Vaterpolo reprezentacija Srbije ovog leta nije blistala, a kao posledica svega desila se ostavka selektora Dejana Savića. S druge strane, mlađe kategorije bile su na svakom takmičenju na pobedničkom postolju. Dva puta na najvišem, jednom na drugom stepeniku. Leto je počelo zlatom na Mediteranskim igrama, nastavilo se srebrom na svetskoj smotri u Beogradu, kada su mladi „delfini“ poraženi u finalu od Mađara, na peterce, a završilo se najsjajnijom medaljom na prvenstvu Evrope u Podgorici. Ova generacija (U19) navikla je ljubitelje vaterpola na najveće uspehe. Zlato se pred put za Crnu Goru negde podrazumevalo?
– Sa poslednjeg takmičenja, u Podgorici i nije se očekivalo najsjajnije odličje. Išli smo sa generacijom 2004, a to je bilo prvenstvo za godinu dana starije momke. Samo su trojica rođenih 2003. bili u timu. Bio nam je cilj da osvojimo medalju. Međutim, posle prvog mesta u grupi, odnosno kada smo u četvrtfinalu savladali Italijane na peterce, pa u polufinalu Mađare, takođe na penale, priželjkivalo se da savladamo Špance u finalu. Bilo je 9:8 – raportira gost „Vesti“ Viktor Urošević.
Žestoko sa Mađarima
Koji je duel bio najteži na šampionatu Evrope?
– Protiv Mađara! Oni su bili favoriti i stvarno je bilo žestoko. Očekivalo se da se popnu na najviši stepenik pobedničkog postolja. Bilo je „na krv i na nož“. Sa Mađarskom moraš svaki sekund da igraš obazrivo, jako.
Kakva je reakcija bila među igračima?
– Nije da nismo mogli da verujemo, nego jednostavno nije bilo vremena za razmišljanje. Morali smo da se okrenemo Špancima. Posle finala se slavilo jedno veče… – iskreno će Urošević.
Da li postoji neka medalja koja vam je draža od ostalih?
– Možda ova u Podgorici, zato što smo je osvojili sa 12 mlađih igrača. To je veliki uspeh, pošto u ovom periodu godinu dana u uzrastu mnogo znači.
Viktorova reprezentativna priča počela je 2018.
– Imao sam 14 godina, kada je stigao prvi poziv. To je bila kadetska selekcija. Imali smo samo pripremne turnire, nije bilo takmičenja, tek sledeće sezone smo imali prvo takmičenje, EP do 15 godina, izgubili smo od Mađara 12:11 u četvrtfinalu. To je bilo „finale pre finala“. Dve najbolje ekipe, ali žreb je hteo da se sretnemo u ranoj fazi takmičenja. Na kraju smo bili peti.
Peterci su znanje
Da li je teže izgubiti utakmicu na peterce, ili posle četiri četvrtine?
– Mislim da je gore na peterce. Ne mogu da kažem da je to neka sreća, jer jednostavno, to je znanje. Ukoliko golman zna dobro da brani penale, odnosno igrač zna kvalitetno da šutira, moraš da znaš šta će golman da uradi, gde se da se baci. Evo, mi smo imali slučaj na šampionatu Evrope u Podgorici da je trener zamenio čuvare mreže pred izvođenje peteraca. I protiv Italije i protiv Mađarske, iako golman tokom meča nije ulazio u vodu. Zagrejao se dva minuta i to je bilo to. Odbranio je dva penala i bio heroj. Peterci, po meni, nisu nikakav rulet, ni sreća.
Posle „sto godina“ seniorska selekcija Srbije je eliminisana već u osmini finala, na nedavnom EP. S druge strane, mlađe kategorije beleže uspehe. Da li treba brinuti za budućnost srpskog vaterpola?
– Mislim da ne. Kada iz svake generacije izvučete ponekog igrača, biće to to. Jasno je da ne mogu svi iz naše selekcije da igraju za seniore, neka budu dva-tri, pa iz naredne, prethodne takođe i to će biti to. Uz to, već sada među seniorima ima momaka koji imaju po 21 godinu. Možda sledi teži period, ali će brzo sve doći na svoje.
Kako je Viktor krenuo na vaterpolo?
– Sa tri godine mama me je odvela na plivanje. Htela je da naučim da plivam. Sa pet godina sam hteo nešto novo, pitao majku da li ima nešto sa loptom u vodi i ona je bila presrećna, jer je od njene srednje škole maštala da treniram vaterpolo. Prebacila me je na vaterpolo na Tašu. Od tada sam bio tu 12 godina, a onda sam prešao u Novi Beograd.
Treninzi sa idolom
U Novom Beogradu su trenutno i pojedini reprezentativci Srbije. Kako je trenirati pored Dušana Mandića?
– Jeste da sam ja u Vukovima, ali imamo i zajedničke treninge. Igraću i Ligu šampiona sa prvom ekipom, što je za mene najveći dosadašnji uspeh. Igraću sa najboljim vaterpolistima na svetu. Sigurno ću napredovati i mnogo naučiti. Kada smo kod Mandića, on mi je i uzor. Obojica igramo levom rukom. Gledam ga već deset godina i idol mi je u svakom smislu.
Razgovarate li o vaterpolu sa Mandićem?
– Naravno! Daje mi savete, što mi mnogo znači. Tek ćemo sarađivati, jer zajedno treniramo. Generalno, svi momci su dobri prema meni, super smo ekipa.
Šta je vaš san u vaterpolu?
– Otkako znam za sebe, sanjam da osvojim Olimpijske igre. Težim ka tome da igram i za A reprezentaciju. To mi je najveća želja – zaključuje Viktor.
MVP na Malti
Viktoru je u Podgorici izmakla titula MVP, zapravo završila je kod njegovog saigrača, Vasilija Martinovića. Urošević je ovo laskavo priznanje poneo prošle godine:
– Na Malti, leta 2021. bio sam izabran za najkorisnijeg igrača EP za vaterpoliste do 17 godina.
Da li ste očekivali nagradu?
– Igrao sam odlično kroz ceo turnir, ali nisam ni slutio da će doći priznanje. Nisam ni razmišljao o tome, već sam bio skoncentrisan na ekipu. U polufinalu revanš Mađarima za poraz iz 2019. u Bugarskoj. To je bilo važnije od svake nagrade. Nadigrali smo ih u prve tri četvrtine, a poslednju smo čak izgubili 4:0, ali smo slavili.
Na šampionatu u Podgorici bili ste član idealne postave?
– Martinović, Radosav… Zaista mi je to velika čast – iskren je Urošević.
Majka Karmen najveća podrška
Najveća podrška?
– Majka Karmen je od prvog dana moj najveći oslonac i vetar u leđa. Dosta me motiviše. Da nije nje, možda bih odavno prestao da treniram.
Koliko teško padaju odricanja?
– Ja sam se i navikao na takav život. Možda mi je ranije nedostajalo, sada već ne. Ništa mi ne pada teško.
Miloš i Vlada roditelji u bazenu
Godine rada Viktor je prošao sa trenerima Milošem Vujancem i Vladom Ljubenovićem u Tašu.
– Oni su sa mnom radili 12 godina. Na bazenu su mi bili i mama i tata. Realno, više sam vremena provodio na bazenu, nego kod kuće.
Koliko sati dnevno trenirate?
– Sa teretanom, to bude sedam-osam sati. Kao jedna smena. U reprezentaciji to bude i duže.
Jedan saigrač prati vas sve vreme vaše karijere?
– Ceo život treniram sa Srđanom Boucalom. Zajedno smo osvojili zlato i Podgorici. To mi je posebno drago – ističe Urošević.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
