Naslednici vredniji od zlata

Sa strunjače – u fotelju. Čini se da se iskovano zlato sa Olimpijskih igara u Riju još nije ni ohladilo, a Davor Štefanek je zauzeo mesto predsednika Sportskog saveza Srbije. Uporedo je obavljao odgovornu funkciju i trenirao. Plan je bio da se na Svetskom prvenstvu decembra 2020. godine oprosti od rvanja u Beogradu. U međuvremenu je trebalo da brani zlato u Tokiju…

Međutim, po onoj „ti praviš planove, Bog se smeje“, Davorov kraj u rvanju bio je daleko drugačiji. Niti je učestvovao na narednim Olimpijskim igrama, niti je u Beogradu tada organizovana svetska smotra. Na nju smo čekali donedavno. Štefanek se oprostio na Svetskom kupu u srpskoj prestonici decembra 2020, jer zbog korone, umesto SP, organizovan je kup.

Prošlog vikenda spuštena je zavesa na planetarno takmičenje, gde Davor nije učestvovao kao takmičar, ali je imao zapaženu ulogu.

Mnogi su mišljenja da je nedavni šampionat sveta najbolje organizovan u istoriji?

– Prvo, čestitke svima koji su učestvovali u organizaciji, pre svega predsedniku Rvačkog saveza Srbije, Željku Trajkoviću. Organizacija je bila na nivou kakav ne pamtim, a prošao sam mnogo takmičenja. Mogu da kažem da su se svi potrudili, kompletna ekipa, odličan je bio direktor marketinga, Đorđe Karanović. Mnogo je truda uloženo, ali na kraju je sve kulminiralo izvanrednim rezultatima na strunjači – priča Davor Štefanek, gost „Vesti“.

Momci, kapa dole!

U Beogradu je ostvaren istorijski uspeh?

– Pet rvača je osvojilo medalje, mada ne izostavljam ni Viktora Nemeša, pa ni Kadžaju. Svi su bili odlično. Uz malo sreće, Viktor (izgubio za bronzu) je mogao do odličja. Ipak, ne treba žaliti za tim, jer Srbija je treća ekipa na planeti. To je rezultat koji nikada pre nismo ostvarili. Bio sam deo tima koji je 2018. godine delio četvrto mesto sa Azerbejdžanom, za mene je to delovalo nedostižno, ali hvala Bogu, momci su me razuverili. Svoj četvorici zlatnih momaka mogu samo da kažem: Svaka čast, kapa dole!

Čini se, ipak, da su vam neka od izvojevanih zlata draža od ostalih?

– Posebno mi je drago zbog Nađa, jer je na moju inicijativu uspeo da skine kilograme. Predložio sam mu da se ne bori za mesto u timu sa Meteom Nemešom koji je išao u kategoriju do 67 kilograma, kao ni sa Alijem, koji se borio u 72 kg. Poslušao me je i sva trojica su postali prvaci sveta! Ni meni, ni bilo kome drugom nije palo na pamet da će neko od njih postati šampion planete, bili bismo zadovoljni i sa jednom medaljom, najviše dve, ali ovo što su oni uradili je za anale. Svi treba da budemo ponosni na ovu ekipu. Čestitke i Stevanu Mićiću, momku koji je osvojio prvu medalju za Srbiju u slobodnom stilu, na svetskim prvenstvima. Bio je izvanredan. Mislim da smo prvi olimpijski sport koji je sa jednog svetskog prvenstva doneo četiri zlata.

Ali i Nađ moj ponos

Razume se, radujete se svakoj medalji Srbije, ali posebno ste emotivno odreagovali na dve. Prvo na onu koja je zasijala na grudima Alija Arsalana?

– Borio sam sa Alijem 2016. godine, posle Olimpijskih igara. Bio sam prazan, bez imalo volje za rvanjem, izgubio sam 9:9. Svidelo mi se tada kako rve, a bio je, takoreći, dete. Kada je prošle godine učestvovao na Gedžinom memorijalu, znajući da nema pravi tretman u Iranu, predsednik saveza, Trajković i ja smo se najpre dogovorili, a onda razgovarali i sa Alijem, predloživši mu da se bori za Srbiju. Odmah je prihvatio! Dobio je šansu, na EP je bio bronzani, mada je mogao da bude i prvak Evrope, da nije bilo straha. Zlato u Beogradu sam doživeo emotivno, jer se dosta njih nije slagalo sa mojom idejom da bude član Srbije. Kritikovan sam, što dovodimo strance. Mislim da je taj Trajkovićev i moj potez rezultirao sa još dve medalje.

Kako mislite?

– Nemeš Mate i Sebastijan Nađ su dobili konkurenta koji može da ih eliminiše iz reprezentacije u kategoriji do 67 kilograma. Ozbiljnije su shvatili stvari, prionuli jače na posao, tako da je to moj ponos. I oni su se osvestili i Ali je opravdao poverenje i očekivanja, kako moja, tako i Rvačkog saveza Srbije.

Mate uz mene stasao u šampiona

Posle jednog zlata za Srbiju ste čak pustili suzu?

– Poseban trenutak za mene je bio onaj u kome je Sebastijan došao do najsjajnijeg odličja. Čak sam i zaplakao. Jednostavno, kada je bio dete, doveo sam ga u Spartak. „Vodim“ ga četiri-pet godina, pružio sam mu priliku da može da napreduje, ušao je u nacionalni tim i to više nije onaj mali Sebastijan, to je prvak sveta. Te dve medalje su mi za nijansu draže. Svakako, srećan sam i zbog ostalih. I zbog Zurabija, koji je veliki šampion, ali i zbog Matea, koji je stasao u šampiona, uz mene. Dugo je čekao da dobije šansu, ali je bio vredan i to se isplatilo, pa sada ima i evropsku i svetsku titulu šampiona.

Svakako, svi momci zaslužuju pohvale?

– Drago mi je zbog svih. Srce mi je, ipak, puno zbog Arsalana, Nemeša i Nađa, jer su oni u mojoj kategoriji. Ostavio sam nešto iza sebe. Kada sam odlazio, svi su se čudili, pitali se šta će biti sa rvanjem. Govorio sam da rvanje nije Davor Štefanek. Imamo mnogo potencijala, dobrih rvača, samo treba da im pružimo podršku i da im verujemo, a oni da nas slušaju, jer svi mi koji smo uz njih, želimo im samo najbolje.

Majci dugujem sve

Nameće se pitanje: ko je Davorov naslednik?

– Mogu da kažem da imam dva naslednika. To su Nađ i Mate Nemeš, posebno Mate, jer je on dugo godina bio moj sparing partner, radio uz mene i, bez obzira što je znao da neće ići na takmičenje, mnogo je radio, čak i više nego mi. Uvek je bio prvi u svemu. To je moj ponos i radujem se tome, jer kada malo bolje pogledamo, u poslednjih deset godina, najviše medalja je osvojeno u kategoriji do 67 kilograma, odnosno u mojoj kategoriji. To je nešto što je za mene neprocenjivo, možda i vrednije nego zlata na Olimpijskim igrama.

U karijeri ste, što je i normalno, imali i uspone i padove. Bilo je trenutaka kada za takmičenje niste uspeli da skinete kilograme, kada ste želeli da odustanete. Ko, ili šta vas je vuklo napred?

– Prvo moram da se zahvalim majci, Đenđi, koja me je 2013. godine odgovorila od odluke da završim karijeru. To je bilo posle bronze u Beogradu. Potpisao sam tada ugovor sa Nemcima, u Bundesligi, imao sam stan, hranu, posao i trebalo je da rvem četiri meča mesečno, koji su dobro plaćeni. Jednostavno, hteo sam da odem i živim u Nemačkoj. Hvala Bogu, na kraju tog razgovora 29. novembra, kada samo plakali i mama i tata (Damir) i ja, majka me je zamolila: „Hajde, sine još godinu dana, ali daj maksimu“. To je bio neki okidač. Tih godinu dana sam se posvetio samo rvanju, na sreću, došao je i Stojan Dobrev za trenera nacionalnog tima, koji je dosta dobro uticao na mene. Kada sam postao prvak sveta, znao sam da za mene nema kraja, nema stajanja.

Najbolji iz inata

Sa Dobrevim nije baš uvek išlo kako glatko?

– Uh, bilo je i nesuglasica i svega, ali je ipak imao neki autoritet nada mnom, što je rezultiralo medaljama. U pojedinim trenucima me terao inat. Recimo, na Svetsko prvenstvo 2018. sam otišao iz inata, da dokažem da mogu da vodim i Sportski savez Srbije i da kao funkcioner osvojim odličje. Cilj mi je bio ulazak u finale, posle me nije interesovalo da budem prvak sveta. Da sam drugačije razmišljao, možda bih i tada bio svetski šampion. Kad su me svi otpisali, hteo sam da dokažem da nisu u pravu. Inat, želja i glad za rezultatima su me uvek terali napred. Nikada nisam razmišljao o novcu, isključivo me interesovao rezultat – zaključuje Štefanek.

Najveća sreća – svetski prvak

Kao što majka ne razdvaja decu, tako ni osvajač ne odvaja medalje.

– Svaka mi je draga i ima neko posebno značenje, draž. Najvrednija je olimpijsko zlato, ali sam se najviše radovao kada sam postao prvak sveta 2014. u Uzbekistanu. Niko nije očekivao takav rezultat. Bila je to moja prva medalja na svetskim smotrama i odmah zlatna. Imao sam u kategoriji 47 rvača, osvojio sam je 13. septembra, a 12. mi je rođendan, pa mi je nekako posebno draga. Kasnije, u Rio sam išao kao neki favorit i toliko sam bio samouveren, da je za mene bilo normalno da osvojim medalju. U Taškentu nisam imao predstavu da ću se popeti na tron.

Nemam za čim da žalim

Evropsko zlato je jedino što nedostaje Davoru.

– Nije se dalo. Ni u juniorksoj, ni u seniorskoj konkurenciji, ali imam sedam medalja, dve juniorske, pet seniorskih, tri puta sam bio u finalu na šampionatima Evrope, ali nisam uspeo da načinim taj još jedan korak. Nije mi žao što nisam postao evropski prvak. Imao sam šanse, ali nisam ih iskoristio. Sada pravimo nove evropske prvake, tako da – nadoknadiće momci umesto mene.

Ima li nešto što bi vas nateralo da se vratite na strunjaču?

– Nema. Šta da me tera, kada sam iza sebe ostavio one koji mogu da osvoje svetsko, evropsko zlato, neko ko ima konkurenciju ispod sebe, iznad sebe i to ne bilo kakvu, već u svetskim prvacima. Nemam za čim da žalim. Imamo tri izvanredna rvača koji u svakom trenutku mogu da budu šampioni, bilo kog takmičenja. Uopšte nemam želju da se vratim, samo želim da budem uz njih, bodrim i delim savete, da budu što bolji i da me prevaziđu.

Otvoren Sajam sporta

Srpska prestonica ovog vikenda je domaćin još jednog Sajma sporta.

– Kiša nam je dan pred start Sajma pokvarila planove, s obzirom na to da je planirano da se sve organizuje napolju. Vreme je nešto na šta nismo mogli da utičemo. Planirano je mnogo toga, meč u ženskom rvanju Srbija – Hrvatska, državno prvenstvo u rvanju na pesku, kao i dosta drugih zanimljivosti. Sve je skockano da to bude spektakl.

SSS tamo gde treba da bude

Šta je prioritet u radu Sportskog saveza Srbije?

– U dosadašnjem delu godine smo uradili mnogo toga. Imamo mnogo akcija – „Budi zdrava – vežbaj sa nama“, predškolski sport, sport u policiji, Seoske igre koje su nam oduzele mnogo vremena, s obzirom na to da su se prijavile 32 opštine. Sve je to završeno i ostalo je iza nas. Iako još traje, ovo je uspešna godina. Kompletan tim u Sportskom savezu Srbije radi maksimalno i hvala im na tome, jer jedan čovek ne može sve da nosi. Zato je pored mene generalni sekretar Goran Marinković i ljudi koji su vredni i radni. Mogu slobodno da kažem da je Sportski savez na mestu na kojem treba da bude.

Šta dalje?

– Poslednja tri meseca nas očekuju posete opštinama, da vidimo da li i gde ima problema, koji moraju da se rešavaju. Sigurno je da nema odmora. Ono što je važno, u saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta, drugi put smo organizivali izvanredne Policijske igre. Svi su bili zadovoljni. Velika zahvalnost ministru Aleksandru Vulinu, koji je sve to podržao. Posebna čast mi je bila što sam bio deo tima u Roterdamu, gde smo osvojili deset zlatnih medalja na Policijskim svetskim igrama.

Lakše u dresu, nego u odelu

Šta je lakše, biti takmičar, ili rukovodilac?

– Takmičar! Onda misliš samo na borilište/teren, ovako razmišljaš i o tome, ali i o mnogim drugim stvarima. Moraš da rešavaš milion problema. Lakše mi je bilo u dresu i rvačkim patikama, nego u odelu i cipelama.

Saradnja sa Privrednom komorom Srbije

Davor Štefanek je u ime Sportskog saveza Srbije potpisao sporazum sa prvim čovekom Privredne komore Srbije (PKS) Markom Čadežom. Ugovor se odnosi na saradnju dve asocijacije, sa ciljem jačanja zajedničkih aktivnosti na promociji domaće privrede i sporta, kao zdravog načina života i pravih vrednosti.

Sreta se distancirao

Sreten Damjanović posvetio je život radu sa Štefanekom.

– Sreta je sada u Kanjiži, glavni je trener na akademiji. Malo se udaljio od reprezentacije, kada sam i ja. Mnogo je godina bio tu, mislim da mu je dosta. Vreme je da odmori. Dođe do zasićenja, kao što je došlo i kod mene. Veliko hvala i Sreti, ali i Trajkoviću, bez koga svega ovoga ne bi bilo. Napravio je sistem, koji odlično funkcioniše. Uz njih sam stasao, napravio rezultate, a sada uz mene stasavaju ovi momci.

Najbolji rvač sveta

Davor Štefanek je nosilac mnogobrojnih priznanja. Jedno od značajnijih je titula najboljeg rvača sveta 2017. godine od strane Svetske rvačke federacije. U godini kada je postao olimpijski šampion dobio je Zlatnu značku kasnije ugašenog, ali najstarijeg sportskog lista na Balkanu „Sport“ za jaboljeg sportistu 2016.

Medalja do medalje

Pored toga što se okitio titulom olimpijskog šampiona, Davor je bio i svetski prvak. U Taškentu 2014. Štefanek se popeo na najviši stepenik pobedničkog postolja. Mnogo pre toga bio je prvak Mediterana, u Peskari 2009.

U riznici se nalaze i srebra sa SP u Budimpešti 2018, sa EŠ 2004. u Harapandi, 2016. u Rigi i 2017. u Novom Sadu, bronze sa SP 2016. u Las Vegasu, sa EP 2008. u Tampereu, 2012. u Beogradu, kao i srebra si bronze sa Mediteranskih igara.