Sa fudbalskih terena na Letnje i Zimske OI

Miloš Zarić (31) je kao dvadesetogodišnjak i suvozač doživeo tešku saobraćajnu nesreću posle čega mu se život preokrenuo. Mladi fudbaler pun snova i planova postao je zarobljenik kolica. Ipak, karakter mu nije dozvolio da klone duhom već je tokom narednih godina „skupljao“ sportske trofeje.

Puca od adrenalina i energije, koje prazni kroz različite aktivnosti i – ne prestaje da mašta! Bacač koplja, kugle i diska, Zarić je bio je prvak Evrope, šampion sveta i evropski rekorder, a postoji nešto i po čemu je jedinstven u srpskom svetu sporta:

– Nekako mi je najdraža prva medalja na EP u Svonsiju 2014, kad sam osvojio srebro u bacanju koplja. A najponosniji sam na to što sam jedini takmičar, koji je učestvovao i na Letnjim i na Zimskim igrama!

Miloš ističe da je oduvek želeo da se bavi sportom, tačnije od njegove osme godine kad je počeo da igra fudbal. Loptu je šutirao sve do nesreće koju je doživeo 4. novembra 2007:

– Vozio sam se sa drugom, ja sam bio suvozač. Nismo jurili, išli smo 30 na sat, pošto je bila magla. U jednom trenutku smo sleteli sa puta i okretali se 10 puta. Bilo je kritično prva dva meseca dok nisam mogao da vozim kolica. Posle toga nije bilo kriza, adrenalina još imam u sebi, nema veze što sam u kolicima. Najbitnije je da je čovek pozitivan, da mašta i da ima cilj, koji želi da postigne u životu. Tada je sve moguće!

Posle nesreće, godinama je popularni Era trenirao u svojim Borićima. Prvo je to opet bila lopta, ali ovog puta u rukama:

– U kolicima sam krenuo prvo s košarkom, ali sam brzo odustao i prešao na atletiku. Veće su šanse za osvajanje medalje u individualnim sportovima, a i imao sam trenera u Užicu. Ubrzo je počeo da osvaja trofeje zbog kojih je u rodnom gradu uvek dočekivan, kako drugačije ako ne s trubačima.

Naredno takmičenje na kojem bi se dokazao trebalo je da budu Paraolimpijske igre u Tokiju koje su, znamo već, odložene za sledeću godinu. Prva reakcija bila je iznenađujuća, kako je slikovito objasnio Zoran Mićović, predsednik Paraolimpijskog komiteta Srbije, sportisti su tada doživeli tektonski poremećaj.

– Kao klub smo išli na zimske pripreme, a krenuli smo i sa pripremama za EP, koje je trebalo da se održi u junu. Zatim i za Paraolimpijske igre. Sve smo očekivali osim odlaganja – iskren je Miloš.

Od prvog šoka su se, dodaje, brzo oporavili. Nastavljaju pripreme tako da pauza nikako neće uticati na njih. On je trenirao i tokom vanrednog stanja, lakšim intenzitetom, s improvizovanim spravama kod kuće tako da je siguran da će se forma održavati do Igara u Japanu.

– Teretana mi najteže pada jer su velike težine u pitanju – ubacuje šeretski sportista, pa dodaje: – Svakako imamo vremena da se spremimo za naredno takmičenje. Inače, želja mi je da se vrati koplje u mojoj kategoriji na POI u Parizu, pošto ga u Tokiju zvanično nema.

Kao i većini sportista, i njemu je najveći problem nedovoljno sredstava za treniranje i pripreme, a „biti šampion sveta“ predstavlja mu najveće zadovoljstvo.

Sportski brak

Što se tiče privatnog života, Zarić je skoro tri godine u braku sa ženom koja apsolutno razume njegovu strast prema sportu jer je i sama bivši sportista. Julija je naime diplomirani profesor fizičkog, a njen sport je bio džudo. Prema Miloševim rečima, često treniraju zajedno, a ona je uvek tu i da uskoči kada je potrebna pomoć na treninzima.

Podržavaju se i prate jedno drugo u svemu, a očigledno im je zajednička i neiscrpna energija jer su recimo pre neki dan zajedno vozili bicikl.

– Planiramo decu i radimo na tome – otkriva u dahu energični Era.

On inače nije mnogo odmarao protekla dva meseca. Temperament mu nije dozvoljavao. Vreme je provodio zanimajući se radovima oko kuće, farbanjem kvada i voženjem istog. Poznat je po tome što po Užicu krstari ovim terenskim vozilom, kojim stiže i do najnepristupačnijih krajeva. Za njega, jednostavno rečeno, prepreke ne postoje, a 24 sata dnevno mu je premalo da uradi sve što želi.

Čuvši priče Borislave, Željka i Miloša, koji su prošli pakao a postigli toliko toga, srećni da im je život pružio drugu priliku, sve treba da nas bude sramota ako psujemo Boga i lošu karmu zbog gužve u saobraćaju, lošeg šefa, još goreg partnera, dvoličnog prijatelja. Sve su to trivijalne stvari naspram problema s kojim su se oni suočili i suočavaće se do kraja života, zar ne? O odustajanju od nečega što želimo zbog manjka motivacije da ne pričamo.

Motivacija drugima

Uvek nasmejani sportista specifičan je i po tome što je u rodnom gradu osnovao atletski klub Pora za osobe s invaliditetom. U sport je uveo i sugrađanina Nebojšu Đurića, sadašnjeg kolegu iz reprezentacije.

Ljubitelj tetovaža

Mnogima je Miloš prepoznatljiv po velikoj tetovaži na desnoj ruci, koju je uradio posle povrede. U pitanju je slika Posejdona, boga mora, koji je simbol za bacanje koplja i s kojom je postao šampion sveta. To nije poslednja tetovaža jer „svakako želi još neku da odradi“.