pola para je dala opština, a pola nas dvojica. Mogli smo da čekamo da svi meštani skupe novac, ali nismo hteli da dođemo u situaciju da neko kaže da nema, ili da neko da više, a drugi manje. Ovako smo učinili dobro delo i nama i našem kraju i ne žalimo. Da to nismo uradili pitanje je da li biste ovde ikoga zatekli. Svako od nas može da kupi plac u Bijeljini ili Beogradu, ali kada vidiš da opština hoće da ti pomogne da ostaneš na svome, naravno da ćemo se priključiti – priča Lakić.

Sutra – Reporteri “Vesti” u Loparama i na Majevici (6): Ne možeš bez ovog vazduha