Slava me nije promenila

Život često ima planove, koji se razlikuju od naših. Rvač Sebastijan Nađ ni sanjao nije da će postati svetski šampion, da će nekoliko meseci uoči takmičenja menjati kategoriju i proći kroz pakao sa kilogramima, dok ne dođe do željene težine. Da će desetina hiljada ljudi u Štark areni biti njegov vetar u leđa, da će mu se život okrenuti za 180 stepeni.

Septembar 2022. ostaće zapisan zlatnim slovima u srpskom rvanju. Tih dana „orlovi“ su na Svetskom prvenstvu u Beogradu osvojili poker zlatnih odličja, kome je pridodata bronza. Sebastijan Nađ, Mate Nemeš, Ali Arsalan i Zurabi Datunašvili postali su svetski šampioni u rvanju grčko-rimskim stilom, dok je Stevan Mićić došao do bronze, zapravo prve medalje na SP za srpsko rvanje u slobodnom stilu.

U borbi za zlato pokorio je Gruzina Lerija Abuladzea, dok je prethodno, u polufinalu, bio bolji od Taleha Mamadova iz Azerbejdžana.

Da li vam se život promenio otkako ste postali svetski šampion?

– Mislim da jeste zato što još nisam navikao da mi se gde god da se pojavim, ili šetam ulicom, svi javljaju, pozdravljaju me sa: „Ćao, šampione, svaka ti čast.“ To je nešto novo za mene, pa bih rekao da se u tom smislu promenio. Ipak, sa druge strane, u sebi to ne osećam, pa se nadam da sam ostao isti – priča Sebastijan Nađ u razgovoru za „Vesti“.

Plaču i šampioni

Šta je ono što vam prvo padne na pamet kada se setite tog septembarskog dana, kada ste se popeli na krov sveta?

– Sećam se, završio se meč, prošlo je i tih poslednjih 10 sekundi, koje su mi bile kao večnost i mislio sam da nikada neće proći, pogledao sam dole, gledao u strunjaču, valjda sam očekivao da se nešto dogodi, međutim, ništa. Pogledao sam publiku, tamo mrak. Prišao mi je trener, ka meni trči Davor Štefanek, e onda shvatih šta se desilo. Tog trenutka kao da sam eksplodirao. Dobro pamtim… Na dodeli medalja, kada sam se popeo na pobedničko postolje, kada je krenula himna „Bože pravde“, baš mi je teško palo. Sada, kada na to pomislim, plače mi se.

Izjavili ste posle finala da ste bili spremni na sve?

– Da, bio sam spreman da umrem! Želeo sam da uradim sve, samo da pobedim. Finalnu borbu sam odradio bez greške. Bio sam autsajder, niko me nije očekivao u kategoriji do 63 kg, što se ispostavilo kao dobro.

Skidanje kilograma

Štefanek je najzaslužniji što ste se našli među učesnicima svetske smotre. Kako ste se odlučili za promenu kategorije?

– To je došlo posle EP. Prošle su dve-tri nedelje, imao sam pauzu, bio sam malo nervozan jer sam takmičenje završio kao peti. Nedostajalo mi je 30-ak sekundi da budem treći u 67 kg. Došao je Davor, pita da li mogu da skidam kilograme. Rekoh: „Teško.“ Već sam to činio i u kategoriji do 67, ali to nije bilo teško. Međutim, za 63 mi je izgledalo kao nemoguća misija. Štefanek me je savetovao da razmislim, polako preispitam tu mogućnost, poručio mi je da krenem i da mi je on podrška. Rekao mi je: „Ja sam uz tebe. Možeš da budeš svetski prvak i bićeš! Nećeš to nikada zaboraviti.“ Bio je u pravu. Poslušao sam ga i mogu slobodno da kažem da je on, na početku, više to želeo nego ja. Išao sam korak po korak, polako i sve je došlo na svoje. Počeo sam i ja da verujem u tu priču i stigao sam do zlata.

Čija je to medalja?

– Kada bih mogao, odličje bih poklonio trenerima, drugarima, porodici, savezu… Da je to moguće, po komadić bih podelio svakome. Nažalost, ne mogu. Ono što mogu jeste da obećam da ću svaki sledeći put da pružim maksimum kako bih ponovio rezultat. Mislim da je najveći uspeh kada vidim ljude oko mene, koji su mi bili podrška, da su istinski srećni. To je moj najveći uspeh. Manje-više medalja, ali kada pomislim na put kojim smo prošli i ko je sve bio uz mene, skidanje kilograma, to je ono što me najviše raduje.

Koliko ste morali da smršate?

– Moja normalna težina, dok sam rvao u 67 kg, bila je 72. Imali smo dva ili tri puta merenje u 67, nekako sam pao do 69 kg. Sa tom težinom sam krenuo da se pripremam za svetsku smotru. Sad me ne pitajte koliko imam – kroz osmeh će Nađ.

Za one koji ne prate rvanje, skidanje kilograma u svega nekoliko dana pred takmičenje, na kome morate da pružite maksimum, prava je noćna mora. Dešava se da momci poslednjeg dana ne jedu i ne piju ništa, osim malo limuna i pokoji gutljaj vode, da im usta ne budu suva. Neki to moraju da čine i dva-tri dana. I tako sve do merenja, koje je dan pred takmičenje. Tada je i žreb. Dešava se neretko da momci ne uspeju da dođu do željene kilaže.

Podrška Arene

Koliko posle takvog režima ishrane imate snage da se borite?

– Nisam imao snage uopšte! Jednostavno, kada sam izlazio na strunjaču, čekao sam publiku, da Beogradska arena „eksplodira“ i to mi je dalo snagu. Svi kažu: „Delovao si jače, imao si snage, kondicije, bio deset puta spremniji.“ Verujte mi, nisam imao snage, pošto nisam imao ni od čega.

Šta ste jeli poslednjeg dana pred takmičenje?

– Pojeo sam parče mesa i pio malo vode. Nije najteže bilo na kraju, mnogo je gore na početku. Kada krenete u tu misiju, ima jedna, kako kažem, granica, koja se teško prelazi. Na početku to ide, onda stagnirate. Kada se to pređe, onda već sve ide lakše, kilogrami padaju. Ja nikako nisam prelazio tu liniju. Šta god da sam radio, kad stanem na vagu 67-68, jeo i pio nisam, a konstantno sam imao istu težinu! E, kad je granica probijena, onda je išlo lakše.

Da li ste spavali noć pre takmičenja?

– Nisam. Mislim da je to zbog toga što sam prvi put znao sa kim rvem. Do sada nikada nisam gledao žreb, ni ko se prijavio. Nije me zanimalo. Posle merenja, kad sam malo jeo i pio, mogao sam da razmišljam. Kada sam gladan, onda sam nervozan i ne mogu. Sada mi nisu rekli da na startu rvem sa Alžircem nego su mi kazali: „Prvo kolo ćeš proći, u drugom te čeka ili Mađar, ili Rumun.“ Onda sam odmah uključio mozak, Ko mi je protivnik u prvoj rundi? Dobro, neko slabiji, ali zašto misle da ću lako savladati tu prepreku? Verovatno sam zbog toga imao tenziju, pritisak, mada, ispostavilo se, to je dobro došlo na kraju.

Da li biste nešto menjali?

– Ne, ništa – kao iz topa će Sebastijan Nađ, ili, kako mu kolege iz rvanja tepaju, Sebika.

Cimer sa svima

Niko pre početka šampionata nije očekivao četiri svetska zlata i bronzu. Šta ste vi međusobno pričali, ko je sa kim bio cimer?

– Do sada sam svima bio cimer. Od Davora, preko Viktora, Mate, Zurabija do Miše Kadžaija. Za vreme SP sam bio sa Mišom. Pričali smo ko koliko može, šta misli… Računali smo dve medalje, konstatovali smo da bi to bilo super, a da bi tri bile još bolje. O četiri-pet nije bilo ni govora. I onda, prošao Datunašvili, prošao Arsalan, poslednji trening odrađujemo Mate Nemeš i ja i pitam ga: „Šta ćemo mi sutra? Oni su u finalu, ako mi izgubimo, kako će to da izgleda?“ Kaže on meni: „Neka, neka, ovako ćemo i mi bolje proći.“ Dobro, rekoh, mada mu kažem da sam baš nervozan i da ne znam šta ću sa sobom.

Šta ste radili u tim trenucima?

– Šetao sam po sobi, presvlačio se, radio šta mi je palo na pamet. Ne mogu da jedem, ne mogu da pijem, ne diram telefon… Mate me je smirivao, rekoh, dobro, slušam starije, iskusnije, uostalom, Nemeš je već bio šampion. Tako je bilo uvek, i dok sam bio sa Davorom i sa Zurom, uvek sam ih pratio, gledao kako se ponašaju, kakvi su pre takmičenja, a kakvi posle.

San o Igrama

Kakvi su vam dalji planovi?

– Blizu su Olimpijske igre i to mi je sada ušlo u glavu. Zašto da čekam još tri-četiri godine kad bih mogao da se i sada kvalifikujem? Kod nas je kategorija do 67 kg ne jaka nego prejaka! Mate je tu, ja, može i Ali… Ništa nije poznato ni oko viza za OI. Svetsko prvenstvo naredne godine je trebalo da bude u Rusiji, pa se sada neće znati ko će biti domaćin.

Spartak – najbolji izbor

Otkad ste vi u Subotici?

– Tu sam već pet-šest godina. Mislim da mi je to bio najbolji izbor. Generalno, ako neko hoće da bude šampion, prvo hoće da bude najbolji u školi, pa u klubu, pa u gradu… Ja sam iz Kanjiže i tamo sam bio najbolji, ali sam smatrao da treba da odem korak napred i vidim kakvi su pravi šampioni, kao što su Sreten Damjanović, Davor Štefanek, u Spartaku su bili i Momir Petković i Aleksandar Maksimović. Subotičani imaju istoriju i mislim da me je to guralo napred. Zapravo, u Subotici sam imao sve, nisam morao da razmišljam ni o čemu. Trebalo je samo da se usredsredim na treninge i rad.

Sa kim najviše radite?

– Sa Matom i Alijem. I sparing partneri smo. Kada sam u Subotici, onda sa Štefanekom.

Akademija u Kanjiži – dobra priča

Potisje je uvek imalo kvalitetne borce.

– Kanjiža ima dobru školu rvanja. Negde do otprilike srednjoškolskog uzrasta, svi su dobri, a onda dođe do stagnacije. Problem je što mnogi krenu u srednju školu u veće gradove, inostranstvo, pa sve pukne. Sada su Kanjižani napravili Rvačku akademiju. Tamo su Sreta Damjanović, Kristijan Fris i Petar Balo. Mislim da je to dobra priča – ističe Nađ.

Štefanek zlato „zalio“ suzama

Jedan od onih koji su kumovali, možda i najviše doprineo Nađovom zlatu je Davor Štefanek. Bivši olimpijski šampion iz Rija, alfa i omega subotičkog Spartaka, naterao je Sebastijana da promeni kategoriju.

– Nađ je kod nas u klubu već pet-šest godina, izvrstan je momak. Žao mi je što mu je na EP izmakla bronza. Mi smo u toj kategoriji, do 67 kg, doveli Alija Arsalana iz Irana, a već smo imali medaljaša i olimpijca Matea Nemeša, sjajnog rvača i šampiona Evrope. To je, moglo bi se reći, bio taktički potez RS Srbije, na čelu sa Željkom Trajkovićem, da dovedemo Alija, kako bi se više potrudili Nađ i Mate. Kod Sebastijana sam video veliku šansu da dođe do medalje ukoliko ga ubedim da skine kilograme, a bilo je dovoljno vremena za to. Ipak, iskreno, nisam verovao da će postati svetski šampion. Na iznenađenje svih nas, ne samo on, već i Ali, koji je otišao u 72 kg i Mate Nemeš, koji je ostao u 67 i dokazao da je vredan te kategorije, postali su svetski prvaci. Ipak, meni je glavni cilj bio Sebika – ne krije Štefanek oduševljenje.

Niste krili emocije posle finalnog susreta.

– Hvala bogu, poslušao me je. Ovo je njegovo tek drugo seniorsko SP. Na prvom je bio sedmi, sada prvi. Kada je došao do finala, to je već bio san koji smo dosanjali, više nego zasluženo je postao šampion. Ja sam to vrlo emotivno doživeo. Plakao sam zbog njega. To je veliki uspeh za Nađa lično, ali i za srpsko rvanje, srpski sport. Sebastijan je deo istorije, pošto je prvi put RS Srbije, nekada Jugoslavije, pa SCG, osvojio pet medalja na svetskoj smotri, od čega četiri zlatne. To znači da se dobro radilo sa momcima. Sebika sada ima neku sigurnost i može da se sprema za Olimpijske igre. Tu su i Mate i Arsalan, pa mislim da Srbija ne treba da brine za medalju u Parizu u 67 kg. Još mi je veća čast što je to moja kategorija i što sam ostavio nešto što vredi – zaključuje Štefanek.