“Gospođa Vilovski”: Roman o izdržljivosti srpskog naroda

Najnoviji roman Branka Miloradovića, „Gospođa Vilovski“, prema rečima Igora Marojevića, recenzenta ove knjige, „na srazmerno skučenom prostoru uspeva da narativizuje mnoštvo različitih ambijenata, počev od večite tranzicije srpskog društva i posebno uverljivog Drugog svetskog rata u Srbiji, godina koje su mu prethodile i posleratne epohe.“

Sličnog je stava i Vanja Bulić, koji je istakao da se radi o „multitalentovanom čoveku koji u pisanju svojih knjiga na najbolji način koristi i veštine, koje samo na prvi pogled nemaju dodirnih tačaka sa literaturom“.

O svom najnovijem delu, Branko Miloradović je pričao za čitaoce Vesti online.

Kako ste došli na ideju da napišete roman „Gospođa Vilovski“?

– Ideja ovog mog romana jeste zapravo jedna istorijska tromeđa koja se odnosi na predratnu Jugoslaviju, vreme u toku Drugog svetskog rata i posleratnu Jugoslaviju. Dakle, u jednom kratkom istorijskom vremenskom intervalu, moja ideja je bila da pišem o ljudima koji su na ovom prostoru doživeli neverovatno brze promene. Oni su iz jednog sistema koji je bio kraljevina ušli u najsuroviji rat koji se do tada desio. Oni su stravično propatili u tom ratu, da bi nakon njegovog završetka ušli u jedan posve novi sistem, jedno posve novo društveno uređenje, njima do tada nepoznato. U jednom vrlo kratkom istorijskom periodu narod je doživeo dramatične promene. Sve priče satkane u mom romanu su dosta autentične i ja nisam nijednog trenutka niti šta pokušavao da objašnjavam niti da sudim. Čuveni poljski reditelj Kišlovski je svojevremeno kazao da je posao reditelja da ispriča priču. Tako sam i ja ovde, kao pisac ispričao priču koju sam slušao od aktera, svedoka jednog vremena na ovom prostoru – kaže Miloradović.

Ispričali ste u ovom romanu nadasve ednu porodičnu priču. Naime, na samoj naslovnoj strani je fotografija Vaše bake koja je i glavni junak ovog Vašeg dela. U kojoj meri ste se rukovodili njenom pričom, njenim uspomenama a u kojoj meri ste je nadogradili fikcijom?

– Kad vratim svoja sećanja, mogu da kažem da je moja baka najviše uticala na mene da krenem da ispričam ovu priču. Mnogo puta me je podsećala i prepričavala mi događaje iz te predratne Jugoslavije, kako je izgledao život tada. Pričala mi je o svojim uspomenama iz Drugog svetskog rata, koji je uspela da preživi, a onda, o vremenu nakon Drugog svetskog rata, o novom vremenu, novom društvenom uređenju na koje su oni morali da se naviknu budući da je to bio jedan novi, posve drugačiji život. Knjiga je zasnovana na tim pričama, ali, ono što sam ja dodao jeste vizura iz ovog ugla, priča o savremenom svetu u kojem mi danas živimo a koji nije dobar, što svi konačno negde osećamo. Podsetiću na izjavu Vudija Alena, koji je rekao da „svi mislimo da je neko bivše vreme lepše vreme“. Imamo u romanu tog savremenog junaka koji se ne snalazi baš najbolje u ovom vremenu i ja njega spajam sa gospođom Vilovski koja njemu priča svoju životnu priču. On u razgovoru sa njom na jedan sasvim drugačiji način sagledava sebe i nalazi izlaz iz tog svog lavirinta u koji je upao a koji mu je nametnulo novo doba gde se nije baš najbolje snašao – ističe pisac.

Pitanje koje se neminovno nameće je, u kojoj meri u ovom romanu ima Vas?

– Ima raznih teorija, a ja nisam o tome nikad razmišljao. Moj prethodni roman „Klovn“ pisao sam takođe u prvom licu i neminovno se nametnulo pitanje da li ja to uistinu govorim o sebi i svom životu. To se događa uvek kad pisac piše u prvom licu. Iznenadilo me je ne toliko što su tu pretpostavku imali čitaoci, nego i novinari koji su mi postavljali to pitanje. No, kako bi rekao jedan moj kolega: „Pisci mnogo dobro lažu“ – kaže autor.

Kako ste pripremali građu za ovaj roman?

– Priče koje sam s slušao iz tog perioda su mi bile smernice u odnosu na ono šta treba da tražim. Bila su to opsežna istraživanja, naročito kada je reč o peridu predratne Jugoslavije. Pošto se sama radnja mahom odvija na području Smedereva i podunavskog regiona, istraživao sam na tom prostoru, kako demografske podatke, tako i mnoge druge. Na primer, nisam do tada imao ni približnu pretpostavku koliko je Jevreja živelo u Smederevu, da je postojalo mnogo njihovih radnji, da su živeli zajedno sa ostalim narodom, bili njegov deo zapravo. Bio je to jedan sasvim drugačiji život. Onda sam istraživao i o velikoj eksploziji municije u tvrđavi u Smederevu koja je ubila negde oko dve hiljade ljudi. Tako istražujete, istražujete po arhivima, listate matične knjige, knjige popisa, posetite razne arhive, muzeje i tako dolazite do podataka koji oplemenjuju knjigu. Bio je veliki izazov za mene sve to, nadasve da uklopim priču svoje bake u svoj svojoj autentičnosti. A od nje sam imao uistinu obilje informacija, kako o tome šta se događalo u Drugom svetskom ratu. Kao što znate, naša zemlja je bila u velikoj konfuziji u to vreme, budući da smo bili poprište gde su se vojske smenjivale. Običan svet kojem je pripadala i moja baka, tada veoma mlada devojka su morali nekako da prežive to vreme. Napisavši ovu priču odužio sam jedan veliki moralni dug kako svojoj pretkinji, tako i svim tim ljudima koji su samo molili za to da oni i njihovi bližnji prežive, za mir, za slobodu. Zato mi je bilo mnogo važno da se za tu njihovu priču i sudbinu čuje, da se ona ispriča. Dok sam roman pisao zastideo sam se slabosti mog junaka koji o tom vremenu progovara iz današnje perspektive – zaključuje Miloradović.