Vratili ste nam veru u život!

0
Spasli decu od gladi: Stojilkovići u borbi za opstanak
 

Do puta gde počinje razuđeno selo Nova Brezovica moglo se stići samo terenskim vozilom pod punom zimskom opremom. Dalje – samo peške. Reporteri su, gazeći naniže do kolena u snegu, prema Koćurskoj reci, a Stojilkovići naviše, po dogovoru, rešili da se sretnu kod prvih kuća koje su obeležavali laveži pasa. Slavoljub je nosio Bojana, jer je dečak krupnih očiju boje kestena hteo da vidi ljude. Do našeg susreta niko im nije ulazio u kuću, niti prolazio blizu jer je veliki sneg prekrio put i porodicu prikovao za jednu sobicu u kojoj borave i šporet u kome se bez prekida ubacuje suvo bagremovo drvo.

Na kraju sveta: Bojana, Bojan i Miljana
 

Srećemo se kod jednog ogolelog drveta gde je neko postavio klupicu za odmor. Bojan nas svojim prodornim glasom pozdravlja. Smeje se… Lice iskrivljeno od bolesti, dok po njemu briše hladan vetar koji uzima sve više maha u podnožju planine Koćurac, blizu srpsko-makedonske granice. Dajemo Slavoljubu novac, broji, potpisuje, stavlja u nedra, osvrće se kao da se boji da će ga neko videti.

POZIV DONATORIMA

Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.

Otac i bolesni sin: Slavoljub i Bojan

– Tugo, ovo je spas, ovo je za još koza. Dve smo već kupili, jedva sam ih našao, zima okovala puteve do obližnjih sela. Jedva sam ih doterao kući, ali sada su na sigurnom, u pomoćnoj prostoriji kod odseljenih rođaka. Sad ću još dve, četiri koze, za početak, biće mleka, biće hrane za sve nas. Kozje mleko da nam da snagu, da preživimo, da se oporavimo… Dao Bog da se to jednom desi! Hvala dobrim ljudima. Ne znamo zašto nas pomažu, pa ovde nas niko ne gleda, kao da nas ni nema… Mora da su to neki drugi ljudi, iz daleka, kažete, naši, da ne poveruješ, ali Bog neka im svako dobro da. Neka im osvetli domove svojom svetlošću, da budu zdravi, srećni, berićetni! – ne zaustavlja se Slavoljub.

Hvala donatorima

Reporteri "Vesti" su uručili Stojilkovićima sledeće donacije: 500 australijskih dolara, dar porodice Lazar iz Perta, 100 dolara, dar Ljiljane i Slobodana Joksića iz Sidneja i 120 dolara, poklon porodice Kovačić iz zapadne Australije, 100 kanadskih dolara, dar porodice Nikole Đurice iz Kanade i 100 evra, dar dr Srbe Ivkovića iz Diseldorfa.

Sneg je napadao više od metra gde im je omanja kuća. Napravljena je na temelju od pločastog kamena, sa tremom poduprtim crvotočnim gredama. Žive u jednoj sobi, tri sa četiri metra. U njoj, oniskoj, popucalog plafona i zidova, čađavoj od dima, žive tri generacije Stojilkovića – njih osmoro. Sa strane stari šporet na drva, ćumka probijena u plafon koja izlazi visoko na krov. Dva stara drvena kreveta stoje na neravnoj zemlji. Između kreveta uzan prolaz, koliko da se okrenu Bojanova invalidska kolica. Tu je i drveni sto, omanji, čvrst, jedna veća stolica i nekoliko manjih. Uz dva omanja prozora, pohabana ćebad i veš koji se suši iznad kreveta. U jednom uglu leži majka Stojanka. Nosi 80 godina, ne ustaje iz kreveta. Do nje u krevetu leži otac Milan, nešto mlađi, sa svoje 74 godine. Hladno je, ne mrdaju iz kreveta, samo kad treba nešto da pojedu, izađu napolju iz nužde. Na drugom krevetu su deca i psihički bolestan brat Goran. On je zadužen da donosi drva, da se igra sa decom. Dobra je to duša, ali od rođenja ne ume sam da se snalazi. Sve razume i ujedno ništa ne razume, pa mora neko da je pored njega. Radica je stalno pored šporeta. Nešto sprema za jelo ili greje vodu da opere veš ukućana.

Bez radija i televizora

– Nemamo ni televizor ni radio. Struja slaba, čas je ima, čas nema… Mobilni često bez signala… Ja sam pored žene, pomažem joj, gledam stoku… Mora da se nahrani, napoji, a vodu donosim sa kladenca. Veliki je sneg, morao sam da rasprtim nekoliko stotina metara da napravim stazu, pa kroz tunel donosim vodu, za stoku i za piće – priča Slavoljub, čija je odlika skromnost. Ne traži da im neko kupi ili zida kuću, domaćinov san je da tu na ognjištu nešto sam napravi, doda koju sobu, da bude siguran zbog dece, zbog bolesnog Bojana, da se ova stogodišnja čatmara jednog dana ne uruši i sve ih zatrpa.

Ispod kuće, Stojilkovići imaju malo obradive zemlje, koliko za bašticu, sve je posno, kamenito. Kad je dobra godina jedino krompir rađa. "Leti je lako, damo deci hleba, pa okolo ima malina, kupina, jagoda. Ima i pečuraka, odmah ih zapečemo na plotni, pa udri! Leti je uvek lakše, al' zimi kad padne sneg, a desi se i do Uskrsa, e tad je teško, nema crnje. Tako beše do sada, a od kako nas dobrotvori sagledaše, olakšaše nam puno, imamo volju za život, koze će biti naš spas. Da budemo pravo domaćinstvo, svoji na svome… Rastajemo se sa nadom da će uskoro i ova porodica uz pomoć dobrotvora živeti od svog rada. "Dobili smo veliku nadu i veru u bolji život, daće Bog dobra svakom po zasluzi. Hvala još jednom svima koji nam pomažu", pozdravljamo se i odlazimo svako na svoju stranu, dok vetar donosi stud od koje se ledi i suza u oku…

Nadnica za strah

Od 80 evra ukupnih primanja, poljoprivredne penzije svojih starih roditelja, Stojilkovići ne mogu da žive. Da nije bilo dobrotvora i čitalaca "Vesti", ovu zimu dočekali bi sa velikom neizvesnošću u goli opstanak. "Želja mi je da ne zavisimo od moje nadnice po šumama gde sečem drva. Plate mi pet evra, a nekad ništa, samo hleb i salamu. Svakojakih ima, i onih koji me posle posla opsuju i najure bez dinara. A moram ponovo da idem jer nemam izbora, ili ćemo jesti ili ćemo mreti…", kaže Slavoljub.

 

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here