Ovacije za Gotje dens iz Štutgarta na 19. Beogradskom festivalu igre

Predstava Labudova jezera sa komadima četvoro vrhunskih koreografa, u fantastičnom izvođenju igrača kompanije Gotje dens iz Štutgarta, ispraćena stajaćim ovacijama sinoć u prepunoj sali Opere Madlenianum, obeležila je završnicu 19. Beogradskog festivala igre u Beogradu!

Dolazak igrača kompanije Gotje dens (Gauthier Dance) u Srbiju imao je filmski zaplet: trebalo je da stignu dan ranije, ali im je kasnio let do Minhena, odakle je trebalo da dolete u Beograd, pa su morali da menjaju avion. Međutim, pronaći drugi let za 27 igrača i prateće članove kompanije graničilo se sa nemogućim. Neka druga trupa verovatno bi odložila nastup, ali ne i direktor kompanije Erik Gotje.

Odlučili su, kaže, da dođu po svaku cenu, isključivo u znak poštovanja prema Beogradskom festivalu igre. Pravo sa aerodroma došli su u Operu Madlenianum i posle kratkog zagrevanja već su bili na sceni da bi izveli komade koreografa Kajetana Sota, Mari Šuinar, Marka Gekea i Hofera Šehtera. Vrhunskim umetnicima savremene igre je Labudovo jezero Petra Iljiča Čajkovskog bio polazište za novo, savremeno čitanje jednog od najčuvenijih klasičnih baleta svih vremena.

Publika je prvo videla Sotov Bez naslova za sedam igrača. Igrači u upečatljivim crnim kostimima, pred crnom pozadinom svedene scenografije, uz originalnu muziku Pitera Gregsona, prikazali su uzbudljive trenutke ljudskih transformacija, ponudivši neobične ideje i ekscentričnost, ali i nežan pogled na svet.

– Zaista sam fasciniran time kako je izveden ovaj komad. Znate, stigli smo pre dva sata ovde i zaista je to trebalo izvesti. Pored Kajetanovog, tu su još tri komada. Kada sam razmišljao o tome koju celovečernju predstavu bi mogla da radi jedna kompanija koja se bavi savremenom igrom, pomislio sam: Pa Labudovo jezero! Pred sobom sam imao spisak sa imenima četvoro velikih koreografa i nisam mogao da se odlučim koga bih od njih pozvao. A onda sam na jednom papiru slučajno umesto „jezero“ napisao „jezera“ i sinulo mi je: pozvaću svo četvoro! – ispričao je sa scene između dva komada Erik Gotje, igrač, koreograf i direktor kompanije.

Mari Šuinar, jedna od najvažnijih figura savremene igre, dobitnica nagrade „Jovan Ćirilov“ Beogradskog festivala igre za veličanstveni komad Hijeronimus Boš: Vrt ovozemaljskih uživanja 2018. godine, u svojim delima ukorenjenim u avangardi neretko ističe i jasne društveno angažovane poruke. U komadu Labudova pesma: Jezero, uz muziku Čajkovskog koju je preradio kompozitor Luj Difon, slavna kanadska umetnica problematizuje tradicionalnu rodnu podelu uloga, a igrači/ce (sa baletskim patikama na rukama) na kraju transparentno uzvikuju snažne feminističke poruke o nedopustivosti nasilja nad ženama.

Nemački koreograf Marko Geke već se ranije bavio Labudovim jezerom, kada je kreirao duet Crnog labuda i Valcer na originalnu muziku iz ovog baleta. Međutim, u komadu Šara Nur, nazvanom tako po neobičnom jezeru u Rusiji, odlučio se da istraži savremenost romantične bajke koju je proslavio Čajkovski. Njegovi igrači se, uz muziku Bjork, suprotstavljaju romantičnoj tradiciji koja je labuda predstavljala isključivo u ženskoj konotaciji.

Koreograf Hofeš Šehter, nekadašnji igrač izraelske Kompanije Batševa, školovani kompozitor i perkusionista, takođe je poznat publici Beogradskog festivala igre, pošto je njegova londonska trupa do sada dva puta gostovala, sa predstavama Politička majka i Sunce. U njegovim se koreografijama inovacije spajaju sa insistiranjem na političkoj relevantnosti, tako da i u komadu Labudova torta, „nastalom od strane onih koji nemaju dom, mesto i izbor“, kroz njihova stremljenja, maštu i snove, pokazuje da u romantičnoj priči, koja se temelji na pretpostavci „lepog, nevinog i čistog“, zapravo ništa nije „ni čisto ni nevino“.

Završetak ovog komada sa dosta elemenata mjuzikla, za koji je Šehter sam pisao muziku, publika je dočekala na nogama, a sa izlaskom svih igrača iz Labudovih jezera na scenu počele su i duge ovacije. Ansambl Gotje densa su iz publike pozdravili i nemački ambasador u Srbiji Tomas Šib, kao i njegove kolege, ambasadori Holandije, Belgije, Izraela… Tu su bili i igrači kubanske Malpaso kompanije igre sa svojim umetničkim direktorom i koreografom Fernandom Saezom, koji su na festivalu nastupili 7. i 8. aprila u Beogradu i Novom Sadu.

Direktor Gotje densa Erik Gotje je između izvođenja komada iz Labudovih jezera duhovito, kozerski pričao publici i kako je pozvao četvoro vrhunskih koreografa, predlažući im da se poduhvate klasika umetničke igre. Publika je tako čula i da Mari Šuinar, zapravo ne voli Labudovo jezero, da je Geke svoj komad zamislio sa „pet, šest“ kompozicija Bjork, što bi zbog autorskih prava kompaniju koštalo više od cele predstave, pa je sve rešeno kada je koreograf sam sebe snimio na telefon kako peva pesme svetske zvezde sa Islanda i to je iskoristio u komadu, a da je Šehter kompletnu muziku i koreografiju završio za samo tri nedelje.

– Moram i ovo da vam kažem: srećni ste što imate Beogradski festival igre i Aju Jung. I ja organizujem festival u Nemačkoj i znam koliko je to teško. Taj naš festival postoji četiri godine, a Beogradski festival igre dogodine će napuniti 20, pa mogu samo da zamislim koliko je snage potrebno za to – poručio je Gotje publici, objašnjavajući time jaku želju da uprkos nepredviđenim teškoćama sa transportom on i njegovi igrači dođu u Beograd.

Erik Gotje: Ako nešto želite da radite, onda to radite kako treba

Erik Gotje se publici Beogradskog festivala igre kao igrač prvi put predstavio u okviru 5. izdanja festivala, sa predstavom Don Q, a zatim i tokom 16. izdanja sa solom Poklon. Trenutno, kaže, ne igra, niti radi koreografije.

– Ako igrate, onda se bavite samo tim. Ako ste koreograf, radite samo to. Nemoguće je biti i igrač, i koreograf, i direktor kompanije. Trebalo bi da date sve od sebe. To je lekcija koju sam naučio u životu: ako želite da nešto radite, onda to radite kako treba. Trenutno ne mogu da radim druge stvari, jer vodim kompaniju, organizujem festival igre, a pored toga sam otac troje dece i važno mi je da provodim što više vremena sa njima. Možda se nekad vratim igri, razmišljam ponekad o tome – navodi on.

Balet Čajkovskog izvođen je bezbroj puta, širom sveta, u različitim verzijama. Zašto se on, kao direktor kompanije, odlučio baš za Labudovo jezero?

– Kreirajući celovečernju predstavu, uvek je važno da postoji nešto sa čim publika može da se poveže. Ako bi odabrali neki nepoznati, apstraktni naslov, gledaoci ne bi znali o čemu se radi. Ako se odlučite za Labudovo jezero, u njihovoj je svesti da se radi o nečemu što dobro poznaju. A onda ih iznenadite, kao sa ovom predstavom. Očekuju Labudovo jezero, a vide nešto drugo, a potpuno savršeno, i budu iznenađeni – objašnjava.

Koji od četiri komada iz Labudovih jezera se njemu najviše dopada za njega je teško pitanje.

– Rekao bih sva četiri, jer je svaki od njih poseban. Tu je odličan komad Kajetana Sotoa za sedam igrača, sa upečatljivom crnom odećom. Komad Mari Šuinar je ono što žene imaju da saopšte. Znate, ljudi obično kažu labud je žensko i misle da zato nije jaka životinja, nego je samo lepa. Ali labudovi su, zapravo, veoma jaki, posebno kada su ljuti. Ona želi da kaže da labudovi, osim što su možda lepi, imaju i šta da kažu. I to mi se jako dopada. Markov komad je zadivljujuć, vidi se da je bio inspirisan, a tu je i taj kvalitet pokreta i njegov poseban koreografski jezik. A Hofešov komad je kao neka žurka, ali kakva! Odavno nije bilo ovako dobrih Labudovih jezera – zaključuje Gotje.

Gotje dens ovu predstavu izvodi poslednjih godinu i po, kaže direktor kompanije, i uvek su snažne reakcije na kraju.

– Ljudi uvek ustanu, zadovoljni su. Postoji taj trenutak na kraju kada vidite sve igrače, u kostimima iz prethodnih komada, sve njih zajedno, i pomislite: ovi ljudi ovde su sve to uradili. A to je predstava koja traje bezmalo dva sata. Prijem je uvek odličan, ali je možda to što sam spomenuo da smo stigli samo dva sata pre predstave uticalo na beogradsku publiku da pokaže još više respekta i emocija prema igračima – kaže Gotje.

Ponosan je na to što u njegovoj kompaniji igraju mladi umetnici sa svih strana sveta.

– Samo jedan od igrača u Labudovim jezerima rođen je u Nemačkoj. Sa nama su igrači iz Bolivije, Tajvana, Španije, Belgije, Italije, Švajcarske… Biram ih jednog po jednog iz celog sveta. Svi su po ugovoru u Gotje densu, a kada ste u kompaniji, to je kao da ste u porodici. To mi je mnogo važno, ne bih angažovao frilensere – navodi on.

Na pitanje šta je sledeće što bi radio kaže da uvek ima mnogo ideja.

– A evo, sledećeg meseca čeka nas premijera predstave Sedam smrtnih grehova. To je predstava sa komadima koreografa Šaron Ejal, Saše Valc, Sidija Larbija Šerkauija, Hofeša Šehtera, Marka Gekea, Markosa Moraua i Ažur Barton i svi su zaista fantastični! – najavljuje Gotje.

Otkriva i da će pre te premijere napraviti kratku pauzu, da otputuje u Kanadu u posetu roditeljima. Rođen je u Montrealu, a sticaj okolnosti je hteo da u finalu ovogodišnjeg Beogradskog festivala igre dve predstave, 11. i 12. aprila u Novom Sadu, odigraju igrači Džez baleta Montreal.

– Gledao sam ih pre tri godine. Jako su dobri – kaže Gotje.

On je u Montrealu i počeo da se bavi igrom, usavršavao se u Torontu, a pre sad već četvrt veka usledio je poziv iz Štutgarta. Ljubitelji igre u Nemačkoj prepoznaju ga i neretko mu traže autograme.

– Da, ponekad mi traže autogram ili da se slikamo. Znate, u Štutgartu sam 25 godina. Proveo sam tu 10 godina kao igrač, bio sam solista Štutgartskog baleta, a poslednjih 14 godina vodim Gotje dens. Ljudi me znaju, naravno. Pored toga i sviram, bavim se rok muzikom. Ako Aja ponovo pozove kompaniju na Beogradski fesival igre, možda bi trebalo da organizujem i koncert – smeje se Erik Gotje.