“Dobili smo rat, Amerika je izgubila!“

BBC tim sastao se sa Talibanima, grupom koja sebe vidi kao sledeću avganistansku vlast.

Vožnja do teritorije koju kontrolišu Talibani ne traje dugo.

Tridesetak minuta od grada na severu Mazar-e-Šarifa, pored velikih kratera koje su ostavile mine postavljene kraj puta, srećemo našeg domaćina – Hadžija Hekmata, talibanskog gradonačelnika u senci distrikta Balh.

Naparfemisan i sa crnim turbanom na glavi, on je veteran ove grupe, prvi put joj se pridružio devedesetih, kad je vladala većim delom zemlje.

Talibani su nam organizovali demonstraciju sile.

S obe strane ulice postrojeni su teško naoružani ljudi, jedan od njih sa raketnim minobacačem, drugi sa jurišnom puškom M4 otetom od američkih snaga.

Balh je nekada bio jedan od stabilnijih regiona zemlje, ali sada je postao jedan od najnasilnijih.

– Vladine snage su tamo pored glavne pijace, ali ne smeju da napuste svoje baze. Ova teritorija pripada mudžahedinima – kaže Barjalai, lokalni vojni komandant sa reputacijom svirepog čoveka, pokazujući na put.

Situacija je slična širom Avganistana – vlada kontroliše gradove i veća mesta, ali su ih Talibani opkolili, držeći skoro sva sela.

Militanti uspostavljaju vlast preko sporadičnih kontrolnih punktova duž važnih puteva.

Dok Talibani zaustavljaju i ispituju vozače kola u prolasku, Amir Sahib Adžmal, lokalni šef talibanske obaveštajne službe, kaže nam da traže ljude povezane sa vladom.

„Uhapsićemo ih i strpati u zatvor“.

– Potom ćemo ih predati sudovima i oni će odlučiti šta će biti dalje s njima – kaže on.

Talibani veruju da su pobedili.

– Mi smo dobili rat, a Amerika je izgubila – objavljuje Hadži Hekmat dok ispija šolju zelenog čaja.

Odluka američkog predsednika Džoa Bajdena da odloži povlačenje preostalih američkih snaga do septembra znači da će ostati u zemlji duže od roka, od 1. maja dogovorenog prošle godine.

To je izazvalo oštru reakciju talibanskog političkog vođstva.

Ipak, čini se da je zamajac na strani militanata.

„Spremni smo na sve“

– Potpuno smo spremni za mir i potpuno smo spremni za džihad – kaže Hadži Hekmat.

Sedeći pored njega vojni komandant se nadovezuje rekavši da je džihad je čin verskog obožavanja.

– Obožavanje je nešto što, koliko god da ga radiš, nikad se od njega ne umoriš – dodaje vojni komandant.

Protekle godine došlo je do očiglednih kontradikcija u talibanskom „džihadu“.

Obustavili su napade na međunarodne snage posle potpisivanja sporazuma sa SAD-om, ali su nastavili da se bore protiv avganistanske vlade.

Hadži Hekmat, međutim, insistira na tome da nema kontradikcija.

– Mi želimo islamsku vladu koja vlada po Šariji. Nastavićemo džihad sve dok ne prihvate naše uslove – kaže on.

Za pitanje da li će Talibani biti spremni da dele vlast sa drugim avganistanskim političkim frakcijama, Hekmat se poziva na političko liderstvo grupe u Kataru.

– Šta god oni odluče, mi ćemo to prihvatiti – uporno ponavlja.

Talibani ne doživljavaju sebe kao pobunjeničku grupu, već kao vladu u čekanju.

Sebe nazivaju „Islamskim emiratom Avganistana“, što je ime koje su koristili dok su bili na vlasti od 1996. godine, sve dok nisu svrgnuti posle napada od 11. septembra.

Sada imaju sofisticiranu strukturu „u senci“, sa zvaničnicima koji vode svakodnevne usluge u oblastima pod njihovom kontrolom.

Hadži Hekmat vodi nas u obilazak.

Pokazuje nam osnovnu školu, punu malih dečaka i devojčica koji škrabaju u sveske koje su im donirale Ujedinjene nacije.

Dok su bili na vlasti devedesetih, Talibani su zabranili obrazovanje žena, mada to često poriču.

Čak i sada postoje izveštaji da u drugim oblastima devojčicama nije dopušteno da pohađaju školu. Ali, makar ovde, Talibani kažu da obrazovanje žena podstiču.

„Dok god nose hidžab, važno je da uče“, kaže Mavlavi Salahudin, zadužen za talibansku lokalnu komisiju za obrazovanje.

U srednjim školama, kaže on, dozvoljene su samo nastavnice, a veo je obavezan.

– Ako poštuju Šariju, nema nikakvih problema – kaže on.

Lokalni izvori su nam rekli da su Talibani izbacili časove likovnog i građanskog vaspitanja iz školskog programa, zamenivši ih časovima Islama, ali da inače prate nacionalni obrazovni program.

Da li, dakle, Talibani šalju vlastite ćerke u školu?

– Moja ćerka je veoma mala, ali kad poraste, poslaću je u školu i medresu, dok god primenjuje hidžab i Šariju – kaže Salahudin.

Vlada isplaćuje plate nastavnicima, ali su na vlasti Talibani.

Na obližnjoj klinici, koju vodi organizacija za humanitarnu pomoć, priča je veoma slična.

Talibani dozvoljavaju ženskom osoblju da radi, ali moraju da imaju mušku pratnju noću, a pacijenti i pacijentkinje su razdvojeni.

Kontracepcija i informacije o planiranju porodice su slobodne i dostupne.

Talibani očigledno žele da ih vidimo u pozitivnijem svetlu.

Kad prolazimo pored mase školarki koje su se uputile kući, Hadži Hekmat uzbuđeno pokazuje na njih, ponosan što može da opovrgne naša očekivanja.

Zabrinutost povodom talibanskih stavova o ženskim pravima je, međutim, i dalje prisutna. Grupa uopšte nema ženske zastupnike, a devedesetih je zabranjivala ženama da rade van kuće.

Vozeći se kroz sela u distriktu Balh, zaista vidimo mnogo žena, kako slobodno šetaju, od kojih neke nisu nosile burku.

Na lokalnoj pijaci, međutim, uopšte ih nema.

Hadži Hekmat insistira da ne postoji zabrana za njih, mada u konzervativnom društvu, kaže on, one tu obično ne bi ni dolazile.

Talibani nas prate u svakom trenutku, a nekolicina meštana sa kojima razgovaramo izražavaju podršku grupi, kao i zahvalnost zbog toga što je pojačala bezbednost i smanjila kriminal.

„Dok je vlada bila na vlasti, bacala je naše ljude u zatvor i tražila mito da ih oslobodi“

– Naš narod je mnogo propatio, sada smo zadovoljni situacijom – kaže jedan stariji čovek.

Talibanske ultrakonzervativne vrednosti manje se sukobljavaju s onima u ruralnijim krajevima, ali mnogi, posebno u gradovima, plaše se da žele da vaskrsnu brutalni Islamski emirat iz devedesetih, suzbijajući slobode sa kojima su mnogi mladi ljudi odrasli u poslednje dve decenije.

Jedan meštanin razgovarao je s nama kasnije, pod uslovom da ostane anoniman i rekao nam da su Talibani mnogo stroži nego što priznaju u našim intervjuima.

On je opisao kako seljane šamaraju ili tuku zato što su obrijali brade ili im razbijaju stereo uređaje zato što slušaju muziku.

„Ljudi nemaju drugog izbora nego da rade onako kako im se kaže“.

– Tuku nas zbog sitnica, ljudi su uplašeni – rekao je on za BBC.

Hadži Hekmat je bio član Talibana devedesetih.

Iako mlađi borci koji se muvaju oko nas veselo prave fotografije i selfije, on prvobitno kreće da prekrije lice turbanom kad vidi našu kameru.

„Stare navike“, kaže smešeći se, pre nego što nam kasnije dozvoli da mu snimimo lice.

Po starom talibanskom režimu, fotografija je bila zabranjena.

Da li su grešili dok su bili na vlasti, pitam ga. Da li bi se ponašali isto tako sada?

„Talibani pre i Talibani sada su isto. Ako poredite ono vreme i današnje – ništa se nije promenilo“, kaži Hadži Hekmat.

„Međutim“, dodaje on, „došlo je do promene u ljudstvu, naravno. Neki ljudi su stroži, a neki su opušteniji. To je normalno.“

Talibani deluju namerno nejasni po pitanju toga šta misle kad kažu „islamska vlada“ koju žele da stvore.

Neki analitičari doživljavaju to kao namerni pokušaj da se izbegnu interna trvljenja između tvrdokornih i umerenijih elemenata.

Mogu li oni da obuhvate sve one sa drugačijim stanovima i ne otuđe vlastitu bazu? Dolazak na vlast mogla bi da se pokaže kao njihova do sada najveća proba.

Dok jedemo ručak od piletine i pirinča, čujemo grmljavinu najmanje četiri zasebna vazdušna napada u daljini.

Hadži Hekmat se ne potresa.

To je daleko, ne brinite – kaže.

Vazdušne snage, pogotovo one koje su obezbeđivali Amerikanci, bile su tokom godina ključne za zaustavljanje napredovanja Talibana.

SAD su već drastično smanjile svoje vojne operacije posle potpisivanja sporazuma sa Talibanima prošle godine, a mnogi se plaše da će posle njihovog potpunog povlačenja Talibani biti u poziciji da pokrenu preuzimanje vojne vlasti u zemlji.

Hadži Hekmat odbacuje avganistansku vlad, iliti „Kabulsku administraciju“ kako je Talibani zovu, kao korumpiranu i neislamsku.

Teško je zamisliti kako će ljudi poput njega da se pomire sa drugima u zemlji, sem ako sve ne bude bilo po njihovom.

„Ovo je džihad“, kaže on. „Ovo je versko obožavanje. Ne radimo to zbog vlasti, već za Alaha i Njegov zakon. Da bismo doveli Šariju u ovu zemlju. Ko god nam se bude suprotstavio u tome, borićemo se protiv njega“.