Neću da tapkam u mestu

Ko veruje u čuda, taj čuda stvara. Možda ovo zvanično nije životni moto Jovanke Radulović, bokserke, borca i van ringa, pripadnice Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i samohrane majke jedne male Viktorije, ali bi mogao da je opiše. Jovanka je rođena na Zvezdari, 2. maja 1995, a trenutno živi u Pančevu. Ovog vikenda, u Nemačkoj, boksuje još jedan u nizu mečeva njene skromne, ali uspešne karijere.

Jovanka kaže da je njen život bajka, koju je upotpunila Viktorija. Iako je još u trudnoći shvatila da će ćerku odgajati sama, Radulovićeva se nije uplašila. Naprotiv, hrabro se, baš kao sa protivnicama, uhvatila ukoštac i sa životom. Pored ćerke, njene velike ljubavi su boks i policija.

– Moja bajka je počela 2010. godine u sali za fizičko u Mašinskoj školi, u Pančevu, gde se i danas održavaju treninzi od 19.30. Bokserski treninzi predstavljeni su kao šah od strane trenera BK Profesionalac, Zvonimira Dimitrijevića. Sećam se, pune dve godine nije hteo da me pogleda, jer je bilo dosta talentovane dece, a ja to baš i nisam bila. Sa 46 kilograma, 15 godina i bez mišićne mase počela sam da se bavim boksom. Dokazala sam se, postala prvak države i ušla u reprezentaciju. Mlada, kulturna, vaspitana, sa samo toliko kilograma i godina državni prvak u 48 kilograma? Ko bi rekao – u svom stilu će Jovanka Raulović u razgovoru za „Vesti“.

Novine otkrile istinu

S obzirom na kilažu i tadašnju konstituciju, da li su vam ljudi verovali da ste bokserka?

– Ne, naravno! U školi mi nisu poverovali sve dok nije izašlo u novinama. Inače, završila sam srednju Poljoprivrednu školu „Josip Pančić“ i s obzirom na to da sam zbog jutarnjeg treninga, vrlo često, kasnila na časove, svi su mislili da sam se, zapravo, uspavala.

Iako u tim godinama deca, uglavnom, ne znaju šta će od života, vi ste znali čime ćete da se bavite?

– Profesorka srpskog jezika nas je u četvrtoj godini pitala šta ko želi da bude. Kada je došao red na mene, rekla sam jasno i glasno – policajac. Svi su se dobro ismejali. Kako ja tako sitna u policiji? Hajde što sam bokserka, ali policajac? Bilo je dobacivanja u smislu „ma, kako da ne“, i evo me, ponovo sam uspela u onome što mnogo želim. Bilo je kao sa boksom, tako i sa policijom.

Čemu vas je naučio boks?

– Sport vas ojača mnogo kroz život. Ne bih bila to što jesam, da se nisam bavila boksom. Naučila sam da slušam i volim sebe i da poštujem sopstvena osećanja. Kao što onomad iz razreda nisu verovali da ću stvarno biti policajac, pošto nemam nikoga iz porodice ko radi među organima reda, tako u klubu nisu verovali da me toliko zanima boks. Svaka ideja je nemoguća, samo dok je ne sprovedemo. Pre svega sam ponosna na sebe, jer sam sve izdržala – muški. Nije lako kada niko ne veruje u vas, kada vas ne podržava, ali vi onda uspete i nije vas briga da se dokažete ostalima, nego da uspete zbog sebe, kako biste sutra bili ponosni, jer ste bili istrajni i verovali. To važi za sve u životu.

Lepo je kada nekome pomognete

Put do uspeha traži mnogo odricanja?

– Nije lako kada kao tinejdžer, umesto da izlazite i družite se, morate ranije da sazrite i da se borite zbog snova koji ubrzo mogu postati realnost i za vaše bolje sutra. Znala sam da odradim trening ujutru, odem u školu, popodne na sezonski posao na pumpi, uveče na trening i pravo u krevet. Novac koji sam zarađivala, nisam trošila na sebe, već za kuću. Uspevala sam sve da uskladim, mada je bilo trenutaka kada bi me stigao umor. Mama je bila vrlo ponosna na mene. Posle srednje škole radila sam u kafiću i trenirala. Izlazili bi mi u susret da zbog sporta radim samo pre podne. Posle kafića sam krenula da se školujem u COPO (Centar za Osnovnu policijsku obuku) i potom počela da radim.

Zašto baš policija?

– Volim i lepo se osećam da pomažem ljudima oko sebe, pogotovu kada su intervencije u pitanju. Biti policajac nije lako, ali je lepo kada znate da ste nekome pomogli. Upoznate razne ljude, upoznate i sebe u nekim situacijama. Sa ponosom nosim uniformu i volim svoj posao, tako da, kada volite posao koji radite, ništa vam nije teško i odmorni dođete kući, iako ste se naradili. Srećna sam što imam dva posla koja volim i uspela sam da ih uskladim sa životom. Policajac, bokser i samohrani roditelj koji želi da obezbedi život svom detetu i sebi.

Nema tapkanja u mestu

U međuvremenu ste postali majka jedne preslatke devojčice?

– Sada sam ponosna majka, koja uspeva sve da stigne, a opet se posveti ćerki. Mogu sa ponosom reći da, i kada iskrsnu problemi, sve nestaje kada se vratim kući i zagrlim Vikicu. Samim tim bude mi lakše da rešim probleme, ili, kako bih ja to nazvala, izazove. Imala sam ih mnogo u životu i uspela sam da se nosim sa njima. Ojačala sam, sve sam jača i mogu iskustva da prenesem na ćerku. Nije lako odgajati devojčicu. Znam da ću biti strog roditelj, ali ću joj u isto vreme pružiti ljubav i oslonac.

Niste odustali ni kada je bilo najteže?

– Teško je bilo kada sam se vratila boksu posle porođaja. Svi su mi rekli da nije pametno, da treba maksimalno da se posvetim ćerci. Ne znači mi da sa Viktorijom budem ceo dan, a kao da nisam tu. Bolje je i nekoliko sati dnevno, ali kvalitetno. Bilo je trenutaka kada sam se pitala kuda ovo sve vodi? Sve to dok mi se Vika ne nasmeje, a onda shvatim da je sve zbog nje i da moram dalje. Neću da tapkam u mestu, neću da ostanem na istom. Napredujem, hoću i mogu. Pripreme po pripreme, sve sam bolja i vraćam se polako.

Imate i jasan cilj, kada je boks u pitanju?

– Moje želje su evropska i svetska medalja. Oduvek sam htela biti policajac, uspela sam. Oduvek sam želela da imam ćerku, dobila sam je. Oduvek sam sanjala medalju sa Evropskog i Svetskog prvenstva, na putu sam – zaključuje Radulovićeva

Jača uz Viktoriju

Jasno je da se Jovankin život promenio otkako je stigla Viktorija.

– Vreme posle treninga je rezervisano za nas dve, da se družimo, mazimo, učimo i pazimo. Nekada smo zajedno i na treninzima. Otkada imam nju, osećam se sposobnije i jače, brže prelazim neke životne prepreke.

Džak za udaranje

Možda bi neke mame gledale kako da odmore, ali Jovanka je rešila da posle nešto više od tri nedelje ponovo uđe u trenažni proces.

– Posle trudnoće, sa 75 kilograma došla sam na 52. Sve da bih nastavila sa boksom. Prvi trening odradila sam 24 dana posle porođaja. Istrčala sam pet kilometara. Povratak na boks je bio kao po trnju. Na prvim pripremama sam dobijala batine na sparinzima od devojaka koje sam pobeđivala. Bila sam kao džak za udaranje, bukvalno. Suze, česte upale mišića, umor. Treba za te stvari da budete vrlo uporni, posvećeni i da nastavite i da vas 100 puta sruše vi ustajete i pokušajte ponovo, ako znate da ćete napredovati.

Najsrećnija trudnica

Mlada bokserka je vrlo brzo shvatila da će sama da odgaja devojčicu.

– Zatrudnela sam 2019. i sama sam od šestog meseca trudnoće. Bila sam najsrećnija trudnica, išla na treninge, išla na gađanja iz pištolja, na trčanja, uživala u trudnoći, pa to je, bez preterivanja, bilo nešto najlepše. Divan osećaj! Nedostaje mi moj veliki stomak, koji sam znala da koristim kao stočić dok jedem i gledam filmove.

Velika pomoć iz vrtića

Dok je na poslu, Jovanka ne brine. Njena ćerka je tada u sigurnim rukama.

– Oko Viktorije mi pomažu tri lepe vaspitačice koje rade u vrtiću Slavuj u Pančevu – Mirijana, Marija i Jelena. Kao prvorotka, imam mnogo pitanja i znam da možda često ona izgledaju smešno, ali sve je to briga za mojom Vikom. Pomoću njenih brižnih vaspitačica, uspevam i sa ostalim obavezama mirne glave. Često se Mirijana nasmeje na neko moje pitanje i kaže da ne brinem, ili me Marija oduševi prepričavanjem dogodovština iz vrtića, Jelena često zna da me uputi kako postupiti u nekim situacijama sa Vikicom… Imam vrlo lepo mišljenje o njenim vaspitačicama i smatram da na pravi način rade i da mnogo vole posao, kao i decu. Da bi vam dete napredovalo, treba da imate dobru komunikaciju sa vaspitačima.

Kako Jovanka priča o vaspitačicama, tako i one imaju samo reči hvale za mladu mamu…

Majka i sestra ponosne na mene

Jovanki je porodica velika podrška.

– Znači mi što su mama i sestra ponosne na mene. Mama zna često da se uplaši, kada treba da boksujem, ili kada se vratim sa posla pitanjem „da li je sve bilo u redu?“ ali je sada, otkako sam majka, razumem je u potpunosti. Majka nije bila oduševljena što sma izabrala boks, iskreno, ne bih volela da mi Viktorija trenira borilački sport profesionalno, ali joj nikada ne bih branila. Sport jača ljude, mene je, ne samo podigao, već mentalno ojačao da mogu sama da se borim kroz život i da mi ne bude teško.

Bitka protiv Georgijane

Ovog vikenda Jovanku očekuje povratak u ring.

– U Frankfurtu, odnosno Ofenbahu imam borbu protiv Nemice Podaru Georgijane. Borim se u ringu, ne samo za pobedu već i za svoje dete. Zbog nje sam se vratila boksu, zbog nje sve ovo radim i ne želim da trud bude uzaludan. Kada se boksuje, nije bitno da li vam sudija podigne ruku, već da li ste dobro odboksovali i da li napredujete, šta ste naučili iz te borbe. Sve je učenje, dok ne stanete na evropsku i svetsku scenu, tu je borba za život.

Zahvalnost mnogima

Veliko razumevanje mlada mama i bokserka ima i na poslu.

-Želim da se zahvalim Policijskom sindikatu Srbije, predsedniku Veljku Mijajiloviću i predsedniku sindikalne jedinice, Veroljubu Pandurovu što me maksimalno podržavaju i što pomažu policijskim službenicima u njihovim problemima, činivši sve da se isti reše. Pozitivni, vredni i sposobni ljudi vode Policijski sindikat Srbije, koji se bore za bolje sutra i ponosna sam što sam deo te priče.

Nisu oni jedini koji su se našli Jovanki…

– Ovim putem želim da se zahvalim treneru Zvonku Dimitrijeviću, sekretaru kluba Marku Samardžiću za svakodnevu prisutnost u klubu i predsedniku Tihomiru Markoviću na zalaganju. Hvala svima koji su uz mene, koji mi pomažu u životu. Toliko divnih ljudi sam upoznala kroz službu i boks… Ne postoje loši ljudi, već samo izgubljeni, kojima mogu da pomognu oni kojima imaju vremena. Ljudi sve rade iz straha, ne zato što su loši to znam kada čujem loše komentare za moj posao, ili za boks, znam da ne pokazuju prstom na mene već su sami nesrećni, ali se nadam da će se pronaći i krenuti pravim putem, jer ja znam da jesam.

Osvajač preko 30 odličja

Mnogo uspeha je iza Jovanke…

– Četiri puta sam bila prvak države, dugogodišnji sam reprezentativac, osvajač mnogobrojnih medalja i pehara.

Bokserka iz Pančeva je četiri puta bila državni prvak, pet puta šampion Vojvodine, šest puta Beograda, bronzana na međunarodnom turniru Kup Nacija, kao i na međunarodnom turniru Zlatna rukavica. Ima i dve bronze na međunarodnom turniru A klase Beogradski pobednik, učesnik je evropskih prvenstava, osvajač preko 30 odličja, devet pehara od kojih su tri za najbolju boksersku lige Begorada, a dva sa međunarodne scene.