Živojin Rakočević za „Vesti“: Haradinaj, gospodar života i smrti

Pisac i novinar iz Gračanice Živojin Rakočević smatra da je Ramuš Haradinaj po treći put postao pobednik Haškog tribunala i po treći put ponizio evropske vrednosti i taj sud.

– Sve to je uradio, upravo uz podršku Suda i međunarodnih upravitelja Kosova i Metohije. Kada ga je prethodni put, u ranu zoru, u naselju Dragodan u Prištini ispred ogromne kućerine, sa suzama u Hag ispratio šef Unmika Soren Jesen Petersen, shvatili smo svi, i Srbi i Albanci, da je Evropa odumrla i odustala od ovog prostora.

Imate li neka saznanja o tim zločinima?

– Dok je Haradinaj još bio u Hagu u našu redakciju došao je stariji Albanac sa tekstom o ubistvu Vučića Vukovića i Izeta Gutića iz okoline Peći. Detaljno je opisao mučenja, njegove pokušaje da ih spasava, pričao kako nisu pomogle nikakve molbe da se Vuković oslobodi jer je Avdulj Šalja dobio naređenje od komandanta operativne zone Dukađina Ramuša Haradinaja da se prebace u Jablanicu. Tamo su posle mnogih tortura streljani i nikada se nije znalo za njihove grobove… Vučić Vuković bio je jedan od najmirnijih i najboljih ljudi u Duboviku i svi su ga Albanci znali, napisao je ovaj svedok.

Da li je taj Albanac svedočio?

– Ubrzo se na vratima naše redakcije pojavio haški istražilac i zatražio sastanak sa potencijalnim svedokom i autorom teksta. Pozvali smo ga i pristao je da se vide, uz uslov da ne otkrijem njegovo ime i prezime. Dozvolili su da prisustvujem razgovoru koji se obavljao po tačno utvrđenoj metodologiji sa ukrštanjem velikog broja podataka, imena, ubistava, otmica. Svedok je mnogo toga znao i na kraju se rezignirano obratio rečima „Vi ćete pustiti Ramuša, on je slobodan čovek!“. Haški istražitelj mu je ljutito odgovorio da nije u pravu. Ostao je pri tome da je u pravu i prokomentarisao: „Dali ste Ramušu iz zatvora više slobode nego što je ja ovde imam.“

I bio je u pravu?

– Nije prošlo mnogo vremena Haradinaj je stigao i proslavljen je kao heroj u Prištini. Starac je još živ, ali je strah pobedio život, a Haradinajeva sloboda kontroliše život do poslednjeg detalja.

Ima li poziv u Hag veze sa njegovim protivljenjem podeli Kosova koje su, kako se spekuliše, dogovorili Vučić i Tači?

– To je malo verovatno, jer oni su apsolutni gospodari KiM i tu moć ne žele da izgube. Podela je, u svakoj varijanti, stvaranje velike Albanije. A ko će imati vlast u velikoj Albaniji to nije sigurno i šta da radite bez neprijatelja kada, jednom zauvek, izgubite tako moćan faktor ujedinjenja kao što su Srbi.

Kako komentarišete saznanja Rade Trajković da je Tači kao prvooptuženi za trgovinu organima saslušavan satima i da mu je nastavak dijaloga važan za odlaganje tog sudskog procesa?

– Oni samo treba da otvore fioke, da zamole NATO, da osveže pamćenje i kažu šta je bilo u onom kontejneru sa dokazima iz Žute kuće gde su, prema navodima, žrtvama vađeni organi. Da je tako, taj razgovor bi bio samo formalnost, ali taj zločin je neka vrsta inicijacije i obrnutog posvećenja. Veze između tih ljudi su iznad svakog srodstva, mnogo je odgovornih na svim stranama i među strancima. Zato je nestao kontejner, zato su bez traga nestali ljudi, zato se onako na pomen Žute kuće smejao Bernar Kušner u Gračanici.

Odražavaju li se prepucavanja Beograda i Prištine na položaj Srba na KiM?

– Mi smo u tamnom vilajetu i šta god da uradimo nije dobro. Konstituisao se geto kao način života i zaštite, tu je relativno sigurno. Van njega, u obračunu sa Beogradom mi smo neka vrsta talaca, jer se sve odjednom promeni. Prodavac, policajac, činovnik, komšija okreću glave i kosovskog Srbina, Goranca ili Roma vide kao krivca. U tim, kako kažete, prepucavanjima, Srbi južno od Ibra, a ima ih 80.000, najviše strahuju od podele. Otvorila bi se prilika za egzodus i uništenje najvažnijih duhovnih, kulturnih i državnih ostvarenja našeg naroda, stvorio bi se model za podelu Makedonije, Crne Gore, BiH, jer se, prekrajanjem granica Srbije, pokazalo da Kosovo nije jedinstven slučaj kako su stranci tvrdili.

Je li dobro da kosovski Srbi imaju samo jednu političku opciju i kako se to odražava na život ljudi?

– Nikad jedna opcija nije dobra, ona ovde povećava osećaj izolacije i zatvora koji nam je spolja nametnut. Sužava se kapacitet, nema malog pluralizma, ideja. Ljudi osećaju teskobu i očajnički su im potrebni najbolji profesori, lekari, ekonomisti, samo tako geto može da postane grad i da ima perspektivu.

Oliver, rana koja krvari

Kako komentarišete činjenicu da je prošlo mnogo vremena, a pomaka u istrazi ubistva Olivera Ivanovića nema?

– Ima rana koje nikada ne zarastu, a smrt Olivera Ivanovića je naša zajednička rana koja teško i obilno krvari već godinu i po dana. Kroz nju odlazi deo naše perspektive, deo građanske svesti, deo borbe da se sačuvamo kao normalan svet. Njegov nedostatak je fatalan, a na osnovu činjenica jasno je da su ga, od trenutka kada je sačuvao Kosovsku Mitrovicu, 18 godina na različite načine ubijali Albanci, stranci i srpski kriminalci. To je pucanj u većinu neostvarenih želja od slobode do ekonomije, zato je tako teško naći, čak i onoga ko je povukao okidač. Njegova smrt je poziv na reformu našeg sistema, na borbu za vrednosti koje se ovde čuvaju za našu duhovnost, kulturu i državnost.

Nagrađivani poeta

Rođen je 1973. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Prištini na Katedri za srpsku književnost i jezik, a magistrirao na Univerzitetu u Beogradu. Direktor je Doma kulture u Gračanici i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.

Bio je glavni i odgovorni urednik na KiM radiju od 2000. do 2008, a od 2001. do 2008. predsednik mreže udruženih radiostanica KiM i glavni urednik magazina „Glasjuga“ Objavio je četiri knjige poezije. Dobitnik je niza priznanja, između ostalog Brankove nagrade Matice srpske u Novom Sadu, Univerzitetske nagrade Priština, nagrade „Milan Pantić“, Povelje Radio Beograda, a ove godine i Kulturnog obrasca Ministarstva kulture.

Živi u Gračanici sa suprugom Sonjom i decom Simonidom i Dimitrijem.