Darovi sa neba

Nije trebalo da se slavi, a prošlo se kroz slavlje. I to je moć Sv. Save, jer i pored vanredne situacije, uskraćenog kretanja, propisanog distanciranja, maski koje guše, posledičnog nezadovoljstva, pa i depresije, srpski pravoslavci nisu se mogli odupreti zovu svetitelja Save. Došli su u Ulicu Simplon, uzdignute glave ušli u hram koji i nosi ime Sv. Save i molitve mu podredili. Istina, skromnije i tiše nego do sada, kroz prisećanja provlačeći prohujale godine. Nije bilo ni redovnih „inventara vernika“, ni crkvenog hora, ni monahinja iz manastira Boa Saler, a ipak je slika delovala svečarski i osećaj je bio slavljenički.

Okupljanje se ne preporučuje, zdravstvena bezbednost je na prvom mestu, na sve se mislilo, pa je i prota Nikola, staratelj hrama, na sve to opominjao. Blagosiljajući svoj narod, u besedi je poručio da će se, kad ozdravi naša planeta, a daće Bog, sve nadomestiti, pa i školska priredba, i slavski ručak, i zagrljaji, poljupci pobediće dobro, a u dobru je i vera. Opet ćemo biti sastavni deo srećnog vremena.

Prote Nikola i Slaviša kao domaćini iz hrama Sv. Save, Željko iz parohije Sv. Petke, od svih vernika mnogo voljeni mladi arhimandrit Justin, sveštenik iz Anjera i đakoni pojali su našem Sv. Savi, a zajednički su otpevala ili, bolje reći, dečica su odcvrkutala himnu „Uskliknimo s ljubavlju“. Potom su na red došle recitacije koje su mališani, zbog male treme, izgovarali kao da su na audiciji za školu glume. A ko je među njima bio predvodnik? Anđela Duval Lazić je rođena pesnikinja. Ili, kao i svake godine, Sava Stanisavac, koju prota Nikola osvetlio saznanjem da je u srpskom rodu jedina devojčica ili pripadnica nežnijeg pola koja nosi ime našeg učitelja Sv. Save. A, tek kako Sava recituje? Njoj nijedna pesma nije duga, mogla bi bez pauze da je veze kilometarski.

Jeste, mnogo je dobar Sv. Sava. Nikad nije zaboravio dečju školsku slavu. Istina, uvek mu pripomogne ovdašnja parohija, koja „sedam sepeta koje je Sv. Sava poslao sa neba“ prepakuje u poklone za svakog malog slavljenika. Bilo ih je i u kolicima. Na Savindan sa svačijeg lica isijava sreća.

Ali treba i nešto pošteno priznati. U ona previrusna vremena, tokom liturgije se crkva pretvarala i u dečju igraonicu, sa cikom i grajom, a sada – ništa od toga, kao da su nam se i deca uozbiljila.

Ranijih godina u srpskoj pariskoj bogomolji, posle liturgijskog čina, u svečanoj sali stolovi su se prelivali od carske hrane. Uvek bi na svetosavski slavski ručak bili pozivani svi vernici, pa bi se zbog brojčanosti obrok odvijao u dve smene. Ovog kasnog januara – sve je otkazano. Samo je u maloj sali crkvene biblioteke, spontano, skromno i kratko, onako za sebe, sveštenstvo obeležilo svoju slavu, poželelo svima zdravlje i nazdravljalo boljim danima.

Temelj i krov

„Živeo je Rastko/ u vremena davna/ kad je sveta bila/ vera pravoslavna/ Svoju zemlju Srbiju/ voleo je strasno/ i za srpski narod/ krst nosi časno“, jedna je od pesmica koje su recitovali učenici Ljubice Burgić i Blaženke Trivunčić.

Prisutnim se dopalo i pitanje „Šta je temelj srpskog roda? Srpske slave stan?“, a odgovor je glasio: „Temelji su Savindan, a krov Vidovdan.“

Oprezno, ali svečano

Anđela Duval Lazić, bliznakinje Tea i Ana Đorđević, Sava Stanisavac, Anđelina Đorđević, Aleksandar Zdravković, Luka Šanjić, Maja Ilić, deca filmskog snimatelja Pjera Luja Duvala Lazića (koji u hramu Sv. Save snima reportažu i dokumentarni film za francusku TV), Aleksej, Aleksandar, Sofija, Aleksandra i drugi mališani bili su najlepši ukras ovog svetosavskog podneva koje je proticalo u bojama opreznosti, uzdržanosti i brižnosti, ali i slavski, kako i dolikuje Savi. Uzgred, napomenimo da ova deca na časovima srpskog jezika slušaju o Sv. Savi kao srpskom princu, monahu, igumanu, književniku, diplomati, arhiepiskopu prve srpske crkve … i pamte, a što im promakne, „kad narastu samo će im se kaz’ti“.