Živeo sam u cigan-mali

Bora Todorović

Rođen je u Kraljevini Jugoslaviji, novembra 1930. Gluma je njegovo kraljevstvo. Bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, Hrvatskog narodnog kazališta, Ateljea 212, a onda je otišao u slobodne umetnike. Glumio je u "Arseniku i starim čipkama", sa "Maratoncima" trčao počasni krug, bio u "Povratku", "Mrešćenju šarana" "Psećem srcu" i predstavi Zvezdara teatra koja je nadživela sve bolesti, tragedije i odsustvovanja njenih junaka, "Lari Tompson – tragedija jedne mladosti"…
 

Kad se pripremao za ulogu Ahmeta u "Domu za vešanje", šest meseci je živeo u skopskoj cigan-mali. Roma je odigrao tako da je pokojni Šaban Bajramović, legenda romske muzike, uzviknuo: "Ovaj Todorović je sigurno naš!"
 

– Ja sam živeo sa njima. To je jedan specifičan svet, specifičan narod. Naučio sam i romski da govorim. Bez obzira na tu bedu i sirotinju, ja sam uživao. Gledao sam da se potpuno poistovetim sa njima, igrao sam karte sa njima. To je narod koji zna da se raduje, to je narod koji živi od danas do sutra, ali ni ne primećuje da tako živi. Stvarno jedan neverovatan narod.
 

Borin otac Radomir rođen je u Orašcu, a majka Danica u Livnu. Upoznali su se na Beogradskom univerzitetu. Otac mu je posle mature dobrovoljno otišao u rat, prešao Albaniju i obreo se u Belgiji. Tu je počeo da studira na Mašinskom fakultetu. Tada je dobio tuberkulozu, vratio se u Beograd i upisao se studije matematike.
 

I Bora Todorović je najpre upisao Mašinski fakultet, pa tek onda Pozorišnu akademiju koju je diplomirao u klasi Joze Laurenčića. Rođeni je brat Mire Stupice, još jedne pozorišne legende.

Iz dva braka ima troje dece. Ne bi valjalo da je obrnuto, šali se.

Nisam pomagao Srđanu

– Bilo je stvarno dosta rada i uloženog truda u poslednjih 40-45 godina. I zadovoljstva, i sreće, i tuge, svega. Nemam pravo da se požalim na svoj život. Srđan ide mojim korakom i na moje veliko zadovoljstvo pokazao je izuzetan talenat. Nikad mu nisam pomagao. Možda je, gledajući me, nešto naučio, ali nisam se mešao u njegovu karijeru. Kod nas, u našoj porodici, imaju običaj da kažu: Kad dete nije ni za šta, baci ga na glumu.

– Srđan svaki novi lik upija u sebe, nikad nije isti, ne ponavlja se. To je veliki glumački dar. Veoma brzo mislim i brzo reagujem. Takva mi je priroda, takva mi je genetika, prosto sam takav. Srđan je potpuno drugačiji od mene, koliko fizički ličimo. On je zatvoren, povučen, ne voli sve ono što sam ja voleo. Recimo, ja sam voleo intervjue i slikanje, voleo sam sve ono što spada i ide uz profesiju. On to istinski ne voli, istinski izbegava, zna da pruži otpor štampi. On je takav, zatvoren i povučen. Dosta razmišlja, pa to nekako uključuje bogatstvo likova i drukčijih karaktera.
 

– Uopšte nisam svestan da sam nešto posebno. To uopšte ne kažem iz neke lažne skromnosti, nego je stvarno tako. Za sebe sam uvek isti. Uopšte se ne usuđujem da kažem da sam veliki glumac, iako mi svi pune uši time. Onda ne umem da se ponašam, ne znam kako, odmah prelazim na drugu temu, postavim neko levo pitanje, samo da ne pričam o tome. To je neka moja urođena skromnost. Ne osećam tu veličinu i hajde da pređemo na nešto drugo. Lakše mi je da pričam o Srđanu, o njemu volim da pričam zato što mi zaista imponuje.
 

Mira me "zarazila"

– Igrali smo dva-tri puta zajedno. Igra odlično, tačno i nadahnuto, što je već kod njega prirodno, ali mogu da kažem da ja u njegovom glumačkom dobu nisam bio ni pola njega. Kod mene je to malo došlo sporije. Nije mi baš tako glatko tekla karijera. Bilo je i nekih malih, čak i ponižavajućih uloga, ali sve sam to prevazišao, došao i dobio mesto koje mi pripada u tom glumačkom svetu. Izborio sam se za to.
 

– Pozorištem i glumom sam se inficirao verovatno gledajući moju sestru. U to vreme je bilo opasno vraćati se posle predstave sam, tako da me je mama uvek slala po Miru, a ja sam onda iskoristio da gledam poslednji čin. Taj novi svet mi je bio veoma privlačan. Nisam prepoznavao svoju sestru koja je bila drukčija na sceni i tako je nastala ta ljubav prema glumi i prema pozorištu.
 

– To je težak i veoma rizičan put. Imam i dve ćerke pored Srđana i njima ne savetujem da se bave time. I neće. Pogotovo je to teško za mlade devojke. U početku je ona mlada, lepa, dobija takve uloge, sve ide lako, pod uslovom da ima mnogo sreće i talenta. Ali, kad prođe mladost, onda već počinju poteškoće. Postoji samo nekoliko vrsnih glumica koje su ušle u godine, a drže renome koji su zaslužile i koji imaju. Ali su to mnogo radile na uštrb svog života. Zato nemaju decu, neke nemaju ni brak, žrtvujući glumi i svoj privatan život. Sem toga, u pozorišnoj i filmskoj literaturi, odnos muških uloga prema ženskim je najmanje dva prema jedan, tako da su one i tu na neki način osujećene.
 

Ljubavne avanture

– Žene su me primećivale kao i sve druge mlade, uspešne glumce, kako to već ide po nekom nepisanom pravilu. Mlad, možda malo zgodan, lep, uspešan… To me je radovalo. Baš sam bio sklon ljubavnim avanturama i ljubavima koje idu uz mladost. Ne sećam se prve ljubavi. Sad, kad imam uspomene, setim se toliko lepih, mladih devojaka u ono vreme, a sada su to već ozbiljne, starije žene. Onda su bile baš sjajne. I zabavne, i mlade, i lepe, i pametne. Sećam se da je to prošlo, a onda se nisam baš mnogo vezivao, valjda zato što sam bio mnogo preokupiran pozorištem i filmom.
 

– Ništa nisam sanjao kao dečak. Skoro da nema uloge koju sam želeo, a da nisam odigrao. Išao sam iz uloge u ulogu i važio sam za karakternog glumca. Recimo, iz klasike nisam ništa odigrao. Baš ništa! Pa ni iz Šekspira nisam ništa igrao. Igrao sam Čehova, ruske pisce, Bulgakova. Tu sam odigrao jednu sjajnu ulogu u "Psećem srcu". Ali zaista ne mogu da kažem – želeo sam to da igram, a nisam mogao.
 

– U Ateljeu 212 sam bio prva stalna glumačka generacija koja je formirana 1961. Dosta sam igrao, tražili su me mnogo na filmu i na televiziji, tako da me je igranje predstave u pozorištu svakog dana na neki način sputavalo da imam slobodno vreme. Teško je to. Kad čovek ustane ujutru, pa ide na probe, snimanja, ne može da se podeli vreme nikako. Onda sam često dolazio u neke situacije koje su baš teško premostive za glumca. A karijera mi je išla, već sam imao i ime i tražili su me i onda sam odlučio da odem u slobodnjake.

– Nisam žrtvovao privatan život zbog glume. Umeo sam da napravim balans, da izbalansiram. Pa i to je možda jedan od razloga što sam otišao u slobodnjake, da budem gospodar svog slobodnog vremena.

Navikao i bez para

– Mnogo štošta me čini radosnim. Prvo me radosnim čine deca, porodični život. Iako ne znam da li bi moja žena mogla da se složi da sam baš toliko bio okrenut porodičnom životu. Nisam bio klasičan pater familias (otac porodice). Dok sam bio neoženjen, žene su mi isto bile velika radost, velika, velika radost, a onda sve, kafana, priroda, kafana, druženje, slobodno vreme, putovanja. Mnogo sam putovao, živeo sam u Mađarskoj, Češkoj, Americi. Ispunjen mi je život. Sad sam stalno u Beogradu i tu mi je cela porodica. Koliko god da je teško, ipak se vraćam. Kad odem u inostranstvo, jedva čekam da se vratim u Beograd.
 

– Iako ne mogu da kažem da se bavim politikom, nisam član nijedne stranke, veoma sam emotivno uključen u nju. To su, uglavnom, neka moja nezadovoljstva ovim ili onim. Ne samo socijalnim stanjem, nego i nekim moralnim pitanjima uopšte, ljudima koji vode ovu zemlju ovako, na jedan totalno egoističan način. To me užasno iritira.
 

– Kolike su moje potrebe, toliko zaradim. A navikao sam u životu i sa parama i bez njih. Nisu mi važne, zaista. Šta da imam neke velike pare, šta bih mogao sad, u ovo vreme, da radim? Ništa. Nisam imao nikakvih baš teških trenutaka da mi neko zavidi, da radim nešto što mi ne pripada, da imam veći taj oreol nego što mi pripada, ne, ne. Možda zato što sam ležeran i komotan prema prema slavi. Inače, kolege su dobre prema meni, ne mogu da se požalim. Mogu da biram zato što mi je takav status. U tom smislu nisam imao nekih neprijatnosti u životu. Volim ljude i prijatelj sam sa svima. Najviše volim kad smo svi dobri u nekom komadu i kada se lepo družimo.