Za struju, ogrev i lekove

Duže od dve decenije dobrotvori iz celog sveta pomažu siromašnom Vukomiru Tomoviću iz Novog Pazara, teškom srčanom bolesniku koji, bez ikakvih prihoda i pomoći grada i države, u bedi i nemaštini, brine o paralizovanim i nepokretnim sinovima Ivanu i Predragu.

Presahle donacije

Kad god su bili u nevolji, kad su ostajali bez hleba, lekova i svetla, Vukomiru, Ivanu i Peđi stizale su, obično u „minut do dvanaest“, povremene donacije iz dijaspore. Najčešće koje su ih „vraćale u život“ dolazile su iz Australije. Pomagale im da se prehrane, leče, ugreju i opstanu u svom domu u prigradskom naselju Šestovo koji su im svojevremeno svojim prilozima izgradili naši čitaoci.

Za razliku od ranijih godina, kada su bar mogli da kupe drva i lekove i izmire dug za struju, pomoć Tomovićima sada je potpuno presahla. Poslednju donaciju dobili krajem prošle godine, a pošto njihova bolest uzima sve više maha, stižu nove nevolje. Sve je drastično poskupelo, pa Vukomir, Ivan i Predrag sa strahom i neizvesnošću očekuju dane koji dolaze.

– Nama su dobri ljudi iz celog sveta, najviše čitaoci Vesti, puno pomogli. Duže od dve decenije su uz nas da lakše prebrodimo sve nevolje koje su nas snašle. Sada smo ponovo u velikim problemima i svaki dan nam je nova neizvesnost i veliko iskušenje. Nesposobni smo za bilo kakav rad, stalno smo po bolnicama, treba nam i puno lekova, a pomoći niotkuda – priča nesrećni čovek.

Nada se da ih dobrotvori ipak nisu zaboravili, da znaju za sve njihove patnje i da će im ponovo pomoći. Ističe da im je, uz sve bolesti koje ih od rođenja prate, mnogo nevolja zadala i korona koju su početkom prošle godine jedva prebrodili.

Pozajmljuje za lekove

Vukomir Tomović ističe da ima pozamašan dug za struju, pa se boji da će im isključiti svetlo.

– Za lekove se pozajmljujemo, skupe su i pelene, a problem nam je i hrana. Kovid nam je dodatno otežao život, još osećamo posledice virusa – dodaje Ivan Tomović i zahvaljuje se svim dobrotvorima koji su im poslednjih godina slali vredne priloge i pomogli da izgrade kuću u Novom Pazaru i da kupe bolja invalidska kolica koja sinovi na smenu koriste.

Do pre dve decenije Tomovići su živeli u zabitom Pasijem Potoku na Rogozni, udaljenom od Novog Pazara 35 kilometara. Vukomir i njegova sada pokojna supruga Zorka, kad god su morali lekaru, na leđima su, po blatu, kiši i snegu nosili Ivana i Predraga, a te potresne slike ganule su mnoge naše čitaoce koji su im svojim prilozima pomogli da se sa Rogozne presele u Novi Pazar. Da u prigradskom naselju Šestovo sagrade kuću i budu bliže lekarima i Specijalnoj bolnici za distrofičare u Novopazarskoj banji.

– Ceo naš život je jedna velika muka i patnja, Ivan i Predrag nikada nisu prohodali, sada su već u ozbiljnim godinama, trajno vezani za invalidska kolica koja sve teže pokreću, a i ja se bližim osamdesetoj. Pritisla me je i teška bolest i ne znam šta će biti sa njima kada mene više ne bude bilo. Nadam se da ih država i dobri ljudi neće ostaviti bez ogreva, hleba i lekova – ističe Vukomir.

PEĐA PONOVO U BOLNICI

Vukomirov mlađi sin Predrag bio je jedno vreme u Specijalnoj bolnici za lečenje obolelih od mišićne distrofije Novopazarska banja gde je, osim redovnih terapija i lekova, imao i stalnu brigu i negu, što je olakšavalo brigu o drugom sinu Ivanu. Međutim, ova ustanova dugo je bila u kovid-sistemu, pa je većina bolesnika morala kući ili da traži drugi smeštaj što je siromašnim Tomovićima donelo ogromne nevolje. Od nedavno, Predrag je opet u bolnici, privremeno, ali i to mu mnogo znači.

TREĆA RANA

Nisu Ivan i Predrag jedine muke i bol nesrećnog Vukomira Tomovića. Njegova unuka dvadesetogodišnja Katarina, ćerka trećeg sina Zorana koji je zdrav i snaje Marije od rođenja je paralizovana i vezana za invalidska kolica. Pošto je mlađa od stričeva Ivana i Predraga, njeni roditelji još se nadaju da će bar za nju biti leka i da će prohodati.

– Bog je tako hteo, sudbina se poigrala sa nama, Katarina mi je treća rana, i oni su, kao i mi, stalno po bolnicama, ne mogu da nam pomognu, a ni mi njima – žali se Vukomir.