Mudžahedini u Bosni i Hercegovini (6): Zločini u Vozući

Jedan od najeklatantnijih primera surovosti su događaji u Vozući i Zavidovićima 1995. zbog kojih je nedavno, u prvostepenom postupku, pred Sudom BiH, na 10 godina osuđen general Sakib Mahmuljin, bivši komandant Trećeg korpusa Armije BiH. Sud je utvrdio ubistvo više desetina zarobljenih boraca VRS i srpskih civila od kojih je „najmanje jedan“ ubijen – odsecanjem glave. I pored nepobitnih činjenica, Mahmuljin se izjasnio da nije kriv mada je bio direktno nadređen odredu El mudžahedin koji je sve te zločine i počinio.

Pogrom na Ozrenu

„Iako su prva ritualna klanja izvršena u Tešnju, pod pokroviteljstvom tadašnjeg šefa policije Šemsudina Mehmedovića ipak su na Vozućkom, odnosno Ozrenskom ratištu, pod kišobranom nekadašnjeg načelnika CSB Zenica Šefika Džaferovića i komandanta Trećeg korpusa Armije RBiH Generala Sakiba Mahmuljina, ovi zločini su bili pravilo i masovni kako nikada i nigde nisu. U haškoj presudi generalu Rasimu Deliću napisano je sledeće: ‘Poslepodne 11. septembra 1995, jedan dan posle pokretanja operacija ‘Uragan’ i ‘Farz, vojnici 328. brigade 5. bataljona Armije BiH i mudžahedini zarobili su oko 60 vojnika i civila bosanskih Srba, uključujući tri žene u blizini sela Kesten. Zarobljenicima je bilo naređeno da u koloni pešice krenu prema Kestenu. Putem su dvojica zarobljenika – Milenko Stanić i Živinko Todorović – ubijeni iz vatrenog oružja. U logoru Kamenica neki ili svi od 52 zarobljenika bili su zatvoreni na dva sprata jedne napuštene kuće. Iz posrednih dokaza, uključujući i dokaze dobijene ekshumacijom, sledi da su ta 52 zatočenika na kraju ubijena. U svetlu celokupnih dokaza i iz razloga detaljno navedenih u pisanoj presudi, Pretresno veće u procesu protiv Generala Rasima Delića se uverilo da su 52 muškaraca Srba, navedenih u prilogu C optužnici, namerno lišili života pripadnici odreda El mudžahedin u logoru Kamenica, u periodu od 11. septembra 1995. do 14. decembra 1995. godine'“, navodi Galijašević.

Reč je o akciji 23. 000 pripadnika jedinica Drugog i Trećeg korpusa Armije BiH koja je usledila posle osvajanja strateški važne kote „Paljenik“.

Surova mučenja

„U tom napadu na područje koje ima manje stanovnika od vojnika u napadu, na nešto više od 4.000 vojnika koji su branili taj deo Ozrena, u zločinima Izetbegovićevih mudžahedina, Mahmuljinovih vojnika i Džaferovićevih policajaca, spaljeno je do temelja 66 sela, uništeno više od 5.000 kuća, 12 crkava i jedan manastir, srušena su groblja od kojih neka stara i više od pet vekova, ubijeno je 465 vojnika i civila te proterano više od 22.000 civila i građana srpske nacionalnosti. Više od 50 zarobljenih vojnika i civila, odred El mudžahedin je prebacio u svoj kamp u kome su ih zlostavljali i mučili, odsecali im uši i nanosili ubodne rane po razni delovima tela, vezali i premlaćivali raznim predmetima, primenjivali izuzetno surove oblike mučenja, odnosno vezivanje zarobljenika u zgrčene položaje sa omčama oko vrata, koje bi se usled pomeranja stezale i gušile žrtve, u kojim su ih ostavljali više sati. Od posledica zlostavljanja i premlaćivanja, mnoge žrtve su ostale sa trajnim posledicama i invaliditetom. Nakon rata, posmrtni ostaci oko 10 žrtava su pronađeni, identifikovani i ukopani, a za telima ostalih žrtava se još uvek traga“, ističe Galijašević i ističe da se samo na primeru delovanja i kasnije – nagrađivanja mudžahedina vidi jasan „modus operandi“ posleratnih vlasti u Sarajevu.

„Svedočenja preživelih, hiljade stranica dokaza i dokumenata o zločinima tragična su potvrda da u Bosni i Hercegovini ne postoji pravosudni sistem, da nema ni zakona ni morala, da Sud i Tužilaštvo BiH ne kažnjavaju zločince, ekstremiste i radikale niti rasvetljavaju njihove zločine – nego su po nalogu zapadnih službi kažnjavaju Srbe i ispisuju stranice lažne istorije proteklog rata. I da stvaraju Islamsku državu na Balkanu pod krinkom ‘funkcionalne BiH’, tačnije unitarne zemlje bez vidljive uloge Srba i Hrvata u njoj“, zaključuje Dževad Galijašević u svojoj studiji „Mudžahedini u Bosni i Hercegovini“.

Tužilaštvo BiH ćuti

Galijašević podseća da je zbog zločina u Vozući i Zavidovićima MUP Republike Srpske Tužilaštvu BiH podneo Izveštaj o počinjenom krivičnom delu ratnog zločina protiv više lica: generala Seada Delića, komandanta Drugog korpusa AR BiH, generala Sakiba Mahmuljina, komandanta Trećeg korpusa ARBiH, Faila Hasanagića, komandanta 35. divizije Armije RBiH, Halila Brzine, komandanta Sedme muslimanske brigade, Refika Lende, komandanta operativne grupe Bosna Zavidovići-Žepče, Fuada Zilkića, komandanta 328. brigade Armije RBiH, Abu Malija (pravo ime – Abdel Kadir Mohtari), komandanta odreda El mudžahedin i Aimana Avada, glavnog bezbednjaka i obaveštajca odreda El mudžahedin.

Tužilaštvo BiH nije pokrenulo postupke na osnovu tog Izveštaja.

Alijin govor

Galijašević ističe da je celo muslimansko rukovodstvo znalo za postojanje mudžahedina, ali i ono što su radili na terenu. Među njima je i Alija Izetbegović koji se posle uspešne akcije u Vozući obratio odredu El mudžahedin:

„Vi ste u Vozućoj slomili kičmu četničkog neprijatelja, vi ste pokazali put kojim ćemo nastaviti i dali ste urnek, model borbe kako se ta kičma može i dalje lomiti da bi se oslobodila Bosna i Hercegovina. Hvala vam, vojnici, za to u ime našeg naroda koji neće zaboraviti šta ste učinili“.

Sarajevo izbrisalo genocid

Dževad Galijašević naglašava da je u evidenciji Tužilaštva Bosne i Hercegovine, po nalogu iz Haškog tribunala, predmet Sakib Mahmuljin i drugi zaveden od 2012. godine, pod pravnom kvalifikacijom: „Ratni zločin – genocid“, ali se, kako tvrdi, za samo pet godina, ta pravna kvalifikacija izgubila.

„Masovni zločini na Ozrenu, počinjeni od strane bradatih fanatika, mudžahedina i terorista, monstruozni i brutalni, su, već u Haškom tribunalu, do kraja rasvetljeni i dokazani, u suđenjima komandantu Armije BiH generalu Rasimu Deliću, načelniku Generalštaba, generalu Enveru Hadžihasanoviću i komandantu Sedme muslimanske brigade, pukovniku Amiru Kuburi. U ova dva predmeta dokazano je ubistvo 92 lica a razmatrano je ubijanje 187 vojnika i civila te 132 nestala lica, silovanje tri žene, mučenja i zlostavljanja u Muzičkoj školi u Zenici, u podbrežju objekat Vatrostalna, u Kazneno-popravnom domu Zenica, u Tešnju u Osnovnoj školi Jablanica, u Orašcu – brutalna odsecanja glava ratnim zarobljenicima na Ozrenu i srednjoj Bosni. O tome su u Hagu svedočili: dr Branko Šikanić, Srbin iz Prnjavora koji je prošao pakao mudžahedinskog logora te jedan Hrvat, Luka Babić uz svedočenja bezbednjaka, analitičara i oficira Bošnjaka, od kojih su posebno bitni: Izet Karahasanović, Zakir Alispahić, Salih Spahić, Ferid Buljubašić, Mesud Šadinlija, Saead Žerić, Muhamed Omerašević, Fadil Alihodžić, Džemal Vučković… i drugi.

El mudžahedin pod tajnom prismotrom

Galijašević tvrdi da postoji više stotina dokumenata Armije BiH i tadašnje Službe bezbednosti s oznakom tajnosti o umešanosti mudžahedina ne samo u ubistva, već i trgovinu oružjem i obaveštajnu delatnost za račun matičnih ili trećih zemalja. Najsveobuhvatnija akcija prismotre odreda El mudžahedin odigrala se 1995. u akciji kodnog naziva „Vranduk“.

„Objekat u kome su se nalazili mudžahedini, Sektor Državne bezbednost CSB Zenica vodio je pod operativnim imenom ‘Kinšasa’ još od početka 1993. godine. U sintezi službenih dokumenata i operativnih mera, CSB Zenica od 21. aprila 1995. godine, koji pokriva 1994. godinu, odred El mudžahedin se povezuje sa uvozom velikih količina oružja, sa vezama i kontaktima prema stranim obaveštajnim službama, sa kontraobaveštajnom zaštitom koju za njih provodi Aiman Avad, sa vezama i kontaktima sa radikalnim islamističkim grupama u Pakistanu, Egiptu, Saudijskoj Arabiji i sa štampanjem radikalne verske literature koja odstupa od shvatanja i prakticiranja islama među bosanskim muslimanima“.

U sintezi službenih dokumenata Sektora Državne bezbednosti,CSB Zenica, od 22. aprila 1995. godine, navedeno je sledeće:

„Analizirajući do sada sačinjenu dokumentaciju sa objekta ‘Kinšasa’ došlo se do određenih bezbednosno interesantnih saznanja koja ukazuju na veze jedinice El mudžahedin sa počiniocima nekih terorističkih akata. Terorističke aktivnosti odnose se uglavnom na kidnapovanje i ubistvo engleskih humanitaraca Pola Godala, ranjavanje Sajmona Kinga i Dejvida Kurta: zatim ubistvo jednog egipatskog generala, otmicu Živka Totića-oficira HVO i otmice pripadnika jedinice El mudžahedin iz Zeničke bolnice odnosno Kazneno-popravnog doma Zenica, Već 27. aprila 1995. godine Šefik Džaferović u ime Centra službi bezbednosti potpisuje dokument pod nazivom ‘Presek obrađenih predmeta koji ukazuju na terorističku delatnost’. Nadzor koji je CSB Zenica imao nad odredom El mudžahedin u maju se proširio na zajedničku operativnu akciju Vojne bezbednosti i CSB Zenica-Sektor Državne bezbednosti. Ta Operativnu akcija nazvana je ‘Vranduk’ i pokrenuta 12. maja 1995, a značila je potpuni operativno-tehničko i svaki drugi nadzor nad celim odredom. a posebno nad komandom odreda (Operativna akcija ‘Vezir’), komandantom odreda Abu Malijem (Operativna akcija ‘Vazal’), glavnim obaveštajcem i bezbednjakom Aimanom Avadijem (Operativna akcija ‘Derviš’) i na kraju svih pripadnika odreda, svih njihovih veza i kontakata, od strane, vojno-bezbenosnih i policijskih organa – Uprave vojne bezbednosti Trećeg Korpusa i Sektora Državne bezbednosti u Centru Službi bezbednosti Zenica. Operaciju ‘Vranduk’ odobrili su Komandant Armije R BiH General Rasim Delić i ministar unutrašnjih poslova BiH Bakir Alispahić, a plan i realizaciju vodili su: pomoćnik Šefika Džaferovića, načelnik Sektora Državne bezbednosti u CSB Zenica Fevzija Babić i načelnik Vojne bezbednosti Trećeg korpusa pukovnik Ekrem Alihodža. Cilj ove akcije (kako piše u Planu realizacije Operativne akcije Vranduk) bio je: ‘Preduzimanje mera i radnji na dokumentovanju i presecanju subverzivne i druge protivustavne i protivzakonske delatnosti, jednog broja pripadnika odreda El mudžahedin i njihovih veza’. Već 13. maja 1995. godine načelnik Uprave bezbednosti u Generalštabu Armije BiH, general Jusuf Jašarević’,… u cilju praćenja, dokumentovanja i presecanja obaveštajne delatnosti, kao i rasvetljavanja svih aktivnosti pripadnika Odreda El mudžahedin, a na osnovu tačke 10. i 23. Pravila za rad Službe vojne bezbednosti predlaže a komandant Armije R BiH Rasim Delić odobrava, naredbu o provođenju sledećih operativnih mera: Tajno slušanje i snimanje, tajno praćenje i osmatranje, tajni pretres, tajna kontrola poštanskih pošiljki. Operativna akcija ‘Vranduk’ vođena je sve do kraja rata i obezbeđivala je punu informisanost Centra Službi bezbednosti Zenica i Komande Trećeg korpua o svakom trenutnom kretanju i aktivnosti bilo kog pripadnika odreda El mudžahedin, a posebno komande tog odreda.

Džaferović je sve znao

Dževad Galijašević navodi da je uz nedavno osuđenog generala Sakiba Mahmiljina, o zločinima mudžahedina sve podatke imao i Šefik Džaferović, nekadašnji načelnik Centra Službe Bezbednosti u Zenici, a danas član tročlanog predsedništva BiH iz redova bošnjačkog naroda.

„Šefik Džaferović i Sakib Mahmuljin su imali informaciju o zarobljavanju 53 civila i vojnika Vojske Republike Srpske i poslali su vojnog policajca Izeta Karahasanovića da obiđe zarobljenike u Kestenu kao što su bili informisani i o zarobljavanju 11 vojnika Lake Prnjavorske brigade od vojnog bezbednjaka i Zakira Alispahića, kao i bezbednjaka iz Analitičkog odela Uprave za bezbednost Trećeg korpusa Saliha Spahića. Iako su znali sve o njihovom zarobljavanju, istog trenutka kada se zarobljavanje desilo – oni su dozvolili da zarobljenici puna tri meseca, od 11. septembra 1995. do 14. decembra, budu ritualno ubijani, mučeni i masakrirani, na način kako su to decenijama kasnije svojim zarobljenicima radile Islamska država i Al kaida. Ipak, ni Šefik Džaferović ni Sakib Mahmuljin nisu uradili ništa u septembru za vreme i posle Operacije ‘Farz 1995’ i zločina počinjenih u Vozući i na Ozrenu a operaciju praćenja i nadzora nad Aimanom Avadom (OA ‘Derviš’) okončali su 31. januara 1996. godine sa obrazloženjem da je taj dan napustio zemlji i otišao, mada je Avad i danas tu, u Zenici. Šefik Džaferović je o svakom zločinu bio informisan u trenutku planiranja a posebno u toku izvršenja. Bio je dužan da spreči izvršenja zločina ali nije. Znao je ko su izvršioci i nije preduzeo nijednu meru sankcionisanja zločina nad srpskim narodom na Ozrenu. Bio je upoznat i sa načinom na koji su ovi zločini vršeni ritualnim odsecanjem glava, te mučenja koja su prethodila ovim ubistvima. Znao je gde su primarne grobnice ubijenih civila i vojnika srpske nacionalnosti i znao je za premeštanje grobnica – niti ih je sprečio niti ih je kaznio. Šefik Džaferović je u stvari bio pokrovitelj, delimično naredbodavac, svedok i saučesnik ovih strašnih zločina i koji je učinio sve, da posledice ovih nedela i njihovi akteri do danas ne budu sankcionisani i da postanu pretnja evropskom miru. Već u 2001. godini i Agencija za istrage i zaštitu (Direktor Munir Alibabić) obaveštava sve državne organe o povezanosti Abu Malija sa terorizmom ali i sa njegovim identitetima dobijenim u BiH i dokumentima BiH koje koristi. Danas ne govorimo samo o odredu El mudžahedin nego o armiji i brigadama, terorista i ubica koje je ovaj odred, za dve decenije aktivnog delovanja obučio i proizveo u Bosni i Hercegovini. Za taj stepen bezbednosne pretnje danas, najveću odgovornost snosi Šefik Džaferović uz Aliju Izetbegovića, kreatora ideje islamskog društva, islamske vlasti i izgradnje islamske države, koji je jedini, kao bosanski ajatolah, mogao da naredi Rasimu Deliću i njegovim generalima da prećute zločine, da završe Operaciju ‘Vranduk’ i da saznanja iz te akcije i dokumenta unište. Alija Izetbegović i njegovi politički naslednici, uz njihove sluge u pravosuđu BiH, snose najveću odgovornost zbog činjenja i zataškavanja tih i drugih, verski motivisanih zločina, koji još nisu kažnjeni, čak ni otvoreni ili procesuirani pred sudovima u Sarajevu, iako su bili svesni tansformacije vojnih formacija mudžahedina u terorističke organizacije a to su znali i utvrdili još 1995. godine“, tvrdi Dževad Galijašević.

Dokazi o finansiranju

Galijašević tvrdi da mnogi dokumenti potvrđuju da je Saudijska Arabija finansirala „Bosansku terorističku mrežu“ snažnom logistikom i resursima kojima su svojevremeno, podržani pripadnici Al kaide, upotrebljeni u terorističkom napadu na STC i Pentagon 11. septembra 2001.godine.

„Upravo iz tog razloga se Saudijska Arabija još nije povukla iz BiH, iako je to najavljivano u više navrata sa zvaničnog mesta. Delovanje Saudijske Arabije od početka rata do danas, u BiH i na Balkanu, obeležilo je apsolutno pomanjkanje morala, načela, normi i ideala koji nisu vezani uz profit i moć, uz očiglednu nestašicu dobronamernosti i sasvim jednostavno rečeno – izostanak želje da već jednom počnu da gledaju svoja posla, unutar svojih granica. Sarajevska džamija kralja Fahda, podignuta kroz saudijsku fondaciju, postala je vrlo popularna destinacija radikalnih islamista i ekstremista, posebno za omladince iz Velike Britanije, drugu generaciju avganistanskih i pakistanskih iseljenika. Tokom 2003. godine je CIA pokušala da u ćeliju Al Kaide u džamiji kralja Fahda podmetne dvostrukog agenta pakistanskog porekla, Abdulrahmana Kadra, sina uticajnog čelnika Al Kaide. Osim toga, četiri radikalna muslimana, koje je britanska obaveštajna služba pratila, posle londonskog bombaškog napada u podzemnoj železnici 7. jula 2005. godine, sakrila su se upravo u džamiji kralja Fahda. A kao indikacija toga koliko su se vođe Al Kaide sigurnim osećale u Bosni u to vreme, govori i činjenica – koju navode neke bezbednosne službe – da se neposredno pre napada 11. septembra nekih sedamdesetak članova Al Kaide spremalo za preseljenje iz Avganistana u Bosnu, predviđajući napade SAD na talibane“.

Vehabijski pokret

Govoreći o vehabijskom pokretu i njegovom uticaju među Bošnjacima u BiH, Dževad Galijašević tvrdi da je reč o „ideološkoj i geoopolitičkoj formi“ koja je u BiH uvezena iz Saudijske Arabije.

„Manifestacija verske netolerancije, podsticanje i finansiranje teških zločina u BiH, ritualnih klanja i mučenja, predstavljali su seme feudalnog ideološkog korova koji se razvio u BiH, iako je do juče bio potpuno stran ovim prostorima i običajima. Taj radikalni verski koncept, imenovan je kao ‘vehabizam’ i predstavlja konzervativni verski pokret ili fundamentalistički – zagovara vraćanje na izvorna, islamska učenja, uz otvorenu netrpeljivost prema šiitima, sufizmu i liberalnim islamskim učenjima. Ova ideologija, u islamskom svetu, tumačena je i definisana, kao jedinstveni spoj ‘hanbelijskog mezheba’ i ‘haridžijske agresivnosti’. Kada vehabijski teoretičari govore o sebi i svome pokretu, oni ga ističu kao ‘revivalistički pokret’, pokret koji zagovara oživljavanje ili obnavljanje islama u njegovom izvornom obliku bez zapadnječkih inovacija i orijentalne dekadencije u veri. Vehabizam zagovara odbacivanje svakog modernizma i vraćanje svetoj prošlosti i prvim sledbenicima islama, prethodnici islama (prethoditi na arapskom sellefe – zato vehabije vole sebe da zovu selefije). Na Zapadnom Balkanu, vehabizam je ideološki osnov za okupljanje i formiranje militantnih organizacija, koje svoje verske i političke ciljeve žele da realizuju silom. U suštini: spoj ultrakonzervativnog socijalnog, kulturnog programa vehabizma i političkog radikalizma (Hasana Al Bane, osnivača i Sejida Kutba potonjeg ideologa egipatske Muslimanske braće) proizveo je i Al Kaidu i Islamsku državu (ISIL, ISIS, DAESS) kao globalne vojne, političke i terorističke organizacije i postao je glavno obeležje šireg i značajnijeg, politički radikalnog islamističkog pokreta. Vehabijska ideologija i sam njen program, nažalost, od ranije, a pogotovo danas su naišli na plodno tlo u mnogim zemljama, kako na Bliskom istoku i drugim delovima Azije (Iraku, Libanu, Pakistanu, Avganistanu, Palestini, Indiji …) tako i u Africi (Sudan, Libija, Somalija …), Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi (Austrija, Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija, Bugarska, pojedine bivše republike SSSR-a, gotovo sve bivše republike SFRJ, itd.), privlačeći mnoštvo simpatizera i sledbenika. Širenjem vehabijske ideologije van teritorije Saudijske Arabije i vremenom njeno prihvatanje od strane mnogih muslimana širom sveta (sa različitih podneblja i različite etničke pripadnosti), dovelo je do toga da savremeni vehabijski pokret uopšte nije homogen već unutar njega deluju mnoge islamističke grupe i organizacije, verske, političke, humanitarne ali isto tako i terorističke. Vehabijsko verovanje nauka pokušava da predstavi kao ‘iskrivljeno tumačenje radikalnog vođe’, što je samo izraz nerazumevanja islama. Nema pravog ni iskrivljenog tumačenja. Islam nije jedna grupa niti je samo jedno tumačenje ispravno. Sva su ispravna i sva su iskrivljena u verskom (dogmatskom) kao i doktrinalnom smislu, ali neke verske grupe i verske organizacije, u određenim državama, u nameri ostvarivanja svojih ciljeva primenjuju različite oblike političkog nasilja, između ostalih i terorizam, izazivajući bezbednosne implikacije, (sukobe, razaranja, ubijanja) i dugoročnu pravnu, političku, ekonomsku i socijalnu nesigurnost. Nasilje koje ima obeležja terorizma sastavni je deo politike, odnosno oblik komunikacije između mnogih subjekata međunarodne zajednice i subjekata unutar pojedinih država, da bi na početku ovog veka dostiglo razmere zastrašujućih razaranja i ljudskih žrtava. Terorizam je danas geopolitički instrument, politička strategija i vojna mera.“