“Srpski sportisti su ludački ambiciozni”

Patrik Muratoglu, jedan od najčuvenijih trenera današnjice, ima odlično mišljenje o našim igračima.

– Srpski sportisti su ludački ambiciozni – rekao je francuski stručnjak u intervjuu „Eurosportu“.

Povod je bila njegova konstatacija da njegovim zemljacima nedostaje ova vrlina.

– U Francuskoj se smatra da je ambicioznost pretenciozna osobina. Mi nemamo pobednički mentalitet, osim pojedinaca – dodaje trener Naomi Osake, koji je radio i sa Serenom Vilijems a ima i veliku akademiju nedaleko od Nice. „Opšte shvatanje je da su uspešni ljudi loši. Zato je ovde normalno da se ljudi čak i ne usuđuju da budu ambiciozni“.

A onda je kao poređenje za drugačiji način razmišljanja ponudio neke druge nacije, među kojima je našoj dao istaknuto mesto.

– Amerikanci su drugačiji, oni imaju izražen pobednički mentalitet, ali ne samo oni. U Srbiji, pa čak i u Italiji, ljudi su ludački ambiciozni.

Naravno da je za ovakav Muratogluov zaključak najzaslužniji Novak Đoković. Francuz i Srbin su odlični prijatelji, Nole često kod njega trenira, kada je u Monte Karlu, ali nije on jedini primer.

Zar to isto ne važi i za Nikolu Jokića i brojne druge naše vrhunske sportiste. U dobrom delu prethodnih nekoliko godina Srbija je istovremeno imala najboljeg tenisera i najboljeg košarkaša sveta a mnogo, mnogo veće zemlje nisu imale nijednog sportistu takvog kalibra nikada u istoriji.

Ne treba ni zaboraviti ni onu legendarnu 2008, kada su Ana Ivanović, Jelena Janković i Nenad Zimonjić bili prvi na svetu. Zar bi to mogli da postignu sportisti koji nisu ludački ambiciozni. Naravno, Đoković je bez premca, način na koji je sebe izgradio je za poseban predmet na fakultetima čija delatnost je sport.

Ako je jako teško izabrati ko je najbolji sportista sveta po rezultatima – jer je kriterijuma previše i ne postoji jedan – gotovo je sigurno da bi Noletu pripao takav oreol kada bi kriterijum bio rad na sebi.

Jer od tenisera koji je bio večito treći, postao je najbolji član „velike trojke“, i to ubedljivo – kao vlasnik svih najvažnijih rekorda u tenisu. Iz zemlje gotovo bez tradicije u ovom sportu, a to znači i bez infrastrukture i stručnjaka za borbu za vrh, on je srušio sve prognoze.

Đoković na početku profesionalne karijere nije imao ni igru, ni psihološku snagu ni fizički potencijal za ovo što je postigao. Očekivali su se veliki uspesi, ali niko nije ni sanjao da će biti najbolji svih vremena, i to u najjačoj generaciji u istoriji.

Ali fanatična upornost na izgrađivanju samog sebe, neverovatna ambicioznost da nadmaši i svoje najveće rivale i samog sebe, dovela ga je do toga da bude sam na vrhu jedne izuzetno komplikovane sportske piramide kao što je teniska.

I, što još više govori o njegovoj ambicioznosti – još nije stavio tačku. Ako se ne umešaju povrede, nema ni najmanje dileme da će do kraja njegove karijere biti još velikih pehara. Ne kao u najboljim danima, ali opravdaće Muratogluovo mišljenje.