“Svet više nije igralište SAD i Rusije”

Pošto je ruska invazija na Ukrajinu već uveliko u toku, Bajdenova administracija i evropski saveznici uveli su neke teške sankcije.

Uprkos događajima od prošle nedelje, ili možda zbog njih, još je važnije da Rusi i Ukrajinci pređu na samit. Međutim, ako proces samita krene, ključno je da Rusi i Ukrajinci razgovaraju o više od puke pretnje ratom punih razmera. Imperativ je da započnu teži, ali veoma važan, proces diskusije o osnovnim pitanjima koja su dovela Evropu, a možda i svet, do ove opasne tačke, navodi Stiven Majer, bivši zamenik šefa CIA za Balkan.

Za diskusiju ovakvog značaja i širokog spektra, neophodno je da SAD i Evropa budu uključene u liderskoj poziciji. Diskusija ove prirode zahtevaće vreme, trud i rad, možda godinu dana intenzivnih i ozbiljnih razgovora, sa očekivanjima da će se privući i druge sile i da će biti potrebe za kompromisom. Ovako hrabar poduhvat je neophodan, jer su se struktura i funkcija međunarodnog sistema suštinski promenile. Mislim da postoje četiri relevantna pitanja.

Sankcije neće okončati rusku vojnu akciju

Prvo, vojna situacija je svakako kritična, pogotovo što su Rusi pokrenuli široke napade širom Ukrajine. Uprkos povlačenju Bajdenove administracije iz pregovora, oni su sada još važniji nego ranije. Sankcije će uzeti danak Rusiji, posebno ekonomski, ali neće okončati rusku vojnu akciju. U stvari, sankcije će verovatno podstaći Ruse da se dublje ukopaju. Da bi se zaustavili sukobi, biće potrebno razumeti ne samo ukrajinsku, već i rusku poziciju.

Drugo, sadašnje sučeljavanje između Rusije i SAD pojačava se nastavak Hladnog rata, koji se, zapravo, nikada nije ni završio, pre svega zbog lenjosti i nesposobnosti ruskih, a posebno američkih, političara. Oni kao da ne vide da je stari poredak mrtav i da nema ničega na horizontu da zauzme njegovo mesto. To nije ni unipolarni ni bipolarni sistem, ali sada je zaista multipolaran sa različitim zemljama i akterima koji imaju značajnu moć.

Zemlje kao što su Kina, Brazil, Indija, Japan, i druge, više nisu u pozadini u odnosu na SAD i Rusiju. Akcije ovih novih „centara moći“ moraju se uzeti u obzir u ekonomskim, političkim i bezbednosnim pitanjima, ako ni zbog čega drugog, onda zbog tehnologije koja je, u pozadini globalizacije, svet učinila mnogo „manjim“ i „intimnijim“ mestom.

NATO je relikt starog poretka

Treće, činjenica da SAD nastavljaju da insistiraju na tome da NATO mora da bude kopča američke i zapadne bezbednosti je ključna za nastavak Hladnog rata. U vreme Sovjetskog Saveza, NATO je bio nezamenljiv bezbednosni savez. Ali, sada je NATO relikt tog doba, deo starog poretka, i govori da moramo nastaviti da tražimo razloge da opravdamo i sačuvamo njegovo postojanje.

NATO je postao „neophodan“ tokom raspada Jugoslavije devedesetih. U stvari, iako Alijansa tada zapravo nije bila neophodna, veliki deo razloga za zapadnu intervenciju na Balkanu bio je vođen „potrebom“ da se demonstrira vitalnost i korisnost NATO. Isti argument se sada iznosi pred pitanjem Ukrajine. I opet, NATO nije spas za Ukrajinu.

Odluka o proširenju NATO na Istok bila je deo paketa ujedinjenja Nemačke ranih devedesetih, kada se Istočna Nemačka raspala. Obećali smo Moskvi da se NATO neće širiti na Istok u zamenu za rusko povlačenje iz većeg dela istočne Evrope. Uprkos tom obećanju, NATO se ipak pomerio na istok i, na taj način, pomogao da se učvrsti postojanost Hladnog rata i dugotrajnog rusko-američkog neprijateljstva.

Moramo biti pažljivi u vezi sa tim da li NATO direktno interveniše u ukrajinskoj krizi, jer bi pogrešni korak mogao dovesti do šireg rata koji će rezultirati hiljadama mrtvih i široko rasprostranjenim razaranjem. Evropski rat koji bi uključivao zemlje NATO, Rusiju i Ukrajinu bi bar dostigao obim i intenzitet Drugog svetskog rata.

Dva „okidača“ za početak šireg rata

Dva „okidača“ o kojima se raspravlja najverovatnije bi dovela do šireg rata. Prvi je luda ideja da Putina treba ubiti. Ovo bi okupilo rusku naciju i Putinove naslednike, posebno u vojsci, proširilo bi rat. Drugi je to što neki zapadni zvaničnici i komentatori zagovaraju da NATO uspostavi „zonu zabranjenog letenja“ iznad Ukrajine, što bi NATO dovelo u poziciju da obara ruske avione koji su prekršili „zonu zabranjenog letenja“.

Četvrto, Ukrajina je bila vitalna za ruski identitet bar od vremena Petra Velikog. To je rodno mesto pravoslavne crkve, nazivano ruskom „korpom za hleb“, u mnogim regionima Ukrajine ruski je svakodnevni jezik, a rusko-ukrajinske kulture su blisko isprepletene.

Decenijama su ruski lideri, uključujući Putina, ovu tačku izuzetno jasno isticali. Shodno tome, nijedan ruski lider, bez obzira na partiju ili oblik vlasti, ne može tolerisati zapadne sile na svojim granicama i učiniće praktično sve da ukloni tu pretnju.

Nažalost, Bajdenova administracija je toliko duboko uvučena da bi bilo politički teško, ako ne i nemoguće, povući politiku „otvorenih vrata“ NATO, iako bi to uveliko doprinelo ne samo rešavanju situacije koja bi zapravo mogla da otvori vrata novoj eri u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi.

Ako ove osnovne tačke mogu da usmere proces samita, ruski i zapadni lideri bi mogli biti na korak do uspostavljanja nove, realnije, evropske bezbednosne arhitekture, zaključuje Majer u autorskom tekstu.