Živim za dan kada će Mona progovoriti

Budući da je već dugi niz godina uz „Vesti“ i štićenike Humanitarnog mosta, nije nikakva novost da je penzionerka Rajka Tarlać iz Sidneja, rodom iz Potkozarja u Srpskoj, zajedno sa brojnim prijateljima, do sada pomogla stotinama ljudi za čije je sudbine saznala posredstvom našeg lista. Posebno za velike praznike, pa izuzetka nema ni ovog puta. Deo priloga od 400 dolara koje je Rajka zajedno sa Verom Aleksić i anonimnim bračnim parom iz Sidneja namenila za mladu Moniku Terzić (35) iz Beograda koja je u stanju budne kome (minimalnog stanja svesti), predat u ruke njene majke Ljiljane.

– Našoj gospođi Rajki i njenim prijateljima se do neba zahvaljujemo, jer uvek pomognu kad nam je najpotrebnije. Njihovu pomoć ću utrošiti za invalidsku rampu koju otvaram iz stana, jer iz zdravstvenih razloga više nisam u mogućnosti da je izvozim napolje preko stepenica. Mona je zato od jeseni prošle godine bukvalno samo u sobi, zbog čega me duša boli. S obzirom na to da živim u zgradi, vlasnici stanova su mi potpisali saglasnost da mogu vršiti radove i umesto prozora da otvorim vrata, kako bi odatle montirali gaz, tačnije invalidsku rampu, kako bi je nesmetano spuštala. To je veća finansijska investicija oko 1.500 do 2.000 evra, ali je to trajno rešenje – ispričala je majka Ljiljana.

Podelila je sa nama i da je sadašnje Monino stanje stabilno, da je više svesna, prepoznaje glasove, a naročito njene ćerke Helene.

– Odmah joj je osmeh na licu, čim je čuje. Moram priznati da sam od unuke dobila i kritiku što Monu stalno oblačim u pidžame i kako trebam lepo da je oblačim. Moram priznati da sam je odmah poslušala, i stvarno, Mona je bolje u svakom pogledu. Helena, takođe, obavezno naglašava kad izlazi napolje gde ide i da se brzo vraća, tako da je mama čuje, kako bi znala naše kretanje, pa sam to i ja usvojila. Tako mala, a tako bistra – istakla je Ljiljana i dodala:

– Mona i dalje ima fizikalne vežbe, masažu nogu, uzima suplemente za mikrocirkulaciju mozga (koji su preskupi) i specijalnu ishranu. Tako da čim završim sve što treba oko rampe, odmah ću videti i kako zube da joj poprave. To mi je sad najurgentnije što se njenog zdravlja tice. Dve godine zbog korone ništa i niko nije hteo da joj pomogne da radi zube. I to moram najverovatnije privatno. U planu mi je da joj kupim udobnija, veća neurološka kolica. Ova su stara već devet godina i rasklimala su se. Mona je toliko mila i draga. Očima mi govori – „mama budi uz mene“. Nadam se i pred Bogom i ljudima da sve činim da joj pomognem, a najviše svojom ljubavi koja nema granicu. Zato sam iz srca i duše zahvalna gospođi Rajki i svima vama koji pomažete mojoj Moni.

Hrabra Liljana se za svoje čedo bori iz dana u dan, ali ne samo za Moniku, brine i o 11-godišnjoj unuki Heleni, koju je Monika rodila zdravu, a greškom lekara potom ostala potpuni invalid. Helena je svakog dana uz majku, bodri je i hrabri da ustane iz postelje. Jedina želja jeste da njena mama bude kao i sve druge mame.

Napreduje pomalo svaki dan

– Mona je mnogo više napredovala otkako je na kućnom lečenju. Više razume ono što vidi, kad joj dajem da jede bolje žvaće. Bolje usta zatvara, podiže pomalo glavu, okreće je levo-desno, pomeri pomalo ruku ili nogu… Odlično čuje i reaguje na svaki šum. Samo osluškuje kad je njena ćerka pored nje i mazi je. A, Helena stalno pita: „Bako kad će mama da priča, zašto je bolesna, kako me je čuvala kad sam bila beba…“ Tada mi je najteže – navodi Ljiljana Terzić isprekidanog glasa, na ivici da pusti suzu i na samu pomisao kako njena unuka sve doživljava.

Kako pomoći?

Svi koji mogu i žele da omoguće bolesnoj Moniki Terić nastavak lečenja, mogu da stupe u kontakt s njenom porodicom: Ulica Koste Hakmana 1, 11.000 Beograd ili putem mobilnog telefona: +381 63 477 706. Broj fiksnog: +381 11 2895 072. Novčanu pomoć iz inostranstva je moguće poslati Vestern unionom, a iz Srbije na ime Ljiljana Terzić, uplatom na dinarski račun broj: 200-13849692-23, Poštanska štedionica. Naravno, i „Vesti“ su vam na usluzi.