Podržimo novu generaciju

Vaterpolo reprezentacija decenijama je ponos i dika srpskog sporta. Uvek smo mogli da se uzdamo u njih da nas neće izneveriti, da će doneti medalju sa velikog takmičenja, da ćemo u njima videti sebe kakvi bismo voleli da budemo – ratnici i pobednici. Čak i kada u retkim situacijama nisu uspeli da postignu rezultat koji bi naciju bacio u ekstazu, nismo se ljutili na njih. Znali smo da su dali sve od sebe, da su se svi odazvali, da nikada nije bilo „povređenih i uvređenih“, da su se borili najbolje što su mogli.

Promenilo se mnogo generacija srpskih vaterpolista, svaka je bila manje ili više trofejna, ali jedna se posebno istakla. Ta generacija je obeležila ovaj prelepi sport i učinila ljude toliko ponosnim i srećnim. Iza njih nisu ostali samo trofeji i medalje, od čega dve uzastopne zlatne na Olimpijskim igrama, već i mnogo više od toga, mnogo više od vaterpola samog. Predvodnik te fantastične ekipe bio je Filip Filipović. Nije lako prebrojati njegove medalje i uspehe sa A selekcijom Srbije. Umori se ruka dok „skroluje“ niz sva ta zlata, i nešto manje srebra i bronzi. Jedno brojanje nije dovoljno. Čovek se lako „zabroji“, i onda može da dođe do pogrešnog zbira, a takvom asu „ukrasti“ neku medalju greh je… Posle dva brojanja potpisnik ovih redova stigao je do 32 odličja samo sa A selekcijom „delfina“, ali treba to proveriti još jednom.

Jednu „medalju“ dodelile su mu i „Vesti“ – proglašen je za sportistu godine srpske dijaspore. Filip je bio gost u beogradskom dopisništvu, preuzeo priznanje, učinivši nam tako veliku čast. Posle njegove posete prostorije „Vesti“ su malo „zlatnije“ nego što su bile…

Reprezentativnu karijeru je okončao na veličanstven i jedini mogući način za takvog šampiona – zlatom na najvećoj svetskoj smotri sporta. Dirljiv oproštaj sa petoricom svojih „saboraca“ u zagrljaju i suzama uz pesmu „A sad adio“ sa selektorom Dejanom Savićem nešto je što će se pamtiti zauvek. Vreme je za nove izazove, a nema sumnje da će Filip i dalje biti „vojnik“ srpskog vaterpola i sporta. Videćemo u kojoj ulozi.

– Naravno da svoje iskustvo želim da podelim sa generacijama koje dolaze – počinje priču popularni Fića. – S obzirom na tok karijere i uspehe koje smo postigli zajedno kao ekipa, smatram da je stečeno iskustvo i te kako primenljivo i van sporta. Formula je ista, samo je teren drugačiji.

Uspeh ne stiže preko noći

Na poslednjem SP ostali smo bez medalje. Smatrate li da je to bio trenutni, očekivan, rezultat posle smene generacija, i da li se to može okarakterisati kao neuspeh?

– Biti peti na svetu u bilo kojoj oblasti je izuzetan uspeh, vredan svake pohvale. To što je uradila prošla generacija nije za poređenje. Oni su sada na početku svog ciklusa i mislim da sve ide kako treba da bude. Za svaki uspeh potrebno je vreme i to je proces koji ne nastaje preko noći. Sasvim sam siguran da je pitanje vremena kada će ovi momci doći u priliku da se bore za medalju. Sve je na njima i njihovoj odluci koliko su spremni da se daju za cilj, šta god on bio i šta žele od sebe – hrabri Filip novu generaciju srpskih vaterpolista.

Verujete li da ste reprezentaciju ostavili u „sigurnim rukama“ posle povlačenja šestorice asova? Lestvica koju ste postavili neverovatnim uspesima deluje previsoko za sve budeće generacije, ne samo za sadašnju…

– Apsolutno verujem u njih i molim sve, pre svega javnost, da ne opeterećuje ove momke rezultatima. Oni imaju zacrtan put i ne treba da preskaču stanice i znakove pored puta. Lestvica koju sami sebi postave je jedina realna.

Prvo slobodno leto

Vaterpolo reprezentacija je uvek imala jak kult. Ne pamti se da je iko ikada odbio da nosi kapicu Srbije. Da li ste Vi imali slobodno leto otkad ste postali reprezentativac?

– Do ovoga leta nisam, ali sve ide onako kako pojedinac oseća. Neko više, neko manje, bitno je na kraju samo jedno – rezultat i ko je u tome učestvovao.

Za razliku od, na primer, fudbala u Srbiji, čije selektore je nemoguće nabrojati, vi ste u karijeri „promenili“ samo četvoricu (Nenad Manojlović, Petar Porobić, Dejan Udovičić, Dejan Savić), nema sumnje da je taj kontinuitet bitna stavka za niz uspeha?

– Bitno je samo da su to prava četvorica i da su bili na tom mestu u pravo vreme. Uživao sam u radu sa njima i zasigurno su ponajviše doprineli uspesima srpskog vaterpola.

Bili ste MVP u Riju i Tokiju, pet puta najbolji vaterpolista Evrope, dva puta najbolji sportista Srbije, koliko vam znače individualna priznanja?

– Izuzetno lep osećaj i čast je primiti ova priznanja u ime ekipe jer upravo je ona najzaslužnija za sve uspehe, pa tako i moje individualne. I nepogrešivi podsetnik za minuli rad. Potvrda da sam radio na pravi način i da se nalazim na pravom putu. Uvek sam posmatrao individualna priznanja i kao obavezu da opravdam ukazano poverenje i u budućnosti. To mi je bio motiv za dalji rad i napredak.

Želja donela zlato u Riju

Dugo smo čekali olimpijsko zlato, stalno smo bili blizu, ali izmicalo nam je. Da li ste osećali pritisak da „mora“ da se osvoji?

– U Riju da, tada su emocije i želja zaista bile presudne. Za Tokio smo verovali da mi to možemo.

Bili ste dugogodišnji saigrač sa velikom grupom sjajnih „delfina“. Utisak je da „prljav veš“ nikada nije izlazio na videlo, da ste u „četiri zida“ rešavali sve razmirice. Kako ste se slagali i koliko ste jedni drugima pomagali da budete još bolji?

– U svakoj porodici postoje usponi i padovi, razmirice, i slatki trenuci. Mi smo živeli kao porodica, živeli smo jedni za druge. Tako smo i rešavali sve probleme. Jer, ljubav koja postoji unutar ekipe uvek je bila jača i veća od drugih stvari.

Vaterpolo je u ekspanziji u sve više zemalja. Da li se bojite da nas drugi prestižu, i od kojih ekipa najviše očekujete u budućnosti?

– Kao što smo videli u Budimpešti, Španija je konačno osvojila nešto. Ali, njihov rad i napredak je vidljiv godinama unazad. Grčka je pokazala da stiže super generacija mladih, Mađarska takođe. Svi oni mnogo ulažu u vaterpolo i razvoj mladih.

Jadranska liga mora bolje

Dueli protiv komšijskih, eks-jugoslovenskih ekipa i reprezentacija uvek se posebno zanimljivi, i često sa njima ukrštamo koplja u borbi za odličja. Od nedavno postoji i Jadranska vaterpolo liga. Da li je opravdala očekivanja i ispunila ulogu?

– Jadranska liga jeste dobra za mlade vaterpoliste. Ipak, mislim da može i mora mnogo više da se uradi za region i interes klubova koji igraju regionalnu ligu – kritičan je Filipović.

Smatrate li da ima previše utakmica i reprezentativnih takmičenja, da li je potrebna reforma?

– Kada budu uključili vaterpoliste u donošenje odluka koje se njih tiču, možda bude boljih dana za igrače, ali i sam vaterpolo. Manje povreda, više velikih spektakala za navijače.

Levoruki ste, a poznato je da su „levice“ posebno tražene zbog igre na „nezgodnoj strani“. Da li vam je to pomoglo da postanete vrhunski strelac?

– Pomoglo mi je koliko i desna ruka desnorukim vaterpolistima. Sve je stvar percepcije i želje da se dokazujete – skroman je „zlatni dečko“ srpskog vaterpola.

Kraj u Oliju

Član ste Olimpijakosa. Najavili ste da vam je sledeća sezona poslednja, ostajete li pri tome?

– Ostajem. Nismo uspeli da realizujemo sve ambicije prošle sezone, nismo se plasirali na „fajnal ejt“ u Beogradu. Međutim, u novu sezonu definitivno ulazimo sa namerom da ih ostvarimo. Jedan od ciljeva je plasman na završni turnir. Sledeća godina je poslednja u karijeri, ne želim da menjam planove – kategoričan je Filipović.

Barjaktar u Tokiju

Nosili ste zastavu na otvaraju Olimpijskih igara. Koliko vam to znači?

– Možda i najveća čast koja mi je ukazana od strane OKS i svih sportista. Nositi zastavu Srbije, predstavljati svoju zemlju i sve one šampione je jedno od najvećih priznanja koje mi je pripalo i do kraja života ću biti ponosan na svoju ulogu te večeri – ističe Filip.

Marketing mora bolje

Da li ste zadovoljni radom VSS svih ovih godina? Šta bi moglo, eventualno, da se poboljša u budućnosti?

– Izuzetno sam zadovoljan radom saveza, na čelu sa Viktorom Jelenićem i njegovim generalnim sekretarom Nemanjom Marjanom. Zaista su doveli kuću vaterpola na viši nivo. Vratili dugove, povratili poverenje u Savez kao instituciju, napravili temelj za buduće generacije koje dolaze. Jedino što definitivno ne prati uspehe reprezentacije, ni njihov rad i zalaganje jeste marketing. U zaostatku smo po mnogim pitanjima, a imamo dvostruke olimpijske šampione. Ne koristimo sav potencijal i mogućnosti koje nam se pružaju – hvali, ali i kritikuje Filipović.

Uskoro o Partizanu

Kako vam se čini domaći klupski vaterpolo? Dosta se ulaže, klubovi su sve jači. Novi Beograd je preuzeo primat, imaju veliku bazu mladih i čini se da imaju najveću perspektivu?

– Složiću se da smo klupski na lestvici iznad u odnosu na prethodni olimpijski ciklus. Ali, slažem se da je Novi Beograd uopšte konkurentan u mlađim kategorijama. Rezultati govore za sebe. Partizan drži i dalje apsolutni primat što se tiče rada, ali i uspeha u mlađim kategorijama. Samo jedno prvenstvo nije osvojeno u mlađim generacijama. Gde ćete veću i bolju potvrdu od toga.

Sedmostruki šampion Evrope je trenutno tek četvrti klub u zemlji, iza Novog Beograda, Radničkog i Crvene zvezde, punu deceniju je u krizi, i kada se čini da je jedna „rupa“ zatvorena, pojavi se nova. Pre dve godine pokrenuli ste sa saigračima akciju za spas i stabilizaciju kluba. Dokle ste stigli i kada će se Partizan vratiti na stare staze uspeha?

– O Partizanu ne želim da pričam pre konferencije za štampu koju ćemo održati u narednim danima. Mnogo toga je urađeno, nažalost nismo jedan od tih klubova koji svoj rad i uspehe dele sa novinarima i prave od toga vesti. Naš posao je da obezbedimo uslove svojim igračima, stvaramo nove šampione i pravimo planove za budućnost. To i radimo.

Debitovali ste sa nepunih 14 godina u Partizanu. Da li danas naši klubovi imaju dovoljno poverenja prema mladima?

– Partizan apsolutno ima, i to je naša strategija. Za druge klubove se ne usuđujem da komentarišem.

Vaterpolo sve brži

Koliko se danas vaterpolo razlikuje u odnosu na vaše početke?

– Vaterpolo se promenio ne jednom, već nekoliko puta od mog početka. Sada se mnogo više pažnje polaže na fiziku i statistiku. Sve je to lepo i razumljivo. Sport napreduje i ubrzava se – konstatuje Filip.

Debi u Kranju

Prvi put ste bili deo A selekcije „delfina“ na EP u Kranju 2003. kao 16-godišnjak. Kakvi su utisci koje nosite sa tog turnira i „vatrenog“ finala protiv Hrvatske?

– Ne sećam se toliko cele utakmice koliko nekih prelomnih momenata. Zaista veličanstveno finale koje je obeležilo celu tu generaciju, imajući u vidu dešavanja u bazenu i van njega. Bilo je to uzbudljivo iskustvo za mene kao dete!

Nekonvencionalni Dejan Savić

Čini se, ipak, da je Dejan Savić doneo „ono nešto“ što vam je nedostajalo da bi vaša generacija realizovala ogroman potencijal. Nije tajna da su svi vaterpolisti sa njim imali odličan odnos. Koliko je važna njegova uloga, i šta je promenio u odnosu na prethodnike?

– Deki je zaista promenio i mnogo i ništa. Ono što je razlika između njega i ostalih selektora je to što je postupao na potpuno nekonvencionalan način. Kao i u mnogim drugim situacijama, imao je neviđen osećaj i instinkt. Rezultati govore sami za sebe – ističe Fića.