U jeku verbalnog NATO građanskog rata oko Grenlanda, londonski ”Tajms” otkrio je ovaj detalj: prošle godine, na vežbi ”Zajednički viking” na severu Norveške, američki vojnici pokazali su se toliko traljavo da su od finskih rezervista, koji su imali ulogu napadača u ratnim igrama, zapovednici vežbe morali da zatraže da budu blaži prema Amerikancima.
Kaže vojni izvor londonskog lista, ”Fincima je moralo da se kaže da prestanu da pobeđuju Amerikance jer je to bilo i sramotno i demorališuće za njih”.
Novo zlatno doba Amerike
Ukoliko nije reč o tipično – tradicionalno – britanskoj podvali, podatak je očigledno neprijatan za ”najsnažniju, najsmrtonosniju i najsposobniju, uistinu, najmoćniju vojsku koju je ovaj svet ikada video”, kako je, doslovce, američka vojska pod liderom Donaldom Trampom opisana u tek objavljenoj Strategiji nacionalne odbrane koju je izradilo Ministarstvo rata, to jest Pentagon, kao kudikamo detaljniju razradu nedavne Strategije nacionalne bezbednosti Bele kuće. U kojoj je Evropska unija proglašena za protivnika uz istovremenu zabranu daljeg širenja NATO-a.
Pri čemu je ona arktička epizoda, opisana u ”Tajmsu”, utoliko neprijatnija što Strategija nacionalne odbrane – koja treba da proizvede ”novo zlatno doba Amerike” – radi ostvarenja tog cilja otvoreno cilja (i) na Grenland gde uslovi nisu mnogo blaži nego tamo na severu Norveške gde su se američki vojnici obrukali protiv moćnih Finaca. Nije bilo pingvina da im, onako demoralisanim, pruže moralnu podršku u okolini Severnog pola, kao na mimovima koje objavljuju Bela kuća i nadležna ministarstva, jer ipak pingvini obitavaju na suprotnom polu Zemljine kugle…
Zlatni standard intervencionizma
Strategija nacionalne odbrane ministra rata Pita Hegseta, elem, tvrdi da je ”fundamentalno drugačija od grandioznih strategija ranijih post-hladnoratovskih administracija” jer ”ne nastoji da reši sve svetske probleme” dok dotično ministarstvo – preimenovano iz Ministarstva odbrane u Ministarstvo rata – ”neće biti ometano intervencionizmom, beskonačnim ratovima, promenama režima i izgradnjom nacija”.
Što bi zaista bila bespogovorne hvale vredna težnja da se u ovoj strategiji – kao zlatni standard američkog intervencionizma – istovremeno ne ističu prošlogodišnja intervencija protiv Irana u 12-dnevnom ratu i kidnapovanje predsednika Venecuele Nikolasa Madura kojim je započela ova turbulentna godina.
Ipak, u neduge 34 stranice ovog dokumenta, sve sa PDF elektronskim koricama, mogu se pročitati ideje koje, ako ništa drugo, najavljuju dovoljno drugačiju praksu od dosadašnje da bi čak mogle da znače razliku između nebrojenih sačuvanih umesto izgubljenih života. Ne samo zato što se tvrdi da je Donald Tramp spasao svet sa ivice Trećeg svetskog rata do koje su ga dovele prethodne američke administracije.
Fleksibilni realizam
Glavna ideja ”fleksibilnog, praktičnog realizma” koji strategija zagovara počiva na razradi pretpostavke o Americi na prvom mestu, čija bi smrtonosnost trebalo da se umanjuje sa opadanjem udaljenosti od same Amerike.
Na toj liniji (vatre), umesto Istočne Evrope od Baltika do Crnog mora, kao u vreme Džona Kerija, Džoa Bajdena i Baraka Obame, na prvom mestu je odbrana američke teritorije. Koja – u smislu iskazanog američkog interesa – obuhvata čitavu Zapadnu hemisferu, u skladu s Monroovom doktrinom s Trampovim dodatkom, a pre svega izričito spomenuti Grenland, Panamski kanal i Meksički zaliv, preimenovan u Američki zaliv otprilike kada je i Ministarstvo odbrane postalo Ministarstvo rata.
”Aktivno i bez straha ćemo braniti američke interese širom Zapadne hemisfere. Garantovaćemo američki vojni i komercijalni pristup ključnim teritorijama, a naročito Panamskom kanalu, Američkom zalivu i Grenlandu,” navodi se izričito. Uz gotovo jednako izričitu pretnju saveznicima u tom delu sveta – od Kanade do Centralne i Južne Amerike – da ima da poštuju i brane zajedničke interese (kako god oni bili definisani u praksi) ili će biti preduzeta fokusirana, odlučna i konkretna akcija sprovođenja američkog interesa. Kao, na primer, u slučaju Madura.
Kina i Rusija
Ostalim pak delovima sveta namenjeni su znatno pomirljiviji tonovi. U Indo-pacifiku se traži balans odnosa s Kinom, ”strateška stabilnost”, ”pristojan mir” i uzajamno poštovanje interesa, tako da tamo Kina – čija moć raste, kako se priznaje – ne uspostavi dominaciju nad Amerikom i njenim saveznicima pošto se između redova priznaje da obrnuto više nije moguće, dok su tek na trećem mestu u američkim vojnim planovima Evropa i ostala područja poput Bliskog istoka kojima se najavljuje limitiranje podrške i prebacivanje glavnine tereta na saveznike.
Što se Rusije tiče, ona ”u doglednoj budućnosti ostaje perzistentna ali upravljiva pretnja”, međutim, samo ”istočnim članicama NATO-a”, koja je pritom pokazala da ”ima dubok rezervoar vojne i industrijske moći”, kao i ”nacionalnu rezervu neophodnu da bude istrajna u produženom ratu u svom bliskom susedstvu”.
Tako da će evropskim NATO saveznicima biti autsorsovano da se snađu s tim, dok će im Amerika prodavati oružje kad – kao četvrti i poslednji među istaknutim prioritetima – obnovi svoju deindustrijalizovanu vojno-industrijsku bazu.
Kako Amerika to namerava da uradi bez neophodnih retkih zemnih elemenata kojima je Kina drži u šaci? Šta u praksi donosi Strategija nacionalne odbrane? I šta to znači za sav ostatak sveta?
O ovim su pitanjima u ”Novom Sputnjik poretku” govorili novinar Nebojša Malić i naučni saradnik Instituta za evropske studije Stevan Gajić.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
