Za samo šest meseci Ranko Stojić je od četvrtog stigao do prvog čuvara mreže Partizana. U Humskoj je ostavio ogroman pečat, branio na 92 utakmice. Njegove bravure pamte i navijači zagrebačkog Dinama, Standarda iz Liježa, Anderlehta, Šarlroa, Serianga i Antverpena. Kasnije je mnogim fudbalerima pomogao da nađu adekvatne angažmane, Rad postavio na zdrave noge, sa „građevinarima“ izborio i Evropu, a danas je samo „čovek iz senke“.
Kad god se pomene vaše ime, prvo kažu, to je zvezdaš koji je branio za Partizan?
– To je bilo pre nego što je stao između stativa u Humskoj 1. Neki prijatelji me pitaju, kako je to moguće? Moguće je! Ne da sam bio navijač crveno-belih, nego sam imao člansku kartu, broj 11. To su neke davne godine. Pisao sam i pisma igračima, sećam se dobro, obraćao sam se, takođe, golmanu Olji Petroviću. Tražio sam savet, jer sam kao dečak maštao da budem među stativama. Međutim, kada sam došao u Beograd, posle Zvezdare, imao sam dve opcije. Kada provedeš četiri godine u jednom tako velikom klubu, sve je jasno. Crno-beli su imali generacije momaka koji su bili inteligentni, skromni, pravili su razliku na terenu. Nikada neko iz naše generacije nije bio forsiran, dok je Crvena zvezda uvek imala tu prednost u medijskoj mašineriji. Zato i postoje Zvezdine zvezde – priseća se Stojić prilikom posete „Vestima“.
Navijam za prijatelje
Sledi pojašnjenje…
– Kod nas je to bilo drugačije. Posle niza godina, pa i danas, kada pogledate potencijal trenerskog, ili direktorskog kadra, realno, neuporedivo je na strani Partizana. Pogledajte, Radomir Antić, ili današlni momci Slaviša Jokanović, Vladimir Ivić, Marko Nikolić, iako je formiran u Radu… Uvek je bio potencijal. Partizan mi je ostao ne drag, nego mnogo više od toga. Kada bi me danas neko pitao, navijam za one, gde su mi bolji prijatelji, gde imam bolje odnose sa ljudima. I ništa više. Radim i neke procene, u smislu korektnosti, ambicioznosti, sportskog razmišljanja i duha, iznad svega.
Sa kim danas bolje sarađujete?
– Bolje odnose imam sa Zvezdom. Korektan sam i sa Partizanom, pozdravimo se, ali… Nemam dilemu da današnja uprava crno-belih misli dobro, možda daje i neki maksimum, ali pokazalo se da je to nedovoljno. Zameram im što nema nikakve moralne odgovornosti. Imam respekt, ali držim distancu. Nemate uspeha, ne samo u fudbalskom klubu, već i sportskom društvu, a predsednik je isti. Pre neki dan je izašla analiza, pet najvažnijih sportova, Partizan je osvojio jedan peharčić i to u odbojkaši, imaju Kup Srbije. To je meni nepojmljivo. Na drugoj strani, vidim Crvenu zvezdu, družim se sa tim ljudima i, na kraju krajeva, učim i ja, postoji uspeh, ali se ne zaustavlja na tome. Oni se drže onog: ko ne napreduje, nazaduje. Inače, u mom Čipuljiću je bilo pitanje srpskog integriteta, za koga se navija. Imali smo 2000 ljudi i među njima samo jednu porodicu koja je simpatizirala Partizan. Sve ostalo je bilo crveno-belo. To je, jedino srpsko naselje u okruženju Bugojna. U nekim momentima nije bilo lako.
Ipak, odlazak u Partizan je bio pravi potez?
– Bilo bi pretenciozno reći, verovatno bi bilo isto i na drugoj strani. Bila je tu slična konstalacija golmana u oba tima, kada sam odlučivao gde ću. U svakom slučaju, na obe strane bih bio treći, ili četvrti. U Humsku sam došao, kada je Radmilo Ivančević bio neprikosnoven. Ne samo da je bio broj jedan, već je bio najbolji prijatelj trenera Tome Kaloperovića. Drugi i treći čuvari mreže bili su Zalad i Nikitović. Obojica su bili mladi reprezentativci Jugoslavije. Trebalo mi je šest meseci da od četvrtog postanem prvi. Sticajem okolnosti, mnogo srećnih, ali kroz sport sam naučio da srećne okolnosti dolaze kada ih zaslužite, kada ih isprovocirate radom, upornošću, stalnim napredovanjem, razmišljanjem…
To kod vas nije bio problem, pošto ste bili fanatik, kada je u pitanju trening?
– Radne obaveze se nisu završavale po treningu. Često sednem i razmišljam šta sam uradio, šta bi trebalo. To su neke kapitalne stvari. Analiza urađenog je neophodna, posebno u srpskom fudbalu, kada treneri nemaju vremena da se bave igračima, što je najveći problem srpskog fudbala. Morate sami da razmišljate o tome, jer na taj način ćete sigurno povećati šanse da napravite dobru karijeru.
Od četvrtog do prvog golmana
Kako ste uspeli da se izborite za mesto među stativama za samo šest meseci?
– Prošlo je šest meseci i te druge pripreme, koje sam odradio pakleno, sa Milutinom Šoškićem. To moram da istaknem. On je bio taj koji je mene ne trenirao, nego drilovao. Bilo je tu svega, kako bi me isprovocirao. Sećam se, trelirali smo na nekom platou u šumi i on mi kaže: „Padaš, kao vreća.“ Ja mlad, emotivan, došlo mi je da plačem, jer svi igrači su završili trening i stoje u krugu, gledaju nas, slušaju… Bilo mi je baš teško. Završio se trening i on kaže: „Hajde, idemo.“ Ne idemo, rekoh, imam vremena do ručka. Ostao sam pola sata, sam sebi bacao lopte, do iznemoglosti. Mesec dana posle toga, treneri su hteli da odmore Ivančevića, igrali smo prijateljsku utakmicu u Vinkovcima, protiv Dinama. Pun stadion! Sećam se, u svlačionici pred meč, pričalo se da nisu zadovoljni „trojkom“ ispred mene, ja nisam bio u planovima i polujavno se govorilo o dolasku Janjuša iz Željezničara u Partizan. Ivančević, koji mi je mnogo pomogao me zvao i rekao: „Vidi, sine, možda dobiješ šansu. Ako je dobiješ, nikad se ne zna, možda ne dovedu drugog golmana.“
Tako je i bilo?
– Dođemo u svlačionicu, Rade Zalad već uzeo „jedinicu“, nekoliko metara od mene i sprema se. Toma diktira tim i kaže brani mali Stojke, tako su me zvali. Pobedimo taj susret, 1:0, odbranio sam dva penala, sijaset šansi i dobio ocenu 10! Posle tog duela, sećam se u hotelu u Vinkovcu, ja sam ustao od stola, da operem ruke, tačno sam osetio da su svi pogledi na meni. Svi su bili polušokirani. Sedam dana posle toga, igra protiv Vojvodine u prvenstvu, ja već najavljen da ću da branim, ali prilazi mi Toma i kaže: „ne bih još rizikovao, imaš vremena, stavio bih Ivančevića, ozbiljan je susret u pitanju“. Rekoh, „ne samo da ste vi trener, nego kad je Ivančević u pitanju, ako treba celog života ću mu biti rezerva“, koliko čovek ima korektan odnos prema meni. Sednem na klupu, u nekom 20. minutu, Radmilo se povredi, ja dobijem šansu. Branim bez primljenog gola i tako postanem prvi golman. Desilo se da smo te sezone igrali na „Marakani“, Zvezda već šampion, 100.000 ljudi, ja ponovo budem ocenjen „desetkom“. Bilo je 1:1, Moca Vukotić je bio strelac u prvom minutu, a crveno-beli su napadali i savladali me u 70. Kada sam prvi put istrčavao na „Marakanu“, iz tunela, kad je ono grunulo, mi se zagrevamo na jugu, treba pretrčati ceo teren, e ja sam ga „preleteo“. Kao kada sanjate da trčite po vodi.
Omladinska škola pokazatelj kvaliteta
Rekli ste da Crvena zvezda radi bolje od Partizana?
– Imate stotinu parametara, koji to govore. Ne samo rezultati, to svi vide, već po radu omladinske škole. Partizan je godinama bio ponosan na nju. Pogledajte, U17, treći u Evropi, imate gro Zvezdinih igrača, vrlo malo Partizanovih. U19, ne znam da li iko ima iz Humske.
Ko vodi najbolji fudbalsku politiku u regionu?
– I dalje zagrebački Dinamo. To je najveća zasluga Zdravka Mamića. Sad dolazi na naplatu što više nije tamo, pretpostavljam da vuče konce iz senke, ali uticaj nije isti, kao kada ste na licu mesta. To je šansa Zvezde, Partizana i ostalih klubova da prvo stignu, a onda i prestignu Zagrepčane u rezultatima, poslovnoj politici, mada realno gledano, Dinamo je još na prvom mestu. U ovom momentu je Zvezda, možda, broj dva, čak na nivou celog Balkana, uključujući i Grčku. Olimpijakos nema neku politiku, ali ima dosta novca.
Neizbrisiv trag ostavili ste i u menadžerskom poslu?
– U jednom periodu sam pod ugovorom imao 27 fudbalera, 16 reprezentativaca, sedam iz Francuske. U PSŽ-u sam u startnoj postavi u jednom trenutku imao šest fudbalera. Znate koje su to obaveze. Poslednjih 10 godina sam imao u proseku 100 letova i preko 130.000 kilometara. To, realno, možete da naučite da podnosite stres, ali ako ne znate da stanete na vreme, može da bude vrlo opasno – zaključuje Stojić.
Rad posebna emocija
Dubok trag ostavili ste i na čelu „građevinara“?
– Skoro 12 godina sam bio u Radu. Bilo je lepih, ali i težih momenata. Dosta više lepih. Mnogo igrača je prošlo kroz reprezentaciju, formirali smo pet-šest trenera, njih petorica su bili predavači na pro licenci, a došli su kao anonimusi. Tu mislim na Marka Nikolića, Vladu Radenkovića, Milan Vignjević, Predrag Rogan, Bojan Levantijević, Ilija Žižić… To je stvar na koju sam ponosan. Mi smo se bavili, ne samo fudbalski da ih formiramo, već i ljudski. Mnogi od naših fudbalera su bili kapiteni. To mi je najveće zadovoljstvo. Imali smo veliki potencijal, naša omladinska škola je bila oficijalna, samo je Partizan bio ispred nas, a mi smo bili 14. u Evropi po broju formiranih igrača. Zamislite jedan mali Rad, koji je 14. Na Starom kontinentu, a samo u Ligama petice, u proseku, imate 90 klubova, da ne pričamo o ligama koje formiraju igrače, Belgiji, Holandiji… Skoro 12 godina nije mali period. O Radu uvek pričam sa emocijom.
Menjao bih mnogo toga
Da li ste zadovoljni igračkom karijerom?
– Iskreno, u odnosu na potencijal, menjao bih mnogo toga. Branio sam 14 utakmica za reprezentaciju. Kada sam najbolje branio, 30-40 odsto bolje, bio fenomenalan, u nekom periodu sam u 32 utakmice zaredom primio šest golova, u Liježu, koji je bio treći-četvrti u Belgiji, u tom periodu nisam bio u selekciji, nisam išao na Svetsko prvenstvo, bio je Tomislav Ivković, a on je primio u 32 meča 42 gola. Sve vam je jasno. Dato mi je do znanja da moraju neke druge stvari da se rade, da bih bio u selekciji. Nisam bio zainteresovan – kategoričan je Ranko.
Kad znate – nema straha
Ko je imao najnezgodniji šut?
– Iskreno, ni od koga mi nije padao mrak na oči. Imao sam običaj da, čim se završi vikend, već od utorka analiziram naredni duel, sve napadače. To ostaje memorisano, sve odluke dolaze iz centralne nervnog sistema. Sve sportske emisije sam snimao. Znao sam svaki detalj. Kada dođemo u situaciju jedan na jedan, retko kad je to bio gol. U drugoj godini, u Liježu, tri penala, protiv tri najveća kluba, sva tri sam odbranio. Znao sam šta treba da uradim. Jan Kulamans, najveći fudbaler Belgije, je retko promašivao, 86. minut, 0:0, koleba se da li da uzme loptu i ja odbranim. Završi se bez pobednika. Lakše vam je kad znate, nemate strah – ističe Stojić.
Odlazak mladih – teška priča
Koliko je dobro što je, recimo, Đorđe Gordić iz Mladosti otišao u Mančester Siti i postoji li model da se odliv talenata zaustavi?
– Imate dosta parametara, tri strane – Mladost, igrač, Mančester Siti. Lučanci se finansiraju iz gradskog budžeta, oni nemaju mnogo novca, a ta opština nije ne znam koliko bogata, ne mogu da izdvoje milion evra za fudbal. Sada dolazi druga stvar. I za Mladost je to uspeh, bar za imidž, da pravite fudbalere za Mančester Siti. Gledajte sa strane igrača… Ti momci odlaze neformirani. Da oni idu u sistem Sitija, tu bi bile mnogo veće šanse za kompletiranje, ali ne, oni odlaze u neki sistem, gde su šanse 50-50. Treba mnogo sreće i okolnosti da se kockice slože, da oni naprave odličnu karijeru. To je uvek rizik i nisam baš za to. Treće – Mančester Siti. U Engleskoj svaki klub imaju obavezne budžete za akademije, koje na to moraju da potroše. Ne mogu da troše ta namenska sredstva za nešto drugo. Moraju da ulože u igrački kadar. Kupuju fudbalere, podignu im malo vrednost zbog brenda, retko su oni na gubitku. Ipak, teško je mnogim momcima, roditeljima njihovim klubovima da odbiju Mančester siti, recimo, jer menja im se život, sve im se menja, jer im je ugovor puta 20. Treba da imate trenera koji voli mlade igrače, koji ima afiniteta prema momcima koji su došli.
Srbija nema dominantnog golmana
Ko je danas najbolji srpski golman?
– Milan Borjan, tu nema dileme. Ja sam ga i uzeo sa 18 godina, u Rad. Imao je sličan put kao ja. Bio je treći-četvrti kada je došao i za nekoliko meseci postao prvi. Posebno mi je drag, dobar je momak…
Dobro, kapiten Zvezde je Kanađanin. Neko od onih koji brane pod zastavom Srbije?
– U to vreme se kolebao. Konsultovao me je, rekao sam mu da ću podržati svaku odluku. Iz saveza nisu bili decidirani, kada sam ih pitao. Preneo sam mu iskreno. Doneo je odluku koja je, ispoostavilo se, bila dobra za njega, ali je šteta za nas, jer imamo problem. Vladimir Stojković je bio pravo rešenje, iako je Borjan bolji, za nijansu. Različiti su, Borjan bolji iz slobodnih udaraca, na niske lopte, Stojković fenomenalan „jedan na jedan“. U ovom momentu nemamo nekoga ko dominira, ko se ističe, da kažem da je broj jedan. Rajković je u jednom periodu bio dosta stabilan, ali je imao lošiju sezonu. Milinković-Savić, sa tim nekim stilom, nije loš, ali je, za sada, daleko od top nivoa, Dmitrović ne brani… Mislim da se i Piksi Stojković koleba između Rajkovića i Milinković-Savića.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
