Zašto je saradnja Moskve i Pekinga košmar za Vašington?

Predsednik Amerike Džozef Bajden suočen je s košmarnim scenarijem koji će imati globalne posledice. A to je sve dublja strateška saradnja Kine i Rusije, čiji se cilj sastoji u potkopavanju uticaja SAD i sprečavanju Bajdenovih pokušaja da okupi demokratske saveznike, upozorava Frederik Kemp, predsednik uticajnog Atlantskog saveta iz Vašingtona.

Reč je o tink-tenku koji okuplja najagresivnije među jastrebovima agresivne NATO politike – od Medlin Olbrajt do Veslija Klarka, od bivših direktora CIA i američkih obaveštajnih službi Dejvida Petreusa i Džejmsa Klepera do bivšeg komandanta američke vojske Džozefa Danforda i nekadašnjeg generalnog sekretara NATO-a Džordža Robertsona.

Ključni izazov za Bajdena

Sve u svemu, uz finansijere kao što su „Fejsbuk“ i „Gugl“, „Tviter“ i agencija „Rojters“, Džordž Soroš i Fond braće Rokfeler, NATO fond za javnu diplomatiju i američki vojno-industrijski kompleks u vidu kompanija „Rajteon“, „Lokid Martin“ i „Nortrop Graman“, u Atlantskom savetu okupljeni su na jednom mestu neformalni funkcioneri one moćne duboke države koja upravlja i Sjedinjenim Američkim Državama i njihovim prekookeanskim saveznicima.

Što znači da utoliko više pažnje treba da se obrati kad prvi čovek ove njihove organizacije Frederik Kemp ukaže da Rusija i Kina ne dele samo obaveštajne podatke već i da „sve više koordinišu svoje akcije i svoje strategije“, i upozori da je to „najpotcenjeniji ali najznačajniji test Bajdenovog liderstva“ i njegov „ključni izazov“. Prava američka noćna mora, kako ocenjuje s primetnom dozom nelagodnosti, jer, „i uzeti ponaosob, kineski i ruski izazovi bili bi i više nego dovoljni za bilo kog predsednika SAD. Budu li Kina i Rusija nastupile još usklađenije i promišljenije, dobićete narativ koji je eksplozivniji od bilo kojeg zapleta u špijunskim romanima Toma Klensija. To je scenario za koji Sjedinjene Države i njeni saveznici nemaju strategiju, pa čak ni zajednički stav o njemu.“

Najuticajniji bilateralni odnos

Da bi potvrdio svoju glavnu tezu da je situacija u ovom pogledu daleko ozbiljnija nego što se to primećuje u zvaničnim i poluzvaničnim krugovima u Vašingtonu, Frederik Kemp ukazuje na redakcijski komentar kineskog lista „Global tajms“, koga opisuje kao „glasnika rukovodstva u Pekingu“, pod naslovom „Kinesko-ruske veze se produbljuju, dok se veze SAD i saveznika ljuljaju“.

„Ako se Amerika oslanja na svoja savezništva u pokušaju da reši probleme koje izaziva njen prevaziđeni hegemonizam, onda je to akt ludosti“, poručuje ovaj kineski list i naglašava da „Vašington igra igru koja će mu zasigurno naneti štetu, a neće doneti ništa dobro ni njegovim azijskim saveznicima… Budimo iskreni: nijedna zemlja u regionu ne može da se suprotstavi ni Kini ni Rusiji, a kamoli da se bori s obe sile istovremeno. Bila bi katastrofa za bilo koju zemlju da se, kroz sklapanje savezništva sa SAD, suprotstavi Kini i Rusiji.“

Nasuprot tome, „najuticajniji bilateralni odnos na prostoru Evroazije jeste kinesko-rusko sveobuhvatno strateško partnerstvo koordinacije za novu eru. Kina i Rusija razumeju težinu svojih veza,“ poručuje „Global tajms“. I najavljuje da će, svojom „odlučnošću da očuvaju globalnu pravdu u svetu koji je sve više multipolaran“, dve zemlje „slomiti američko poimanje ’svetskog poretka‘“.

Dok nasuprot tome Bajden poručuje da se „Amerika vratila“ i da je spremna na konfrontaciju i sa Kinom i sa Rusijom. Ali, opominje „Vol strit džornal“ citirajući jednog zvaničnika iz Klintonove i Obamine administracije, „što više tvrdiš da nisi sila u opadanju, postaješ sve manje uverljiv“.

Fatalna greška

Može li Amerika da se suprotstavi Kini i Rusiji? Koliko dubok postaje odnos ove dve sile, i kako je Vašington počeo da shvata da je to za njega „košmarni scenario“? I šta će uraditi saveznici Amerike ako ih ona natera da biraju?

Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali Đuro Bilbija, urednik portala „Fakti“ i nekadašnji dopisnik „Večernjih novosti“ iz Moskve, i profesor međunarodnih odnosa dr Srđan Perišić.

Ocena čelnika Atlantskog saveta o opasnosti koju rusko-kineska saradnja predstavlja po hegemoniju SAD „jedna je od retkih njihovih tvrdnji s kojima mogu da se složim“, napominje Đuro Bilbija i ukazuje da je „Amerika napravila fatalnu grešku kada je, pokušavajući da opkoli ondašnji SSSR, Kini pomogla da postane ekonomska supersila. Duh je time pušten iz boce i postao je prevelik da bi se u nju vratio, što Amerika sad pokušava. Pritom, kao što je Americi pre 50 godina bila potrebna Kina protiv Sovjetskog Saveza, tako je sada Kini potrebna Rusija. A i Rusiji je, za svet kojim više neće vladati pax Americana, potrebna Kina. I time američki košmar postaje realan, i postaje java – koja će za Amerikance postajati sve košmarnija.“

„Još je Velika Britanija, početkom 20. veka, iskazivala strah od nastanka velikih kopnenih sila na prostoru Evroazije koje će ugroziti njenu dominaciju“, skreće pažnju Srđan Perišić. „Nasleđujući britansku geopolitičku dominaciju posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su, kao plod ozbiljnih analiza, nasledile i njene strahove – pa otuda i nastojanje Vašingtona da spreči povezivanje kako Berlina s Moskvom, tako i Moskve i Pekinga. Tome i danas služi NATO u Evropi, i tome je, početkom sedamdesetih godina, služilo američko zbližavanje s Kinom.“

Američki stratezi su, objašnjava dr Perišić, „Kini predviđali vektor širenja ka severu, u Sibir… Međutim, dolaskom Vladimira Putina na vlast u Rusiji, i formiranjem Šangajske organizacije za saradnju 2001, između Moskve i Pekinga se, umesto sukoba, uspostavljaju sve bliži odnosi. I tu prirodnu saradnju dva ogromna suseda Amerikanci nisu mogli da spreče.“

Savez koga neće biti

Štaviše, oni čine ključnu stratešku pogrešku time što istovremeno vrše pritisak i na jednu i na drugu silu, čime ih teraju i na dodatno približavanje. Tako da kineski „Global tajms“ ovih dana samouvereno poručuje: „Biti neprijatelj i Kine i Rusije u isto vreme ravno je strateškom samoubistvu.“

„I američki komentatori sve učestalije ukazuju da Vašington, čak i ako uspe da okupi famozni ’savez demokratija‘ protiv Moskve i Pekinga, a sve je veće pitanje da li će za to biti sposoban jer i Berlin i Pariz pokazuju da nisu raspoloženi za produbljivanje sukoba, neće moći da spreči Rusiju i Kinu da, zahvaljujući međusobnoj saradnji i koordinaciji, postanu sile koje će ispisivati pravila igre u svetu i određivati gde se nalaze crvene linije. To je Putin i otvoreno najavio u svom prošlonedeljnom govoru“, naglašava Đuro Bilbija.

Zaključuje Srđan Perišić: „Nisu bez razloga u svojoj proceni rizika američki obaveštajci upozorili da Rusija i Kina zabijaju klinove između SAD i njihovih saveznika i partnera, kako u Evropi tako i u azijsko-pacifičkom regionu. Iz toga može i da se nasluti da neće biti ništa od stvaranja onog jedinstvenog fronta protiv Moskve i Pekinga koga Vašington priželjkuje. Jednostavno, to nikome nije u interesu, naprotiv“.