Zejina čarolija na Dunavu

U Nemačkoj su ga nazivali „kunstprister“ – sveštenik umetnosti. I to ne samo zato što je svoje izložbe otvarao obučen kao rimokatolički sveštenik, već što je među prvim umetnicima u svetu koji su šokirali publiku svojim performansima. O svemu tome ima urednu arhivu sa više od 5.000 novinskih tekstova, mahom na nemačkom.

Duško Zeja Jovanović (74) je sve samo ne običan umetnik. Skoro pola veka stvara i izlaže širom Evrope i sve do pre desetak godina je živeo u Nemačkoj, Vupertalu. Onda je odlučio da je dosta i vratio se u Srbiju gde je, gotovo na obali Dunava, podario rodnom Velikom Gradištu zadužbinu – galeriju Pigoza, koja je opet sve samo ne običan izložbeni prostor.

Od podruma do krova ovaj prostor je „performans“: spoj galerije, antikvarnice, muzeja i ko zna čega još… On ga je nazvao hram umetnosti i poprilično je u pravu. U suterenu, uz atelje koji je otvoren za posetioce, nalazi se i poseban depo sa zbirkom artifakata od kojih su neki stari više hiljada godina, još iz vremena Viminacijuma.

Rasplakao publiku

U prizemlju je galerija sa njegovim radovima, uglavnom ulja na platnu, i tek mali deo slika, jer ih je do sada naslikao više od 7.000. Tu je i apartman koji posetioci mogu da iznajme i da borave kao da su u hotelu. Na prvom i drugom spratu su velika biblioteka sa oko 10.000 naslova, prostorije sa zbirkama starih zidnih satova, radio-aparata i na stotine drugih predmeta od kojih je svaki priča za sebe, baš kao što je i ovaj autor – priča za sebe.

– Do sada sam imao više od 200 samostalnih izložbi od kojih su 15 za mene bile „umetnički rituali“, a za likovne kritičare – performansi. Neke od njih, pričam o sedamdesetim godinama prošlog veka, otvarao tako što sam 15 minuta sedeo na stolici sa povezom preko očiju. Ni muva se nije čula. Ne možete ni da zamislite kakav je to bio šok za publiku… Imao sam i nekoliko „rituala“ koji su kod publike izazvali takvu emociju da su svi plakali. I ja sam plakao – počinje priču Duško Zeja Jovanović, koji će ostati upamćen i kao prvi umetnik koji je iz protesta „kremirao“ svoje slike, ali i prvi koji se usudio da posle Drugog svetskog rata, usred Nemačke, izloži slike sa svastikama – kukastim krstovima!

– Kada su, devedesetih godina, uvedene sankcije tadašnjoj SR Jugoslaviji, ja sam uveliko živeo i radio u Nemačkoj, ali moja majka je bila u Velikom Gradištu. Tada nije bilo ni interneta, mobilnih telefona, a voleo sam da joj pišem. Jednog dana pismo mi se vratilo sa obrazloženjem na papiru formata A4 da je Srbija pod sankcijama zbog čega ne može da bude poslato. Jasno, uredno su naplatili poštansku markicu. Užasno sam se iznervirao, a onda odlučio da iz protesta napravim performans koji će mi upamtiti. I jesu. Počeo sam da organizujem izložbe na kojima sam – jednu po jednu spaljivao svoje slike i stavljao ih u posebne flaše na kojima sam pisao ime nebeskog tela ili planete Sunčevog sistema na koju sam je „slao“.

Šokirao Nemačku

Te flaše sa „kremiranim slikama“ danas su izložene u galeriji Pigoza i predstavljaju svojevrsnu atrakciju jer svaku prati i posebna priča.

– Pre svakog spaljivanja slao sam pozivnice čelnicima Vupertala i Nemačke sa tačnim vremenom otvaranja izložbe i mestom gde će se održati: od Meseca do Saturna. Među pozvanima je bio i Johanes Rau, bivši predsednik Nemačke, a meni je bilo smešno što su iz mnogih državnih institucija zvali kako bi proverili „tačnu adresu“ izložbe. Punih deset godina sam na taj način iskazivao svoj protest protiv suludih sankcija srpskom narodu – priča umetnik.

Nije se na tome zaustavio.

– Posle toga sam napravio i posebnu izložbu sa 45 slika koje su sve bile pune svastika – kukastih krstova. U Nemačkoj je to izazvalo apsolutni šok. Niko nije mogao da veruje da se neko usudio da to javno uradi, a ja sam bio potpuno miran. Svakoga ko bi me pitao samo bih otvorio jednu nemačku istorijsku knjigu u kojoj pored svastike piše „srpska stara religija iz Vinče“. Prosto je neverovatno koliko su ljudi površni, koliko vlada neznanje, ali mnogo više me je iznenadilo što su mi sve te slike prodate – smeje se Zeja Jovanović.

Pre 13 godina vratio se u otadžbinu i posle silnih peripetija otvorio galeriju koju je za života zaveštao gradu.

– Uglavnom dolaze stranci. Nemamo posebnu reklamu, već nas pronalaze i posećuju na preporuku onih koji su već bili. Svi se iznenade kada shvate da ovo nije obična galerija, već hram umetnosti. Uostalom, nisam ni ja za džabe nazvan „sveštenikom“, a svaki sveštenik mora da ima svoj hram. Zar ne?

Od mašinca do slikara

Duško Zeja Jovanović je po struci mašinski tehničar. To je diploma koju je dobio školujući se u Srbiji.

– Dragoslav, Dragi Zeja, moj otac po kome i nosim nadimak, kada sam mu rekao da bih želeo da upišem neku umetničku školu, umalo me nije ošamario. „Jesi li lud, od čega ćeš da živiš sa tim?“ Tako sam završio za mašinskog tehničara i ubrzo otišao za Nemačku. Preko dana bih radio u firmi, onda bih ručao i pravac atelje. I dalje spavam samo četiri sata dnevno. Ne treba mi više – priča ovaj umetnik.

Član je Udruženja likovnih stvaralaca Nemačke, gde je jedno vreme bio i predsednik. Kasnije je dobio i status internacionalnog slobodnog umetnika.

– I dalje u Nemačkoj imam atelje. Supruga Ljubinka ide nešto češće od mene jer su nam deca tamo, žive i rade. Ja napuštam Gradište samo kada imam neku izložbu, a uglavnom sam ovde, u nekom od svojih ateljea – priča Jovanović koji je osnivač škole Pigoza.

U opisu ovog pravca stoji da mu je naziv „Ikono“, zato što objedinjuje „iskonsko, kosmičko, nadrealno…“. Zeja je i uspešan pesnik koji je do sada objavio čak 45 zbirki pesama pod imenom Sever Inka, na uspomenu na njegovu majku Severinku.

Inat pobedio prepreke

Duško Zeja Jovanović kaže da je galeriju Pigoza napravio u svojoj porodičnoj kući – iz inata.

– Svi su bili oduševljeni idejom da u Srbiji, u rodnom Gradištu, napravim galeriju – zadužbinu. Najpre sam kupio zemlju na Gorici, brdu iznad jezera gde su se snimale „Seobe“ i gde je postojala jedna kamena kućica. Sva papirologija je bila završena, taman što sam počeo sa gradnjom kada je neko podbunio seljake i oni su srušili tu kuću i oterali me. Posle toga sam opet otišao kod opštinara koji su mi dali ostrvce koje se i danas zove Zejina bara. I odatle su me oterali. Pukao mi je film, pa sam iz inata odlučio da galeriju napravim u okviru porodične kuće. Digao sam još jedan sprat i tako je nastalo ovo carstvo – priča ovaj umetnik.

Nadgrobna ploča od dva milenijuma

U podrumu galerije se nalazi više stotina predmeta koji potiču iz perioda Viminacijuma: od mamutskih kostiju do cigli…

– Poseban raritet je kamena nadgrobna ploča koja je stara najverovatnije dva milenijuma. Uspeo sam da dođem i do dosta cigala iz tog perioda koje sada oslikavam i pretvaram u umetnička dela – kaže Zeja Jovanović.

Sećanje na Žanku Stokić

Duško Zeja Jovanović ima ideju da napravi muzej posvećen jednoj od najvećih srpskih glumica, Žanki Stokić, takođe rođenoj Gradištanki.

– Njena majka i ona bile su prve komšije mojim roditeljima i dosta su mi pričali o njoj, o njenom detinjstvu, ali i tragičnoj sudbini jer je ona preminula u godini kada sam ja rođen. Nažalost, njenu rodnu kuću su 2010. godine srušili. Duša me je bolela. Uspeo sam da spasim nekoliko cigala i dasaka i to je sve. Nažalost, kakva je tragična bila njena sudbina za života, takva je i danas. Svi je prisvajaju, ali niko ništa konkretno ne čini da joj se odužimo kako zaslužuje. Tražio sam da mi prodaju deo te nove kuće kako bih tu napravio muzej i brinuo se o tome, ali ne uspevam, jer su neki od naslednika u Beogradu – priča ovaj umetnik.

Dodaje da Žanka nije i jedina velika istorijska ličnost o koju se narod ogrešio:

– Iz Gradišta je i srpski arheolog, profesor na Beogradskom univerzitetu i član SANU Miloje Vasić, čovek koji je otkrio Vinču. Priznajte da li ste ovo znali. Nažalost, lako zaboravljamo svoje proslavljene sunarodnike…