“Noje cirher cajtung”: Kako je Švajcarska pomogla “krvniku sa Balkana”

Nakon Drugog svetskog rata brojnim fašistima Švajcarska bila destinacija ili zemlja tranzita, a među njima bio je i Andrija Artuković – „krvnik sa Balkana“, ukazuje švajcarski dnevnik „Noje cirher cajtung“ (NZZ) ukazujući na neslavno delovanje švajcarskih vlasti.

List podseća da je Artuković optužen za ubistvo oko 700.000 lica, a formalno je bio pred sudom zbog „svega“ četiri akcija ubistava sa oko 1.000 žrtava, koje je direktno naložio i zbog kojih su ga SAD izručile bivšoj Jugoslaviji.

Tadašnji dopisnik NZZ-a okarakterisao je suđenje u Zahrebu kao „Nirnberški proces Jugoslavije sa 40-godišnjim zakašnjenjem“.

U maju 1986. Artuković je osuđen na smrtnu kaznu, ali zbog starosti i zdravstvenog stanja kazna nije izvršena. Presuda je širom sveta pobudila pažnju javnosti, ukazuje NZZ, dodajući da su o tome opširno izvestili i švajcarski mediji, ali ne i o ulozi sopstvene zemlje koja je ovom ratnom zločincu faktično pomogla pri bekstvu.

Razlog je u tome što je birokratama u Bernu i predstavnicima crkve u Friburu svih ovih godina pošlo za rukom da svoje delovanje zataškaju, tvrdi dnevnik.

NZZ izneo je istorijske podatke prema kojima je 20. novembra 1946.u Friburu službenik kantonalne policije Tingeli saslušao muškarca koji se predstavio kao Alojz Anić i tvrdio da je pobegao iz Hrvatske u Austriju, a pošto ga je i tamo gonila Ozna nastavio je putovanje ka Švajcarskoj.

Rekao je da je 13. novembra prešao ilegalno granicu kod mesta Buhs, i da je potom vozom stigao do Fribura, gde su ga zemljaci sačekali u franjevačkom manastiru Marianum.
Tingerli je pitao kojim se poslom ranije bavio na šta je navodni Anić rekao da je bio godinama nastavnik u hrvatskim gimnazijama, a što se političkih aktivnosti tiče da je pripadao katoličkim telima i da je držao antikomunistička predavanja.

Na kraju razgovora navodni Anić zatražio je da kao izbeglica ostane u Švajcarskoj, gde bi pripremio dalje putovanje u Južnu Ameriku. Policajcu se ova priča činila verodostojnim, a pošto izneto ime nije bilo među traženim licima dobio je dozvolu za ostanak.

Nadležno savezno tužilaštvo dalo je pristanak i preporučilo da se „profesor“ internira u „smeštaj za intelektualce“. Međutim, član friburške vlasti Pol Torš rekao je da nije potrebno da se pomenuto lice smesti u kolektivni smeštaj, dodajući da je inače smešten kod jednog gospodina Rošija. Inače, Roši je, dok je bio mlad bio gardista u švajcarskoj vojsci, a potom je radio kao sekretar u departmanu za pravosuđe i policiju u Bernu.

Početkom februara 1947. Anić je kod policije u Friburu zatražio izdavanje ličnog dokumenta, a na zahtev ni policija, ni tužilaštvo nisu uložili žalbu, pa mu je izdat dokument na ime Alojz Anić. Međutim, kod tužilaštva počinje da raste sumnje u identitet „profesora“, na šta je jedan inspektor počeo da se interesuje u versko-fašističkim krugovima oko franjevačkog instituta „Sankt Rafael“.

U svom izveštaju od 25. marta 1947. godine naveo je da je Anić u stvari Artuković i da je bio član ustaškog režima u Drugom svetskom ratu.  Samo dan kasnije, tužilaštvo je naložilo kontrolu Anićeve pošte, a nedelju dana kasnije je ciriškoj kantonalnoj policiji dostavljena informacija o delovanju ustaša u Friburu i lažnom „profesoru Aniću“.

Međutim, kako ističe NZZ, začuđujuće je da je savezna policija tek nakon dva meseca zakucala na vrata službenika Rošija, koji je navodnom Aniću pružio smeštaj.
NZZ ukazuje da je Andrija Artuković inače bio poznat švajcarskim policijskim vlastima, jer je već 1937. izdata zabrana ulaska jer je bio osumnjičen da je učestvovao u ubistvu kralja Aleksandra 1934. godine. Međutim, 1943. je konzul Švajcarske u Zagrebu preporučio da se Artuković, zato što je važio za uticajnog člana tadašnje vlade, izbriše sa spiska lica kojima je zabranjen ulazak u Švajcarsku.

NZZ podseća da je u tadašnjoj Hrvatskoj, vazalnoj državi Hitlera, Artuković bio ministar unutrašnjih poslova, a posle i pravosuđa i da je u toj funkciji izdao zakon o rasi, te bio suodgovoran za ubistva u oko 20 koncentracionih logora. NZZ ističe da je ustaška država sa toliko okrutnosti delovala protiv Jevreja, Roma, partizana i pre svega Srba, koji su činili jednu trećinu stanovništva, da je to čak iritiralo i Nemce.

Policajci Šonenberger i Tingeli 6. juna 1947, kada su došli da ispitaju navodnog Anića u kući službenika Rošija, bili su suočeni sa novim lažima. Naime, on nije branio izrečene laži, već je izgradio novu lažnu konstrukciju, rekavši da nikad nije bio član ustaša i da nikad nije prihvatio ni jednu odluku koja bi bila protiv njegove katoličke svesti i da je navodno stalno bio na distanci sa Nemcima.

Međutim, dvojica policajaca nisu dozvolili da ih ponovo slaže i tužilaštvu je bilo jasno koju „hipoteku“ ovo lice predstavlja za zemlju. Da se znalo da se Artuković nalazi u Švajcarskoj Beograd bi zatražio izrućenje, što je bilo neželjena situacija u Švajcarskoj. Švajcarske vlasti su morale doneti odluku da li da Artuković bude izručen Jugoslaviji, da se protera u drugu zemlju ili dobije azil.

Pošto nijedna opcija nije bila poželjna, konstatuje NZZ, nepoželjan stranac trebalo je u potpunoj tišini da nestane. Tako su se policajci dogovorili sa Artukovićem da napusti zemlju, a on je pristao da najkasnije 15. jula 1947. napusti Švajcarsku, za šta mu je osigurano da može zadržati dokument na lažno ime, i dobije ih i za ženu i dvoje dece.

Uz podršku prijatelja i franjevačkog reda porodica je pod imenom Anić dobila vizu za Irsku, pa je na vreme, uz kontrolu policije, napustio zemlju. Policajci su izbegli, dodaje list, da kolegama otkriju pravi identitet Anića i informišu o dogovoru, jer su strahovali da bi policijska uprava mogla da opozove lažna dokumenta i spreći tajno napuštanje zemlje.

Artuković je sa porodicom godinu dana provero u Dablinu pre nego što je otputovao u Kaliforniju. Pod pravim imenom je Artukovich 1950. u SAD zatražio nova dokumenta, što mu je iskomplikovalo stanje, jer je godinu dana kasnije identifikovan kao „Himler Balkana“, na šta je Jugoslavija zatražila izručenje.

Possto su ga američke vlasti uhapsile, advokati Artukovića bombardovali su vlasti u Friburu i Bernu sa zahtevom da dostave potvrdu da mu je u Švajcarskoj dozvoljena promena imena.
Bern je to odbio, na šta su advokati povećali pritisak i poslali Artukoviću izjavu da su švajcarske vlasti rano saznale za njegov pravi identitet.

Na kraju je švajcarsko tužilaštvo saopštilo da je policija znala ko je „Anić“, ali tek neposredno pred napuštanje zemlje, i sa tom, kako konstatuje NZZ, ne baš istinitom tvrdnjom morale su da se pomire američke vlasti.