Za brašno i lekove

Prošlo je sedam i po godina od kako su mu, nakon velike akcije „Vesti“, saborci i naši čitaoci sagradili skromnu kuću u rodnim Trošticama podno Golije, a Miloš Jovanović, teško bolesni ratnik sa Košara, i dalje jedva preživljava i svakodnevno strahuje hoće li ostati bez brašna, svetla i lekova i da li će i ove zime moći da prehrani sebe i sestru Marinu.

Beda i nevolja

Do početka ove godine, u bedi i muci, sa Milošem i Marinom živela je i njihova majka Rosa, koja je 10. januara izgubila bitku sa karcinomom. Bila im je velika podrška i mnogo će im nedostajati. Donacija od 600 dolara, koju im je poslala anonimna porodica iz Sidneja, i još 200 dolara koje su dobili od poznate dobrotvorke Rajke Tarlać, takođe iz Sidneja, stigle su im u „minut do dvanaest“, kada su u kući ostali na samo desetak kilograma brašna i dok im je, pošto dugo nisu platili struju, pretila opasnost da ostanu u mraku.

– Kupićemo nekoliko džakova brašna, izmirićemo i deo duga za struju, obezbedićemo nešto ogreva, nabavićemo i najpotrebnije lekove… Hvala puno plemenitoj porodici iz Sidneja i poznatoj dobrotvorki Rajki Tarlać, njihova pomoć zlata nam je vredna, pogotovu što nam je stigla pred početak zime kada nam je obično najteže, bog im dao sreće, zdravlja i puno radosti, ne znam šta bih, ovako bolestan i nemoćan, bez pomoći ljudi velikog srca iz belog sveta, već godinama oni mi svojski pomažu da opstanem u ovoj zabiti – priča Miloš.

Kao devetnaestogodišnjak i aktivni vojnik, Miloš se hrabro borio na Kosovu i Metohiji i do kraja ostao u paklu Košara, ni pedalj ne uzmičući pred nadmoćnijim neprijateljem, a kada se sav u ranama i opekotinama vratio u svoje rodno selo i svoju sirotinjiu, iz koje je krenuo da brani otadžbinu, teško se razboleo. Stizale su ga redom: metaboličke, hormonalne, psihičke i druge bolesti, iako je i bukvalno gladovao, brzo se sa 70, ugojio na čak 160 kilograma, pa je jedno vreme bio i nepokretan.

– Kad više nisam mogao da izdržim, prestao sam da se lečim, a bolesti su napredovale – dodaje Miloš i ističe da su mu „Vesti“ prve pritekle u pomoć.

Saborci u pravi čas

Da nije bilo mojih saboraca i pomoći dobrih ljudi iz celog sveta, ko zna da li bih još bio u životu, pomogli su mi da u mom zabitom selu sagradim skromnu i još nezavršenu kuću od 50 kvadrata, da dobijem zdravstveno osiguranje i da konačno, nakon 17 godina povlačenja po raznim privatnim ordinacijama odem na VMA gde sam dobio nešto od lekova i otpusnu listu u kojoj jasno piše da sam teški invalid i nesposoban za svaki teži rad. Nadao sam se da ću brzo dobiti bar invalidsku penziju, ali sam se grdno prevario, svi moji zahtevi su odbijeni, od moje države, za koju sam bio spreman i život da položim, dobio sam samo socijalnu pomoć manju od 120 evra, to je jedini prihod od koga živimo ja i sestra Marina, ne znam šta nas čeka ove zime, sigurno ništa dobro, sve je toliko poskupelo da se jedva prehranjujemo – naglašava Miloš.

Kad god smo bili u nevolji pojavljivali bi se, kao sada, dobrotvori iz Australije, čitaoci „Vesti“ koji bi nam pomogli da izmirimo dug za svetlo i kupimo najneophodnije lekove, bili smo dugo bez dinara u kući i štedeli čak i na hlebu, ponovo se nadamo da će se pojaviti neki Milošev saborac ili neka druga humana duša iz dijaspore koja će nam priteći u pomoć – ističe Miloševa sestra Marina i podvlači da joj je neverovatno da Srbija „ne može“ da zbrine njenog bolesnog brata koji je mladost i zdravlje izgubio krvareći za svoj narod i svoju državu.

Noćima ne spava

Miloš je psihički potpuno pao, često sanja svoje poginule drugove i teške bitke u kojima je učestvovao, galami u snu, traži pomoć i budi se mokar u znoju, nekad samo plače, a nekad je vrlo agresivan, pa Marina mora da ga smiruje. Sve je to posledica strahota koje je gledao i koje je preživeo na Košarama.

Za pomen majci

Miloš i Marina danima prikupljaju novac ne bi li, pre godišnjice, majci Rosi podigli skromni spomenik, moraće da pripreme i godišnji pomen. Deo i ove donacije ostaviće za majčinu godišnjicu. Nadaju se da će zima biti blaga, da im neće biti potrebno mnogo drva i da će ih neko od dobrotvora ponovo obradovati.