Igor Rakočević je autentični heroj crveno-bele armije navijača. Ponikao je na Malom Kalemegdanu, tu je i završio prebogatu košarkašku karijeru. Ostavio je dubok trag u klubu u kojem je i njegov otac Goran igrao sedamdesetih godina. Vrlo je moguće da se loza Rakočevića u Crvenoj zvezdi neće prekinuti, pošto kažu i da je njegov sin Ivan veoma talentovan. Popularni Rakac je osvojio mnogo trofeja, bio je najbolji strelac Evrolige i šampion Starog kontinenta i sveta sa selekcijom Jugoslavije. Igor se rado odazvao pozivu „Vesti“, a razgovor je započet upravo reprezentacijom. „Orlovi“ su uspešno okončali prvi kvalifikacioni „prozor“, sa dve sigurne pobede protiv Finske i Gruzije.
– Mi smo veoma nadarena nacija. Imamo uvek nove, mlade snage i neke koji su već dugi niz godina po Evropi u dobrim klubovima, pa iako ponekad nedostaju neki od najboljih imamo kvalitet. Mislim da nećemo imati nikakav problem što se tiče kvalifikacija, sigurno idemo na EP. Raznovrsni smo, to mi se dopada, nemamo nekih velikih slabosti. Posedujemo agresivnost u spoljnoj liniji i kvalitetnu defanzivu. To je ono što je uvek odlikovalo rad trenera Svetislava Pešića i na čemu je stalno insistirao.
Zanimljive OI u Parizu
Ovo je bilo poslednje okupljanje pred Olimpijske igre. Čemu možemo da se nadamo na leto u Parizu?
– Igre će biti teške, jer po svemu sudeći Amerikanci dolaze u najjačem sastavu, a nadam se da će tako biti i u našem slučaju. Svi timovi će otići sa najvećom mogućom motivacijom. Francuzi imaju ogroman fond kvalitetnih košarkaša, nikada ne treba potceniti Špance, a tu su i aktuelni svetski šampioni Nemci. Biće veoma zanimljivo, ali ako SAD dođu sa najjačim snagama, nije teško zaključiti da i dalje imaju prednost. Nije ta razlika u odnosu na ostatak planete tako značajna kao što je bilo devedesetih i dvehiljaditih, ali i dalje odskaču.
Nekada ste bili dominantan bek, a srpsku školu košarke uvek je krasio veliki broj dobrih igrača na spoljnim pozicijama. Da li danas izbacujemo tehnički obučene bekove, deluje da tu zaostajemo?
– Ne slažem se, meni se čini da u odnosu na ostale reprezentacije imamo najobučenije igrače. Svi naši košarkaši mogu da driblaju i levom i desnom rukom, rade sve promene i poprilično su raznovrsni. Uvek je naša škola bila najbolja, u to sam se uverio gde god da sam se susreo sa mlađim kategorijama drugih zemalja. Naši stručnjaci su najbolji, možda je jedini problem to što nekad dozvoljavaju manje kreativnosti pod pritiskom da se naprave rezultati u pionirima, kadetima, što ne bi trebalo da bude prioritet. Ali, postoje i izuzeci – stratezi sa vizijom, koji vide pet ili osam godina unapred, koji prepoznaju talente i dozvoljavaju im da razvijaju individualne kvalitete. Izdvojio bih Miloša Teodosića koji ima fantastična dodavanja, kakva niko u Evropi nema. Zamislite koliko bi bilo loše da je u mladosti imao trenera koji bi ga sputavao. Stručnjaci moraju da osete i prepoznaju kome mogu da dopuste malo više slobode.
Pomenuli ste Tea, da li mislite da nam je falio na nekim prethodnim akcijama i da li ga se selektor olako odrekao?
– Ne znam šta se tačno desilo i zbog čega je odlučeno da on ne bude tu. Miloš je svakako neko čije prisustvo i iskustvo bi mnogo pomoglo, a to je pokazao i u Crvenoj zvezdi. On svakako i dalje može da pomogne, kao i da bude mentor mlađima.
Nedostaje fanatizam
Nekada ste bili poznati kao veliki radnik, da li mislite da danas kod mlađih ima dovoljno strasti i da li daju sve od sebe?
– Ne, mada naravno uvek postoje izuzeci. Nema tog fanatizma i truda koji je imala moja generacija. Trenirali smo u lošim uslovima, ali smo radili više, iako je bilo mnogo teže probiti sebi put i postati košarkaš. Danas postoje društvene mreže i mnogobrojni mediji koji prenose utakmice. Dovoljno je da jedan igrač napravi nekoliko atraktivnih poteza i to može da postane viralno i da svako vidi. U moje vreme mogao si da odigraš 30 dobrih mečeva zaredom i da budeš ubedljivo najbolji, a da to niko ne zna osim onih koji dolaze u dvorane ili kupe „Sportski žurnal“. Nekada je sav naš fokus bio na košarci, bili smo mnogo manje okupirani drugim stvarima. Danas klinci već sa 15-16 godina kalkulišu da li da igraju za reprezentaciju. Sportska kultura je bila mnogo drugačija.
Debitovali ste u Zvezdi rano, već sa 15 godina, danas vrlo retko klinci tako rano dobiju šansu na velikoj sceni?
– Dobiti danas minute kao mlad u Evroligi ili nekoj drugoj jakoj ligi je retkost iz prostog razloga, pošto su fizički svi sjajni. Pogledajte Real Madrid, Panatinaikos, Olimpijakos, čak i Valensiju. Tu se ne zna ko je veći atleta od kojeg. Nema slabog, sporog, sitnog. Svi su ekstremno brzi, okretni, skočni, tako da je nekome ko se nije još razvio mnogo teže da se probije u takvoj konkurenciji, nego što je bio slučaj pre 20 ili 30 godina. Nikola Topić je dobio šansu baš zato što telom može da parira, uz nesporan talenat koji poseduje.
U NBA bitna samo prilika
Vi ste po kvalitetu, ali i po fizikalijama bili „nacrtani“ za NBA. Mnogo se očekivalo, ali niste realizovali potencijal preko bare. Gde je bio problem?
– U to vreme vrlo teško je bilo doći iz Evrope, pogotovo kao beli bek, i to bez imena i evroligaškog renomea. Otišao sam iz male podgoričke Budućnosti u NBA, pa je bilo teško da se probijem. Imao sam žestoku konkurenciju u Minesoti u vidu dva vrhunska plejmejkera, Troja Hadsona i Roda Striklenda, koji je bio NBA legenda, i nisam dobio pravu priliku. Ono malo što sam bio na terenu bilo je dobro, ali jednostavno „ugovori igraju“. Košarkaš koji je mnogo plaćen sigurno će imati minutažu, a ja sam imao minimalan ugovor. U Evropi je drugačije. Nebitno je koliko si plaćen, gleda se samo ono što pokažeš na treningu i utakmicama. Ali, ne žalim i zahvalan sam tom spletu događaja, jer sam u Evropi kasnije odigrao vrhunski i ostavio neizbrisiv trag, pogotovo u Baskoniji, a kasnije se vratio u Zvezdu. Imao sam tu sreću da dva kluba podignu dres u moju čast. Ne postoji NBA ugovor koji bi zamenio taj osećaj i sve što sam kasnije doživeo u Evropi, tako da ne žalim kako je ispalo.
Vasilije Micić je „procvetao“ u Šarlotu posle trejda, pa je to još jedan dokaz koliko je važno imati sreću i naći se na pravom mestu?
– U poslednjih 15 godina kvalitet NBA je do te mere pao da je pitanje samo da li će igrač dobiti pravu šansu. Vasa je klasičan primer. Nije dobio priliku u prvoj ekipi i čim su mu pružili šansu pokazao je da ima mesta u Americi. On je već mnogo pokazao u Evroligi, osvajao trofeje, bio MVP, tako da nije bilo nikakve dileme da mu je bila potrebna samo minutaža da dokaže da zaslužuje da bude tamo. Verujem da će uspeti da se zadrži u NBA dugi niz godina.
Zvezdi na raspolaganju
Pomenuli ste povratak na Mali Kalemegdan. Da li vas, možda, „žulja“ način na koji ste se rastali 2013, pošto ste otišli posle prve godine, iako ste imali ugovor na dve sezone?
– Moglo je možda i drugačije da ispadne, pogotovo jer je Zvezda sledeće sezone igrala Evroligu posle dugo vremena i voleo bih da sam bio deo toga. Ali, tako se desilo, imao sam i neke povrede i posle razgovora sa ljudima iz kluba odlučili smo da ne odigram još tu jednu sezonu. Efekat koji sam postigao time što sam se vratio i pomogao klubu je bio značajan u tom trenutku, a ono što je za mene najvažnije: ispunio sam i obećanje koje sam davno dao – da ću se vratiti, i to mi je tada mnogo značilo.
Nedavno ste viđeni u Štark areni na utakmici Zvezde u društvu ljudi iz uprave, da li je to nagoveštaj povratka, ovaj put u odelu?
– Postoji ideja i inicijativa članova Upravnog odbora da se priključim, da pomognem znanjem i iskustvom. Na koji način i kako, to još treba da dogovorimo. Uvek sam na raspolaganju Crvenoj zvezdi, naravno da to bude na pravi način, ali predstoje razgovori. U svakom slučaju, srećan sam što se vraćam u Zvezdu – poručuje Rakočević.
Podbacili u Evroligi
Kako komentarišete igre crveno-belih u Evroligi, velika očekivanja za sada nisu ispunjena?
– Definitivno smo podbacili! Šteta, jer smo na nekoliko bitnih i jakih utakmica i te kako pokazali da možemo, ali smo u krucijalnom momentu sezone pali. Tu mislim na poraze od dva najlošija tima – Asvela i Albe. Sa tim pobedama bismo konkurisali za plej-in, ali nismo ih iskoristili. Treba reći da sastav tima nije idealan. Postoji nekoliko pozicija na kojima smo tanki i gde nam nedostaje više kvaliteta – smatra Igor.
Topić će uspeti
Nikola Topić je nova zvezda srpske košarke, „viđen“ je u NBA na leto, šta očekujete od njega?
– Ogroman talenat koji već sa 18 godina igra veoma iskusno. Uvek ima ideju i košarkašku inteligenciju. Poseduje i dobro telo koje i dalje mora da razvija. Imao je odličnu situaciju u svom odrastanju, igrao je jake utakmice u juniorskoj Evroligi i od malih nogu je skrenuo pažnju na sebe. Šteta zbog povrede, ali nadam se da će uspeti da je zaleči do te mere da mu neće praviti smetnju u nastavku karijere, tako da ima ogromnu šansu da postane baš dobar.
ABA nije kao nekad
Večiti se muče u Evroligi, ali su dominantni na Jadranu?
– Ne pratim previše ABA ligu. Fokusiran sam na Evroligu i svoju školu košarke. Dosta vremena provodim baveći se time. Za ABA ligu je šteta što pored Zvezde, Partizana i Budućnosti ne postoje još dve-tri bolje ekipe koje bi mogle da ih ugroze i da bude zanimljivije i kompetitivnije, kao što je bilo u vreme kada sam ja igrao.
Uživa u radu sa mladima
Približite nam vašu akademiju Score?
– Otvorio sam je iz vrlo jednostavnog motiva – da pomognem sinu i ćerki, pošto oboje treniraju u Crvenoj zvezdi. Međutim, kada je krenulo brzo se pročulo i deca su počela da se javljaju i sada ih imam 20-ak. Nažalost, moram i da odbijam nove polaznike, pošto ne mogu fizički i vremenski da postignem. Videćemo kako će to dalje da se razvija, ali izuzetno uživam u individualnom radu sa klincima. Radujem se njihovom napretku kroz moje savete i znanje – ističe Igor.
Novi Rakočević na košarkaškoj mapi
Da li sin Ivan može da postane dobar košarkaš?
– Radimo na tome. Ima talenat, kao i ogromnu želju i vatru, borac je, kao i ćerka Vesna. Pokušavam da im objasnim koliko je teško postati profesionalni sportista, posebno u današnje vreme kada je konkurencija oštra. Potrebna su velika odricanja, kao i da te zaobiđu povrede i da budeš na pravom mestu u pravo vreme. Takođe, i treneri moraju da imaju sluha i osećaja. Ne opterećujem ih, ali kao svaki roditelj nadam se da će dosegnuti maksimum. Važno je da se ne porede ni sa kim, pa tako ni sa mnom. Oni imaju svoj put i najvažnije je da budu najbolji u odnosu na mogućnosti.
Crni pojas
Na Instagramu često kačite snimke sa svojih treninga borilačkih veština. Otkud ta ljubav?
– Odrastao sam gledajući filmove Van Dama, Švarcenegera, Brusa Lija… pa sam želeo i sam da probam. Điju-đicu sam počeo da treniram 2010. u Istanbulu zato što se u Efesu loše i malo radilo, a ja sam došao iz Baskonije, gde mi je trener bio Duško Ivanović. Kod njega se radilo muški i vojnički. Uvek mi je prijalo da imam puno jakih treninga da bih mogao da pokazujem najbolje igre. U Turskoj je teško bilo dolaziti do dvorane, gde smo trenirali zbog ogromne gužve. Tada sam uveo dodatnu fizičku aktivnost da bih bio spremniji, jači i izdržljiviji. To sam kasnije nastavio tokom leta i pauza, došao sam do crnog pojasa. U Makedoniji na nekom takmičenju sam čak osvojio zlato u konkurenciji plavih pojaseva. Zatim sam prešao na MMA, kik boks i ostale sportove. To mi se dopalo, ne želim da mi lopta i košarka budu ceo život.
Mejdeni za sva vremena
Veliki ste ljubitelj hevi metala, posebno Mejdena?
– Idem stalno na koncerte, ne propuštam ništa, pošto su oni na zalasku karijere, imaju dosta godina. Po meni, muzika koju slušaš je ogledalo tvoje duše i pokazatelj emocionalne inteligencije. Mejdeni su bend koji će sledeće godine obeležiti 50 godina postojanja. Oni su planetarna veličina, a kod njih posebno volim to što imaju širok dijapazon interesovanja. Pevaju o istoriji, ratovima, religiji, epskim bitkama u dalekoj prošlosti, o herojima, mitologiji, snovima, umetnosti, filmovima… Imaju baš raznovrsne teme i čovek može da uči od njih slušajući ih. To je edukativna i kvalitetna muzika samo sa instrumentima, ništa preko kompjutera i ostalih pomagala.
Da li ste nekad pokušali da svirate neki instrument?
– Jesam bubnjeve, ali nije mi išlo. Nisam talentovan.
