Optužujući nadimak iz naslova ovog teksta nije dobio uzalud. Sve je na slavnom svetioniku u isto vreme i lepo i strašno: sama građevina je remek delo neimara sa kraja 19. veka koji su ga u neljudskim uslovima podizali 14 godina, ali je razgoropađena pučina Atlantika ono što često pokvari sliku o romantičnom tornju izgrađenom na steni. Otuda i njegovo ime Ar – Men, što na lokalnom dijalektu u francuskoj Bretanji zapravo označava stenu ili kamen. Opstao je gotovo vek i po, podignut na hridi udaljenoj 30 kilometara od obale, a na prostoru od svega 105 kvadratnih metara. Okean je njegovo dvorište.
Svetionik je visok 33,5 metara, pa su ga vreme uobičajenih snažnih oluja ogromni talasi redovno prelivali, pa čak i izolovanu kabinu na vrhu iz koje je dopirala spasonosna svetlost.
Moreplovci su zavisili od svetionika u kojem su uvek dežurala po dva zaposlena radnika.
Neko je zapisao da su tu uvezani sloboda razuzdanog Atlantika i dobrovoljna usamljenost i odustajanje od slobode čuvara koji su mesecima živeli izolovani od sveta.
U teskobi i spartanski opremljenom Ar – Menu njihov posao je bio jednoličan, pritom odgovoran i bez opravdanja za propuštanje nekog od obaveznih postupaka oko održavanja svetionika u top-formi. Radili su u smenama svih 24 sata, a život im je bio mnogo teži nego ljudima na kopnu. Nije bilo grejanja i dugo je jedino unutrašnje osvetljenje bila lampa na kerozin. Taj dvojac je imao odvojene spavaće sobe i zajedničku kuhinju koja im je bila i dnevni boravak. Ako bi im zatrebala pomoć lekara sa obale, zbog ćudljivog vremena na pučini često nije mogao niko da se probije do njih. Izolacija je bila njihova sudbina.
Tek je od 1990. godine ukinuta ljudska posada i sve je prepušteno novim tehničkim dostignućima koja su omogućila daljinsko upravljanje i dalje važnim svetionikom.
Majstori jednom godišnje dolaze i vrše proveru uređaja na Ar – Menu, a tamo stižu helikopterom i potom se kao u cirkusu užetom prebacuju do ove čudovišne građevine na steni. To akrobatsko približavanje je jedino moguće u danima kada nema uobičajenih udara vetra i visokih talasa.
Da je pređašnje bitisanje čuvara na „pomorskom frontu“ bilo skopčano sa brojnim odricanjima i iskušenjima – jasno je svima, ali je i ta muka služila često kao iskustvo koje se dalo pretočiti u knjigu. Najpoznatiju je napisao književnik Žan-Pjer Abraham koji je prethodno radio kao čuvar na svetioniku od 1959. do 1964. godine. Knjiga „Svetionik“ je objavljena 1967. godine i odmah je postala kultno delo, retko po temi kojom se autor bavio, ali i po njegovoj rešenosti da pobegne od romantike i ulepšavanja života u kuli svetionika koju već decenijama šibaju vetrovi i o nju udaraju talasi Atlantika. Reč je zapravo o dnevniku jednog čuvara vođenom u svojevoljno izabranoj samoći.
Ar – Men je dekretom proglašen za istorijski spomenik 31. decembra 2015. godine, a potom je na predlog Nacionalne komisije tadašnji francuski ministar za kulturu i komunikacije 20. aprila 2017. godine ozvaničio svetioniku ovu titulu.
Srećni u stanu
Na jednom od postera koje nudi IKEA svojim kupcima je i ovaj usamljeni svetionik sa talasima koji ga žestoko zapljuskuju. Svrha je valjda da kupac nameštaja ove firme bude srećan što je u svom mirnom domu, daleko od morem opkoljenog Ar – Mena.
Oprezni Nemci
U Drugom svetskom ratu nemački okupatori su u Ar – Men slali smene od po tri vojnika.
Kako radi?
Svakih 20 sekundi šalje svetlosni signal sa tri snažna blica, a na svakih 60 sekundi oglasi se i zvučnim signalom sa tri izuzetno jaka tona. Reflektor na vrhu je kružnog oblika i ima presek od tri metra.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
