Željko Rebrača za „Vesti“: O legendarnim medaljama, Žocu, Partizanu i sinu „Skotiju Pipenu“ (FOTO/VIDEO)

Jedan od zlatnih dečaka 90-tih godina, uz legendarnog Divca, Paspalja, Đorđevića, Danilovića i Bodirogu svakako je i Željko Rebrača.

Na sam pomen „Diva iz Prigrevice“ pravi ljubitelji košarke razvuku širok osmeh i sete se Atine, Atlante, dvorane Marusi i finala sa Rusima kada je u poslednjim sekundama zaustavio blokadom Mihajlova.

Proslavljeni košarkaš, čije su umeće „skidali“ klinci na terenu, a devojčice sanjale o „princu“ poput njega, član je jedne od najblistavijih i najtrofejnijih generacija jugoslovenske košarke. Akter je legendarne evropske titule Partizana, a o njegovoj klupskoj karijeri sa crno-belima, Benetonu, Panatinaikosu, NBA ligi i saradnji sa Željkom Obradovićem može se snimiti dugometražni film.

Uvek kulturan i nasmejan, popularni „Zi“ i „Rebarce“ objašnjava za „Vesti“ kako se iz „košarkaške penzije“ vratio na teren, doduše u malo izmenjenoj ulozi.

– Malo pre korone, pojavila se ideja o košarkaškoj školi. Odlučio sam da se vratim u sport i otvorim Košarkašku akademiju „Rebrača“. Plan nam je prvo bio da imamo 40-50 dece, kad ono, posle 5 meseci rada imamo oko 70 dečaka i devojčica. Želimo nešto drugačije, inovativnije. Ideja je da mališanima prenesem košarkaško iskustvo, da radimo i na engleskom jeziku, da pričamo o košarkaškoj terminologiji, nutricionizmu, motivaciji, značaju komunikacije sa drugovima. Bitan je zdrav način života i da, i kada koriste slatkiše, znaju kako. To su sve životne stvari – objašnjava Željko u dahu.

Košarkaški počeci – nesuđeni rukometaš

Vaspitanje u njegovom životu igra važnu ulogu. Još od ranog detinjstva kada je trenirao rukomet, pa onda na prve košarkaške treninge odlazio šinobusom preko Sombora do Apatina, do danas.

– Odrastao sam u Prigrevici, selu pored Apatina u kojem sam i rođen. Tu je postojao rukometni klub i ja sam oko godinu dana trenirao, do nekog 7. razreda. Tu su me i zapazili. E sad, prvu godinu srednje sam bio u prirodno-matematičkoj, programerski smer. Prvi put sam košarkašku loptu uzeo sa 14 i po godina. Tako je krenulo putovanje šinobusom Prigrevica-Sombor-Apatin. Bilo je zanimljivo. Iz ove perspektive, bili smo drugačijeg mentalnog sklopa i gladni uspeha. Imali smo veliku želju da napredujemo i uradimo nešto i „odemo iz sela“. Ti koji su me primetili, videli su to nešto u meni.  Kada sam počeo da treniram.

Za njegovu blistavu karijeru, možda i presudne su godine u NAP-u, kada je na predlog Saleta Đorđevića i Neše Ilića prešao u Partizan.

– Igrali smo Prvu B ligu zapad, bila je to još stara Jugoslavija. Tu su dolazili na treninge Sale Đorđević i Neša Ilić jer su tu bili u vojsci. U slobodno vreme su dolazili, trenirali, ostavljali stvari kod nas u stanu. Sale me pozove i ja par puta odem tajno na neke treninge Partizana. Dule Vujošević je te godine, pre nego sam došao, bio trener i on me pozove u klub.

Partizan i legendarna titula

Već prve godine u novom klubu osvojen je najvažniji trofej u istoriji.

– Kada sam došao, tim je preuzeo Željko. Bila je 1991/1992, Željkova prva godina kao trenera, moja prva sa crno-belima. Tada je osvojen taj čuveni Kup šampiona. Danas sve izgleda mnogo drugačije, nego tada. Mi smo bili najmlađa ekipa, imali smo u proseku negde oko 22, 23 godine. Mnogo smo putovali, izlazili smo „da vidimo sveta“. Kada smo bili domaćini, igrali smo u Fuenlabradi. Za nas je sve to bio doživljaj pa i vreme koje smo provodili na aerodromu u Cirihu.

– Niko taj uspeh nije očekivao. Nismo imali pritisak rezultata, za nas je to bila igra. Treniralo se mnogo. Tu je bio i profesor Aca Nikolić koji je bio Željkov pomoćnik, ali je u stvari treninge često i on držao. To što smo prošli tada je sve azbuka košarke. Profa Nikolić je dolazio na svaki trening, prenosio nam je tu „azbuku“ i napada i odbrane, terao nas da igramo „šah“, da čitamo košarkaške situacije, ne da igramo mehanički. Vodilo se računa o detaljima, što je danas sve ređe. Bili smo baš potkovani znanjem.

‘

Olimpijske igre 1992 i „zlatne“ 90-te

Posle te titule prvaka Evrope u aprilu, Partizan osvaja i prvenstvo tadašnje Jugoslavije u finalu protiv Zvezde, a onda kreću pripreme za Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine. Niko nije očekivao da se tamo neće naći glavni konkurenti velikom američkom Drim timu.

– Spremali smo se dva meseca. Prvi mesec je bio u Solunu i posle smo otišli u Francuskoj da igramo turnire. Tamo nas dočeka vest da ne možemo da učestvujemo i da smo izbačeni. Bila je to teška i tužna situacija. Očekivali smo da mnogo uradimo i bili smo zaista jaka ekipa. Kasnije smo, 1995. godine nadoknadili mnogo toga.

– I tada smo prošli tečuvene kvalifikacije sa Bugarima. Spremili smo se dosta dobro. Bila je ta famozna utakmica sa Litvancima. Celo to prvenstvo je bilo dosta čudno. I rad i strpljenje, sve se isplatilo. Na žalost, na tom prvom balkonu, spontanom, nisam bio. Morao sam da odem i potpišem ugovor sa Benetonom. Ja sam sve to proživeo narednih godina. Nešto posebno.

Ako je meč sa Amerikancima izostao u Barseloni, nije u Atlanti 4 godine kasnije. Jugoslavija se okićena evropskom titulom iz Atine „prošetala“ do finala.

– Svi su tu bili sem Džordana… i Barkli i Pipen i Hardavej i O’Nil. Dobili smo Litvance mnogo lakše nego 1995. u polufinalu i onda finale sa Amerikancima u Atlanti. Taj dom, Džordžija dom, mislim da je bilo preko 30 hiljada ljudi, možda i oko 40. Oni nisu očekivali da ćemo mi tako igrati na početku, olako su nas shvatili tih prvih 20-30 minuta. Mi smo mislili da ćemo da dobijemo, ali „realno, bilo je nerealno“. Oni su se probudili, odigrali kako umeju. Ali, videli smo da smo im sve bliže i bliže.

Otpisani prvaci sveta 1998.

Posle nove titule prvaka Evrope 1997, na izabranicim Željka Obradovića je bilo da svoj kvalitet potvrde i na Svetskom prvenstvu. Ipak, reprezentacija je od svih bila „otpisana“.

-Bili smo otpisani, jer dosta igrača nije bilo tu, od Divca, Paspalja, Danilovića, Zorana Savića, Sale Đorđević je bio povređen i kasnije se priključio. Sve to je za nas ostale bio motiv da možemo da nastavimo tim putem. Još smo 1997. to pokazali, a onda na Svetskom prvenstvu i potvrdili. I novine su nas tada ispratile na tužan način. Nisu očekivali da ćemo nešto da uradimo, već su pisali da ćemo biti 7, 8, 9. Pred 20.000 ljudi smo pobedili Ruse, a blokada nad Mihajlovim je ostala i danas pečat tog prvenstva.

Atmosfera u reprezentaciji

Rebrača o reprezentaciji priča sa posebnim žarom. Iz njegove priče, jasno je da je rezultat na terenu pratilo veliko drugarstvo, poštovanje trenera i disciplina koja često danas izostaje. Otud i pitanje, u čemu je tajna te hemije i atmosfere.

-Nema tu specijalne tajne. Hemija je bila među nama, družili smo se. Mi sa starijima, onda kada smo sazreli, mi sa mlađima. Nije bilo ovih telefona, mreža koje odvlače pažnju. Kada smo izlazili, izlazili smo zajedno, ako smo ostajali dugo, ostajali smo zajedno. Nismo propuštali treninge bez obzira na to koliko smo dugo ostali. Imali smo volju i želju da se dokažemo, svaki „dril“ smo prošli.

– Bilo je to vreme embarga i mnogi su govorili ružno o nama kao državi. To je nama bio dodatni motiv da se borimo, a svim našim navijačima koji su nas gledali je to mnogo značilo. Kroz naše pobede su tražili motiv individualno da idu napred i pored problema. Pobede su imale i sportsko i životno značenje.

Ipak, u Srbiji na Evropskom prvenstvu 2005. godine, rezultat je izostao, kao i ta atmosfera.

-Nisam bio u reprezentaciji do 2005. godine. Željko je zvao Bodirogu i mene da se vratimo i da nam to bude oproštaj od reprezentacije. Bio je to miks generacija, sada kada se gleda, hemija nije bila na tom nivou. Spremao sam se baš, baš dobro. Po imenima je to bila jaka reprezentacija, ali ona ne daju rezultate već zalaganje i trud. Mi se nismo tu našli. Neki smo odlazili, neki su dolazili i nesretno je završeno, pogotovo jer se igralo u Srbiji. Teško je meni jako palo jer je to bila moja poslednja godina u reprezentaciji. Nisam tako želeo. Tu je nastupala ta mala pauza u osvajanju medalja.

O košarci i reprezentaciji danas….

-Novi ljudi, novi klinci, novi mentlitet. Košarka je evoluirala u nekom drugom pravcu. Ne igra se  toliko snažno kao tih 90-tih. Sada se igra drugačije, brže, sa više šuteva spolja, sa manje odbrane, onako, za mnoge lepše za oko. Zavisi ko iz kog ugla gleda.

-Imamo igrače koji mnogo da urade, Jokića i Bogdanovića kao glavni oslonac sadašnje reprezentacije. Imamo Kokoškova koji poznaje mentalitet naših momaka, poznaje NBA.

-E sada, meni se ne sviđa što u klubovima ima dosta stranaca, jer se zapostavljaju naši klinci koji bi trebalo da budu oslonac reprezentaciji. Ko će biti plej posle Teodosića i Micića ako su nama stranci na toj poziciji skoro u svim klubovima. Isto važi i za poziciju 4. Moramo da se pozabavimo juniorskim i kadetskim selekcijama i individualnim radom da se vratimo onim principima koje smo imali u klubovima. Partizan je dobar primer za to, još 80-tih, sa Divcem i ostalima. Znamo dobro koliko je Partizan izabrao vrhunskihi NBA igrača. Ako se tome ne vratimo, biće dobrih igrača, li neće biti vrhunskih. Ja ne vidim drugačiji način. U redu je da se sve menja, ali treba da se „siđe u rudnik“ i da se radi. Šuter se ne postaje tako što „aplouduješ“ šut već kada kontinuirano treniraš i ubacuješ po hiljadu lopti. Prečica ne postoji.

‘

Željko i Željko – Rebrača i Obradović

Sa Obradovićem je sarađivao u reprezentaciji, ali i dve godine u Partizanu, isto toliko u Benetonu i Panatinaikosu. Čovek od poverenje legendarnog Žoca, objašnjava šta trofejni trener nikada nije tolerisao.

-Ako ne daješ sve od sebe i ako nisi dovoljno posvećen time čime se baviš, ne trudiš se, to nije mogao da trpi. To ne treba ni Željko, ni bilo ko drugi da te nauči. Sećam se, on kaže da je izlazak do dva, mi ostanemo do pola 3. Sledeći put, on nam da izlazak do 5 ujutru. Ko dođe pre tog vremena, neće biti kžnjen, ali neće moći da uđe u hotel. E sad, ako se nešto dešava u gradu, dešava se do pola 4, 4. Morali smo da čekamo kako bismo ušli. Naravno, to su bile zanimljive stvari i u danima kada smo imali slobodno vreme.

-On je verovatno jedan od najinteligentnijih trenera i jedan od najboljih poznavalaca košarke ne samo u Evropiveć to važi i za NBA. Košarku ima u malom prstu. Tražio je mnogo, a to što je tržilo pokazali su rezultati, to se sve vidi u njegovoj karijeri. Imali smo dobru saradnju. Ja sam trenirao, bio sam posvećen i mogao je da se osloni na mene, znao je šta može da dobije od mene. Nisamimao velike uspone i padove. Sve ideje je mogao da sprovede kroz mene i kroz igrače koje je tražio da sarađuju sa njim.

Nebeska udica i „kako se postaje šampion“

-Mislim da je Ljubiša Samardžić ugovorao, mislim da je sa Željkom. Tada smo Bodirog, Sale Đorđević, ja, otišli i bili deo tog filma koji je ostavio veliki trag na ljude. Film ima tu snagu. Nama to tada nije delovalo da će tako da bude, ali je postao skoro pa istorijski film.

NBA i bacanje diskova u kantu

-To je bilo u Detroitu prve godine. Treniramo dva puta dnevno, treći dan ulazim rano, a saigrači  puštaju rep muziku u 8 ujutru pojačanu na maksimum. Ja uzmem i bacim disk u kantu za smeće. Nisam mogao to da slušam onako umoran. Oni me gladju, niko ništa ne kaže. Majkl Kari, koji je bio kapiten Detroita prilazi popodne i pita me onako izokola „Zi, jesi li ok, je l ti treba nešto, imaš li neke probleme“. Ja mu odgovorim da je sve u redu, a on uzvrati pitanjem o disku i kanti. Rekoh mu: „Majk, rep? U 8 ujutru? Glava me boli od toga“. Samo se nasmejao i uveče objasnio svima da je sve u redu.

Dunav lepši od Havaja, vino i sir posle večere

Dunav je lepši od Havaja. Tako je barem ako pitate Željka. Uživa u Srbiji. Voli život, dobru hranu i odabrana vina o kojima je mnogo nučio u Italiji.

– To za Havaje je tačno. Bio sam na Havajima i trebalo je da ostanem 10 dana. Ostao sam 5 da bih se vratio kući. Ipak, odrastao sam pored Dunava. A što se hedonizma tiče, Italija je zaslužna za tu moju gurmansku i hedonističku edukaciju. Zavoleo sam vina, i to slučajno. Jednom sam se napio od nekog vina koje nije bilo dobro i prestao. E sad, u Benetonu, veče pred utakmicu je bilo pravilo da se popiju čaša ili dve vina i pojede neki sir. Ja to nisam hteo prvih nekoliko meseci. Onda mi je Rikardo Pitis rekao da konačno probam i onda shvatim da to nije ono što sam ja pio ranije, već napitak. Tako danas volim da probam i sve iz naše bogate kuhinje, bilo da je reč o zapadu, jugu, istoku, iz Vojvodine, sve umereno. Volim da uživam u tome i pazim na kilažu.

Sinovi Filip i Vojin očevim stopama

-Filip je stariji, igra za Severnu Dakotu, za njega su zainteresovani i neki drugi fakulteti da pređe kod mjih. On je 1997. godište. Želi da završi studije i da magistrira. Igra odlično, ima odlične proseke, dosta je radio na šutu. Ove sezone je najbolji igrač tamo kod njih. Postoji i mogućnost povratka u Evropu, ali videćemo sve na leto. Košarka je u redu, ali se život ne završava sa tim, važno je obrazovanje, a on je za sada odličan i treba da nastavi da radi.

-Mlađi sin Vojin ima 14 godina, on trenira u akademiji kod mene. On ima odlične predispozicije i treba da ga proverimo i vidimo. Građen je kao Skoti Pipen. Ako bude nastavio da radi, može mnogo toga da uradi i im neviđenu građu, bolju nego ja kada sam bio. Ima mnogo talenta.

Košarkaška akademija „Rebrača“

Cilj „Košarkaške Akademije Rebrača“ je zdrav razvoj dece u mladim selekcijama. Kroz druženje, igru i vežbanje deca razvijaju svoj potencijal i kasnije, stečena znanja primenjuju na svakodnevni život ali i na seniorskom nivou.

-Bitno je da svi postnu dobri ljudi. Mnogo je ideja koje želimo da sprovedemo. Kroz te mlađe kategorije želim da ujedinim sve, i Partizan, koji je celu priču podržao, i Zvezdu, i da zajedno napravimo nešto novo i korisno za sve. Tokom leta pravićemo i kamp za klince, pa će sva deca moći i da se prijave.