Preminuo Henri Kisindžer

Henri Kisindžer, kontroverzni dobitnik Nobelove nagrade i moćni diplomata čija je služba za vreme dvojice predsednika ostavila neizbrisivi trag na američkoj spoljnoj politici, preminuo je u sredu u stotoj godini, saopštila je njegova firma za geopolitički konsalting Kisindžer asošijejts (Kissinger Associates Inc).

Kisindžer je umro u svom domu u Kontektikatu, saopštila je firma, ne navodeći više detalja.

Biće sahranjen u krugu porodice, a kasnije će u Njujorku biti održana javna komemorativna služba.

Kisindžer je bio aktivan i nakon što je proslavio stoti rođendan. Prisustvovao je sastancima u Beloj kući, objavio knjigu o liderskim stilovima i svedočio pred senatskim odborom o nuklearnoj pretnji koju predstavlja Severna Koreja.

U julu 2023. je iznenada posetio Peking da bi se sastao sa kineskim predsednikom Si Đinpingom, podseća Glas Amerike.

Kao državni sekretar 1970-ih je u administraciji Ričarda Niksona, učestvovao u ključnim globalnim događajima te decenije.

Njegovi napori su doveli do diplomatskog otvaranja Kine, istorijskih razgovora SAD i Sovjetskog Saveza o kontroli naoružanja, proširenja veza između Izraela i njegovih arapskih suseda i Pariskog mirovnog sporazuma sa Severnim Vijetnamom.

Kisindžerova vladavina kao glavnog tvorca američke spoljne politike je prestala kada je Nikson podneo ostavku zbog afere Votergejt.

Pa ipak, ostao je diplomatska sila za vreme Niksonovog naslednika, predsednika Džeralda Forda, i nastavio da iznosi snažna mišljenja do kraja života.

Dok su mnogi veličali Kisindžera zbog briljantnosti i širokog iskustva, drugi su ga opisivali kao ratnog zločinca, zbog podrške anti-komunističkim diktaturama, posebno u Latinskoj Americi.

Kasnijih godina, putovanja su mu bila ograničena zbog pokušaja drugih nacija da ga uhapse zbog ranije američke spoljne politike, napominje Rojters.

Nobelova nagrada za mir 1973 – koja je dodeljena Kisindžeru i lideru Severnog Vijetnama Le Duk Tou, koji je odbio da je primi – bila je jedna od najkontroverznijih u istoriji, ocenjuje britanska agencija.

Dvoje članova Nobelovog komiteta je podnelo ostavku zbog tog izbora, a postavljena su i pitanja o američkom tajnom bombardovanju Kambodže.

Ford je Kisindžera nazvao „super državnim sekretarom“, ali je takođe pominjao njegovu osornost i samouverenost, koje su kritičari bili skloniji da zovu paranojom i egoizmom.

Namrgođen, i sa promuklim glasom sa nemačkim akcentom, Kisindžer je bio daleko od privlačnog muškarca, ali je ipak stekao reputaciju zavodnika, i pre braka je izlazio sa brojnim starletama po Vašingtonu i Njujorku. Moć je – kako je rekao – ultimativni afrodizijak.

Hajnc Alfred Kisindžer rođen je u Furtu u Nemačkoj 27. maja 1923. i preselio se u Sjedinjene Države sa porodicom 1938, pre nego što su nacisti krenuli u kampanju istrebljenja evropskih Jevreja.

Ime je „amerikanizovao“ u Henri i postao naturalizovani državljanin SAD 1943. Služio je u američkoj vojsci u Drugom svetskom ratu, i dobio stipendiju Harvardskog univerziteta, gde je magistrirao 1952, i doktorirao 1954. godine. Predavao je na Harvardu narednih 17 godina.

U to vreme je služio kao konsultant vladinih agencija, a 1967. je bio posrednik Stejt departmenta u Vijetnamu. Iskoristio je svoje veze sa administracijom predsednika Lindona Džonsona da Niksonovom timu dostavi informacije o mirovnim pregovorioma.

Kada je Niksonu obećanje da će okončati Vijetnamski rat donelo pobedu na predsedničkim izborima 1968. godine, poveo je Kisindžera u Belu kuću, kao svog savetnika za nacionalnu bezbednost.

Međutim, proces „vijetnamizacije“ – kada je teret rata sa pola miliona američkih vojnika prebačen na vojsku Južnog Vijetnama – bio je dug i krvav, a obeležili su ga veliko američko bombardovanje Severnog Vijetnama, miniranje luka severa i bombardovanje Kambodže.

Kisindžer je 1972. proglasio da je „mir na domak ruke“, ali je pariski mirovni sporazum u januaru 1973. bio samo uvod u konačno komunističko preuzimanje Južnog Vijetnama dve godine kasnije.

Pored uloge savetnika 1973. godine za nacionalnu bezbednost imenovan je za državnog sekretara – zbog čega je dobio neprikosnoveni autoritet u spoljnopolitičkim pitanjima.

Zbog sve snažnijeg arapsko-izraelskog konflikta, Kisindžer je krenuo u svoju prvu misiju „šatl diplomatije“ – vrste vrlo lične i energične diplomatije vršenja pritiska, po kojoj je bio poznat.

Trideset dva dana putovanja između Jerusalima i Damaska pomogli su Kisindžeru da postigne dugotrajni sporazum između Izraela i Sirije na Golanskoj visoravni koju je okupirao Izrael.

U nastojanju da smanji sovjetski uticaj, okrenuo se glavnom komunističkom rivalu Sovjeta – Kini, i dva puta posetio tu zemlju, uključujući tajnu posetu tokom koje se susreo sa premijerom Žuom Enlajem. Rezultat je bio Niksonov istorijski samit u Pekingu sa Mao Cetungom, i kasnije uspostavljanje formalnih odnosa dve zemlje.

Afera Votergejt, koja je primorala Niksona da podnese ostavku, jedva da je okrznula Kisindžera, koji nije bio povezan sa zataškavanjem, i nastavio je da radi kao državni sekretar kada je Džerald Ford stupio na dužnost u leto 1974.

Međutim, Ford ga je smenio sa položaja savetnika za nacionalnu bezbednost u želji da čuje više ideja o spoljnoj politici.

Kasnije te godine, Kisindžer je sa Fordom otputovao u Vladivostok u Sovjetskom savezu, gde se predsednik sastao sa sovjetskim liderom Leonidom Brežnjevom i dogovorio okvire pakta o strateškom naoružanju. To je bila kruna Kisindžerovih napora da se smanje tenzije u odnosima SAD i Sovjetskog Saveza.

Međutim, Kisindžerove diplomatske veštine su imale limit – 1975, nije uspeo da ubedi Izrael i Egipat da pristanu na drugu fazu povlačenja na Sinaju.

U ratu Indije i Pakistana 1971, Nikson i Kisindžer su žestoko kritikovani zbog naklonosti prema Pakistanu.

Kao i Nikson, plašio se širenja levičarskih ideja po zapadnoj hemisferi, a potezi koje je povukao izazvali su duboku sumnjičavost prema Vašingtonu u brojnim zemljama Latinske Amerike godinama kasnije.

Godine 1970. kovao je planove sa CIA-om kako da destabilizuje i smeni markističkog, ali demokratski izabranog predsednika Čilea Salvadora Aljendea, a u memorandumu uoči krvavog puča u Argentini 1976. godine rekao je da bi trebalo podržati vojne diktatore.

Kada je Ford izgubio izbore od Džimija Kartera, demokrate, 1976, Kisindžerovi dani moći su bili u najvećoj meri završeni. Sledeći republikanac u Beloj kući, Ronald Regan, distancirao se od Kisindžera, za koga je smatrao da ne odgovara njegovom konzervativnom biračkom telu.

Kada je napustio vladu, Kisndžer je formirao skupu, moćnu konsultantsku firmu u Njujorku, koja je nudila savete svetskoj korporativnoj eliti. Bio je član bordova brojnih kompanija i raznih spoljnopolitičkih i bezbednosnih foruma, pisao je knjige i postao redovni medijski komentator za međunarodna pitanja.

Posle napada 11. septembra 2001, predsednik Džordž Buš je izabrao Kisindžera da predvodi istražnu komisiju, ali je zbog protivljenja demokrata, koje su videle konflikt interesa zbog brojnih klijenata njegove konsultantske firme, bio je primoran da se povuče iz komisije.

Henri Kisindžer razveo se od svoje prve supruge En Flajšer 1964, sa kojom je imao dvoje dece, a zatim se oženio Nensi Magins, saradnicom guvernera Njujorka Nelsona Rokfelera 1974.