Zavičaj u srcu Krajišnika

Protojerej stavrofor Rade Radan prvi je sveštenik SPC u Australiji koji je tu i rođen. Njegovi roditelji napustili su rodnu Dalmaciju 1945. godine u zbegu zajedno sa Dinarskom četničkom divizijom koju je predvodio vojvoda Momčilo Đujić. Prota Rade je danas član Upravnog odbora i veroučitelj Koledža „Sveti Sava“ u Sidneju – prve srpske škole na tlu Petog kontinenta, a hladne januarske dane proveo je u otadžbini kako bi, posle deset godina, obišao rodni kraj, selo Pađane kod Knina, ali i veći deo Dalmacije u kojoj su Srbi danas na nivou statističke greške.

Kakvi su vam utisci iz rodnog kraja?

– Nosim bolan utisak. Ljudi je sve manje. I tu ne mislim samo na Srbe, već i na Hrvate. Ali, istovremeno, uz taj osećaj velike tuge, nosim i osećaj velikog ponosa jer naš narod koji je tamo preostao, ono malobrojnog srpskog življa, sveštenstva i monaštva, bez obzira na sve prilike i neprilike sa kojima se svakodnevno suočavaju, ipak su srećni što zajedno svedoče veru i kao svetionici ukazuju na srpsko postojanje.

Prva stanica na vašem putu u Dalmaciju bio je Knin. Opisujete ga kao grad duhova.

– Nema tu sijalice da gori noću. Grad je gotovo prazan. Sveštenici koji služe u Crkvi Presvete Bogorodice u centru Knina su mi objasnili da je i Hrvata sve manje. Mahom su tu posle rata doseljeni Hrvati iz Bosne kojima su davane razne beneficije samo da Srbi ne bi imali gde da se vrate, ali i oni ubrzano napuštaju ovaj deo Hrvatske. I većina okolnih, srpskih sela je prazno ili tek sa po nekoliko starčadi. U mojim Pađanima najmlađa su dvojica braće koji su sa suprugama započeli proizvodnju sireva i od tog posla su napravili brend. Ali, retki su ti primeri. Srba je najviše tokom leta kada dolaze mahom iz krajeva gde su izbegli tokom „Oluje“. Tada sva ta dalmatinska mesta bukvalno ožive, čuje se dečji žamor, a crkve su pune ljudi posebno u vreme crkvenih svetkovina.

Kakva je situacija u ostalim delovima Dalmacije?

– Imao sam priliku da posetim manastir Krku i Bogosloviju u okviru ove srednjovekovne svetinje. Velika je čast bila biti među svim tim mladim ljudima, a nisu svi rođeni u Dalmaciji, koji su tu i srećni su što mogu da svedoče veru, ali i pomažu preostalom narodu.

Mnogi Krajišnici iz Dalmacije su pronašli novi život upravo u Australiji. Da li im nedostaje rodna gruda?

– Ne znam nijednog Krajišnika u Australiji koji ne čezne za rodnim krajem, uključujući mog, skoro stogodišnjeg oca. U martu će napuniti 100 godina, ali on i dalje govori „kod nas“, a tu ne misli na Australiju gde je već više od 70 godina, nego rodnu Dalmaciju. I nije po tome osoben, jer većina starijih ljudi baš tako razmišlja. Ali, raduje da mlade generacije Srba, onih rođenih u Australiji sa istom posvećenošću svojoj veri i korenima rado odlaze na ognjišta svojih roditelja i porodica. Dalmatinski krajolik, ta idila, ali i specifična arhitektura, posebno kuća sa kamenim zidovima i krovovima, iz perspektive današnjice, posebno života u Australiji, deluje potpuno nestvarno. Međutim, sve te mlade podjednako vuče ka Dalmaciji i želja da se upoznaju i druže sa svojim vršnjacima čije su porodice izbegle u neke druge krajeve i na druge kontinente. I divno ih je videti sve na okupu, srećne.

Koliko mlađe generacije Srba u Australiji uopšte poznaju svoju istoriju?

– Ništa se ne može generalizovati, pa tako ni odgovor nije crno-beli. Mnogo toga zavisi od onoga šta i kako se usvoji iz porodice, ali najviše zavisi od interesovanja samog pojedinca da sazna nešto više i o svojim, ali i korenima naroda kome pripada. Raduje što je sve više mladih koje ta istorija zanima i što su ponosni što su Srbi.

Epopeja

Otac sveštenika Radeta Radana jedan je od poslednjih svedoka tragedije Srba iz Dalmacije tokom i posle Drugog svetskog rata. Prota Rade kaže da su svi u njihovoj kući rasli uz priče o toj epopeji.

– Pričao nam je često o tome. Mi smo odrasli na tim pričama i još uvek se priča o tome. Moja sestra je od tih prisećanja napravila knjigu, ali ona nije namenjena široj javnosti, već će ostati kao deo porodične tradicije, trag da se jedan deo istorije naše porodice nikada ne zaboravi – priča prota Rade.

Strah od asimilacije

Naša dijaspora se najviše plaši da se mlađe generacije toliko asimiluju da zaborave i ko su i odakle su. Kakva je situacija u Australiji?

– Niko od Srba u Australiji ne želi da mu se deca asimiluju. Imamo decu iz mešovitih brakova koji žele i sebi, ali i svojoj deci da ostanu u pravoslavnoj veri, ali i da im deca očuvaju srpski jezik i da gaje hrišćanske i srpske vrednosti koje svi delimo – ističe protojerej stavrofor Rade Radan.

Puna škola srpskih đaka

Krajem januara, u srpskoj školi u Australiji, Koledžu „Sveti Sava“ oglasila su se prva školska zvona u 2023. Osnovan 2021. godine, Koledž „Sveti Sava“ ove godine je primio novu generaciju đaka, a prota Radan ne krije zadovoljstvo što je sve više srpske dece koja žele da upišu ovu školu.

– Puno nam je srce što je škola puna đaka. Kada smo 2021. godine počeli sa radom ubrzo je zbog korone cela Australija prešla na onlajn nastavu. To je bio težak period i za decu i nastavnike, posebno što je za sve bila velika nepoznanica kako se ta nastava može odvijati kada je reč o mališanima od šest i sedam godina. Ipak, i to je prošlo, a mi smo tu prvu godinu koju smo počeli sa 24 mališana, završili sa 33. Ove godine Koledž je završilo 59 mališana, a u školske klupe je već ušlo novih 112 upisanih učenika i dva puna odeljenja za polazne razrede za polaznu godinu – kindergardner. Pokazali smo da, i pored objektivnih nedaća, srpski koledž ima odličnu perspektivu i da smo stekli poverenje i dece i njihovih roditelja.

Koji su planovi Koledža?

– Aplicirali smo za subvencije u daljem razvoju škole i država Australija nam ih je odobrila jer sledeća etapa u projektu razvoja našeg koledža će koštati oko pet miliona dolara. U planu je dogradnja osam novih učionica, a zatim i izgradnja sportske hale i sportskih terena. Planom je predviđeno da nove učionice budu u funkciji do 2025, a da za osam godina u funkciji bude ceo Koledž, a to znači i osnovna škola i gimnazija. I deca i njihovi roditelji su prezadovoljni načinom na koji stiču znanja, a dokaz da smo na dobrom putu je što već sada imamo listu čekanja za upis sledećih generacija mališana.

Upravo najmlađima predajete veronauku. Koliko im je teško predočiti suštinu vere?

– Ne predajem klasičnu veronauku, jer cilj i nije da decu učimo o veri, nego da živimo po veri. A iskustva sa najmlađima su zaista fenomenalna. Najmlađi postavljaju najrazličitija, a zapravo egzistencijalna pitanja, pa je potrebno naći način kako da im prenesete istinu primerenu njihovom uzrastu. Nedavno mi se obratila na času jedna devojčica sa pitanjem: „Ako je Bog stvorio ceo svet, to je u redu, ali ko je onda stvorio Boga?“ Kada sam joj odgovorio da niko nije stvorio Boga zato što je on Bog, ona se malo zamislila i odgovorila: „Da, to je prihvatljiv odgovor za mene.“ Ona ima samo šest godina. Imam 67 godina, uskoro ću dobiti i deseto unuče, ali rad u školi me je apsolutno podmladio. Velika je radost raditi sa najmlađima.

Jedan od osnivača

Protojerej stavrofor Rade Radan jedan je od osnivača Koledža „Sveti Sava“. Na mesto direktora, 2002. godine imenovao ga je tadašnji episkop australijski Nikanor i od tada je ovaj sveštenik posvećen poslu osnivanja prve srpske pravoslavne škole u Australiji. Za nesebično zalaganje na tom zadatku, episkop Milutin (Knežević) je odlikovao oca Radeta pravom nošenja naprsnog krsta i dostojanstvom protojereja stavrofora. Pored dužnosti direktora Koledža, otac Rade je ostao i dalje bogoslužbeno vezan za hram i parohiju Svetog kneza Lazara u Aleksandriji – Sidneju.

Trijumf cele zajednice

Novak Đoković je uspeo što nikome nije, osvojio je deseti Australijan open, i to posle godine u kojoj je prošao pakao. Još jednom se pokazalo da su Srbi inadžije. Da li ste pratili turnir?

– Ne treba sumnjati da je srpska zajednica u Australiji gromoglasno proslavila veliki uspeh našeg Noleta. Ali ne samo zato što je naš, što je Srbin. Ne treba potcenjivati sve ono što je učinio u oblasti tenisa, ali i van njega, pa sam uveren da će ovaj deo istorije nositi ime po njemu. Naravno, kao i svi Srbi i ja sam u grupi onih koji prate sve njegove mečeve, a posebno kada igra u Australiji. Sećam se kada je igrao svoje prvo finale na AO, bodrio sam ga na stadionu sa celom porodicom i ne mogu da vam opišem slavlje koje je usledilo kada je podigao pehar.

Sada se još jednom upisao u istoriju.

– Njegov trijumf je otuda još značajniji kada znamo na koji način je prošle godine sprečen da učestvuje. To što mu je tada urađeno svim Srbima, a verujem i mnogim drugima, ostavilo je gorak ukus u ustima. Volim Australiju, volim ovaj narod, ali bio sam poražen onim što mu je prošle godine priređeno. I nisam bio jedini. Cela srpska zajednica bila je očajna, ali se toj nepravdi oduprla na dostojanstven način. Spontano, svi smo počeli da se okupljamo ispred tog hotela gde je bio zatočen. Neki su dolazili u narodnoj nošnji, neki sa harmonikama pa bi se razvilo kolo ili pevalo… Novak Đoković je za srpsku zajednicu predstavljao otkrovenje, a u tom pojmu se mnogo štošta saznaje, i o sebi i o drugima.