Između Rusije i NATO-a: Kakva je budućnost “evropske vojske”?

Brisel pravi prvi evropski vojni koncept – „Strateški kompas EU“, najavljuje novu stratešku politiku ali i jačanje samostalnog vojnog delovanja, nezavisnog od NATO. Čemu nova strategija kada sve države unije slepo prate odbrambenu politiku i vojnu doktrinu saveza čije su članice? Da li je reč o pokušaju stvaranja takozvane „evropske vojske“?

Savet ministara pozvao je zemlje EU da razmotre novu vojnu strategiju, kao bi bile u stanju da se samostalnim delovanjem suprotstave „globalnim pretnjama i bezbednosnim izazovima“.

Visoki predstavnik EU Žozep Borel kaže da bi jedan od aspekata prvog evropskog vojnog koncepta trebalo da bude postizanje strateške autonomije EU, ali je i dodaje da ona ne pokušava da osigura sopstvenu bezbednost bez oslanjanja na SAD, već samo da stvori uslove za obavljanje samostalnih stranih vojnih misija – bez učešća NATO-a.

Novi – stari vojni koncept

Komentarišući ovu najavu za Sputnjik vojni analitičar Aleksandar Radić podseća da je u poslednjih nekoliko decenija bilo više projekata osamostaljivanja vojnih potencijala EU, koji nisu uspeli. Pokrenut je projekat „Gotove snage“, koje su na šest meseci trebale da se smenjuju na zadacima u multinacionalnim operacijama, formiran je koordinacioni tim koji je bio smešten upravo tamo odakle se vodi NATO u Evropi.

– Na kraju ovakvih projekata uvek se otvori pitanje, koja je razlika ako jedna članica alijanse deluje pod okriljem te skraćenice ili ako deluju separatno, nekoliko zemalja u okviru NATO. Kada neko kaže, hajde da pravimo „evropsku vojsku“, to bi značilo potpuno sputavanje nacionalnih ambicija, to je pitanje suvereniteta, a to niko ne želi. Uz to, imate i niz zemalja koje su jako ozbiljne, od Poljske, dobrog dela istoka koji se u potpunosti oslanja na Sjedinjene Države, ne žele da prihvate taj koncept, makar ne iskreno – kaže Radić.

Model za brže delovanje

Milan Igrutinović iz Instituta za evropske studije za Sputnjik kaže da se ni u jednoj od sličnih inicijativa EU nije radilo o kreiranju „evropske vojske“, jer je to isključeno Lisabonskim sporazumom, a sa druge strane internom političkom logikom funkcionisanja EU.

Igrutinović kaže da će cilj ove konkretne inicijative biti ostvaren, ali da ćemo moći da ga vidimo samo na papiru. Dodaje da se do kraja godine očekuje tekstualni prikaz prvog evropskog vojnog koncepta po kome će EU znati sa koliko resursa raspolaže, na koje krize bi mogli efektivno da odgovore, objašnjava Igrutinović.

– Unija s jedne strane želi da pregleda koji su joj vojni kapaciteti, kakav je projekat tehnološkog razvoja za odbrambene namene vojski, a sa druge strane, koje su akutne ili manje akutne pretnje bezbednosti ljudi i teritorije. Istovremeno, žele da vide kakva je takozvana strateška autonomija, kakvo pozicioniranje u vojnom smislu treba da učine, kako bi spoljna politika EU, kumulativna spoljna politika članica, bila jača, dominantnija, kredibilnija prema trećim zemljama, prema Rusiji i Kini – objašnjava Igrutinović.

Svaka zemlja ima svoje vojne interese

On podseća da EU ima 27 članica, te da svaka ima različite interese kada je u pitanju bezbednost, pa je siguran da sledi dosta komplikovan proces usaglašavanja, odnosno prepoznavanja pretnji sa kojima se EU suočava.

– Italija je daleko više zainteresovana za stanje bezbednosti na Mediteranu, nego za pitanje ruske pozicije u istočnoj Evropi. S druge strane Poljska je daleko više zainteresovana za pitanje odnosa sa Rusijom, nego što je interesuju migranti koji prelaze Mediteran ili krijumčari koji transportuju kokain u Evropu preko severne Afrike… Biće teško – kaže Igrutinović.

On dodaje da je s obzirom na ovakve činjenice, veliko pitanje kako će i da li će Evropska unije uopšte moći da predstavi koherentnu priču koja nije samo tekst koji ćemo analizirati, već nešto što može predstavljati osnovu za usaglašenu političku akciju.