Zašto ljudi čine zlo?

Istraživanja pokazuju da zlo ne potiče isključivo iz „lošeg karaktera“, već iz kombinacije društvenih okolnosti, autoriteta i funkcionisanja mozga.

Zašto neki ljudi nanose bol drugima, dok drugi, u istim okolnostima, biraju saosećanje? Pitanje koje vekovima muči filozofe danas sve više razjašnjavaju psihologija i neuronauka.

Istraživanja pokazuju da zlo ne potiče isključivo iz „lošeg karaktera“, već iz kombinacije društvenih okolnosti, autoriteta i funkcionisanja mozga.

Milgramov eksperiment sa elektrošokovima

Još šezdesetih godina prošlog veka američki psiholog Stenli Milgram sa Univerziteta Jejl pokazao je koliko su ljudi spremni da povrede druge ako im to naredi autoritet.

U svom čuvenom eksperimentu iz 1963. godine čak 65 odsto učesnika nastavilo je da „primenjuje elektrošokove“ osobi za koju su verovali da trpi bol, samo zato što im je osoba u belom mantilu rekla da to učine.

Milgram je zaključio:

„Običan čovek koji obavlja svoju dužnost, bez neprijateljskih namera, može postati učesnik u strašnom destruktivnom procesu.“ (Stenli Milgram, Poslušnost autoritetu 1974.)

Nekoliko godina kasnije, Filip Zimbardo je 1971. godine sproveo čuveni „Zatvorski eksperiment“ na Univerzitetu Stenford, u kojem su studenti nasumično podeljeni u uloge zatvorenika i čuvara.

Već posle nekoliko dana, „čuvari“ su postali nasilni i sadistički nastrojeni, pa je eksperiment morao da bude prekinut.

Situacione sile mogu ljude pretvoriti u počinioce zla

Zimbardo je kasnije objasnio: „Situacione sile i sistemske okolnosti mogu ljude pretvoriti u počinioce zla.“ (Filip Zimbardo, Luciferov efekat, 2007.)

Međutim, neuronauka dodaje još jednu dimenziju: pogled u mozak pokazuje da razlozi nasilja nisu samo društveni ili moralni, već da postoje moždane strukture i mreže koje tome doprinose.

Istraživanje objavljeno u časopisu „The Journal of Neuroscience“ 2018. godine pokazalo je da stimulacija dorzolateralnog prefrontalnog korteksa (dlPFC) smanjuje agresivne impulse kod učesnika.

Šta utiče na sposobnost donošenja moralnih odluka?

„Povećana aktivnost u ovom delu mozga dovodi do veće samokontrole i manje želje za osvetom“, naveli su autori studije (Čester i saradnici, 2018).

Dalja istraživanja (Rejn i saradnici, 2024) pokazala su da su osobe s manjim volumenom sive mase u istom području sklonije impulsivnom i antisocijalnom ponašanju.

„Smanjena funkcija prefrontalnog korteksa može narušiti sposobnost donošenja moralnih odluka“, objašnjava neurokriminolog Adrian Rejn sa Univerziteta u Pensilvaniji.

Arent i banalnost zla

Iako su neurološki faktori važni, društveni i moralni konteksti i dalje imaju ključnu ulogu.

Još 1963. godine filozofkinja Hana Arent upozorila je na „banalnost zla“ u svojoj knjizi „Ajhman u Jerusalimu“:

„Najveće zlo na svetu često čine obični ljudi koji ne razmišljaju o tome šta rade.“ Upravo ta ravnodušnost i slepo pokoravanje autoritetu, pokazala su istraživanja, često stoje iza najtežih zločina – od ratnih do porodičnog nasilja.

Rizici, ali i moralna odgovornost

Psiholozi naglašavaju da razumevanje korena zla nije opravdanje, već preduslov za prevenciju.

Naučnici ističu da biološke predispozicije ne znače moralno oslobađanje. Jačanje empatije, emocionalne pismenosti i moralne odgovornosti u porodici i obrazovanju smatra se najefikasnijim načinom smanjenja nasilja.

Kako je Zimbardo sažeo u svom TED govoru:

„U svakom čoveku postoji i heroj i zlikovac. Na nama je koga ćemo hraniti“ (Filip Zimbardo, TED Talk, 2008)

Filozofska tradicija podseća da moralni čin nije samo racionalna odluka, već i čin empatije. Dok neuronauka meri impulse, filozofija nas podseća na dužnost da „razmislimo“ pre nego što delujemo – jer upravo nedostatak razmišljanja, kako je Arent napisala, otvara put zlu.

U tom smislu, razumevanje mehanizama mozga može nam pomoći da prepoznamo rizike, ali ne može zameniti moralnu odgovornost.