Vijuge razmrdali deca i odrasli

Nedavno je u Diseldorf iz okolnih gradova – Vupertala, Bona, Kelna i Esena, pristigao veliki broj mališana na „razmrdavanje moždanih vijugica“. Njihov gost u svečanoj sali Eparhijskog centra bio je na veliko oduševljenje, kako mališana tako i roditelja, pisac Uroš Petrović.

Kao i za prethodna gostovanja pesnika Ljubivoja Ršumovića i Dejana Aleksića i za ovaj dolazak i poznanstvo sa piscem naša deca mogu da zahvale neumornim organizatorkama – Jeleni Andrić iz onlajn knjižare Kutak kod bibliotekarke Jeje i Jasni Marinković iz KSC „Tesla 007“.

Posebnost ovog druženja bila je neprekidna živa interakcija pisca i publike – „male i velike“. Uvek tu da spremno dočeka razigranu dečju maštu izmamio je Uroš ne samo sjajnu dečju kreativnost i dovitljivost, već i radost, empatiju i smeh.

Vrtlog ideja

Radoznali učesnici izumeli su u toj igri najneverovatnije modele sandala, pronašli odgovore na zapetljane zagonetke, razotkrivali čudesne predmete, učili o dobroti, poštenju i davanju. I sve to bez uobičajenih granica u razumevanju koje sam po sebi srpski jezik ovde često mladim naraštajima donosi. A pravom vrtlogu ideja i kreativnosti jačinu je svojim sjajnim odgovorima često davala i Teodora Marković pa joj nije bilo teško da da odgovor i na naše pitanje kako joj se dopalo „razmrdavanje“.

– Danas mi je bilo prelepo! A najviše mi se svidelo što smo dobijali loptice kada pogodimo tačan odgovor. I sviđa mi se da ovde mogu još neku knjigu od Uroša da dobijem i volele bih mnogo da on opet dođe – sa puno radosti ispričala je Teodora.

Ispred Teodore je sedeo Luka Popović koji je rešio tešku zagonetku sa hobotnicom, kozom i samim sobom, a njegova mama Danijela sa osmehom je citirala Uroša Petrovića: „Sve je lako kada se odgovor zna“ i za „Vesti“ još prokomentarisala:

– Ne padne odgovor čoveku odmah na pamet, mora se truditi i aktivno učestvovati. Ali pre svega i moj sin i druga deca imali su priliku da budu angažovani na ovako lep način, da to osete i dožive. I ujedno su dobili nešto što ih je odvojilo od video-igrica. Pozitivno sam iznenađena i time koliko naša deca ovde razumeju srpski jezik. Tome je sigurno doprineo i ovaj poseban pristup priči jer su deca stvaraoci zajedno sa piscem. Razumevanje je ovde i izvan samog jezika. Mi odrasli smo morali da saslušamo prvo decu da kažu sve što žele, a potom „dočekali“ da i mi smemo da odgovaramo. Zato bih zamolila organizatore da i za nas odrasle posebno organizuju Urošev dolazak.

Mališani prednjače

I sam pisac je uživao je u buđenju kreativnosti i domišljatosti publike dobijajući nove ideje. Upitan za svoje utiske posle radionice, za svoj originalni rad, za izvore kreativnosti i nove tehnologije Uroš je rado govorio za „Vesti“.

– Uvek se i ja promenim malo na radionicama, naravno dogodilo se to i danas ovde. Kao i obično deca su davala više novih ideja od odraslih. I kao što sam obećao na početku smislili smo par novih stvari koje niko nikada nije izmislio u istoriji čovečanstva. Inače, prema istraživanjima sva deca do pete, šeste godine pokazuju kreativnost na nivou genijalnosti. Kako odrastaju, sve se to kalupi. Misija moga rada jeste pokušaj da što više dece odraste i stekne znanje, obrazovanje i iskustvo sačuvavši maštu, hrabrost i duh detinjstva. Ideje dolaze sa putovanja i putovanja uz dobre knjige. Mudar čovek može da zažmuri i otputuje gde god hoće – to se vežba. Kao i u Srbiji i ovde u dijaspori postoji više zajedničkih imenitelja, a glavni je da se odrasli snebivaju i teže otvaraju. Od 20 savršenih ideja 18 daju deca! Ušli smo u rutinu – nedostaje nam kreativnost – objasnio je Uroš.

Kviz za kraj

Na kraju programa, dok je Uroš razgovarao sa mališanima i potpisivao knjige, organizatori su deci razvrstanoj u timove priredili i kviz kroz koji su mogli još bolje upoznati omiljenog pisca. A na kraju kviza na svim dečjim grudima zablistale su zlatne pobedničke medalje u osvajanju znanja i fer pleja.

Nije lako dovesti gosta

Dovesti poznatog gosta iz Srbije nije ni malo lak i jednostavan posao, ali očito donosi puno radosti i zadovoljstva. O tome za naše čitaoce priča Jelena Andrić.

– Naš gost je veoma popularan, drugačiji i programi su mu veoma interaktivni. Deca se kao i roditelji vrlo rado uključuju. Osetili smo da je to izuzetno dobar i lep program za našu publiku, decu u Nemačkoj. Vežbaju moždane vijugice, ali i razvijaju maternji jezik. Dogovor sa Urošem tekao je krajnje jednostavno, on je veoma prijemčiva osoba za komunikaciju. Sama organizacija je komplikovana i puno toga iziskuje, posebno je finansijski zahtevna. Zato je Jasnina i moja procena da jednom godišnje možemo da je realizujemo – objasnila je Jelena

Predstava, film, radionice

O aktivnostima koje bi trebalo uskoro da obraduju naše ljude iz Diseldorfa i okoline pričali smo sa Jasnom Marinković iz KSC „Tesla 007“, udruženja koje je uvek tu da podstakne i podrži bitne kulturno-zabavne i sportski vredne događaje.

– Naši planovi i ideje su brojni, a često problem bude obezbeđivanje prostora. Tu nam naša Crkva u Diseldorfu izlazi u susret. Veoma smo im na tome zahvalni. Sa druge strane taj nedostatak prostora nam onemogućuje redovnija dešavanja u našoj organizaciji. Voleli bismo da podignemo svest ljudi o lepoti ovakvih susreta i zato pozivam ljude da dođu na ovakve događaje. Uskoro nam dolazi sa svojom predstavom Ljiljana Blagojević, pripremamo nove radionice za decu, snimamo dokumentarni film koji će preneti sled naših migrantskih generacija. Na tome sada radimo i trudimo se da pronalazimo ono što je pravo i najbolje za našu publiku ovde – sa puno pouzdanja ispričala je Jasna.

Grešimo sa tehnologijom

– Volim da se krećem među ljudima, volim i biljke, i životinje, i prostore, sve ih upoznajem, nadahnuće mi ne nedostaje, jedino mi nekada nedostaje malo vremena, a to je valjda usud ovog doba. Nevolju treba preokrenuti u svoju korist i tome učim i ljude. Tehnologija koja pruža ogromne mogućnosti koristi se na pogrešan način i kod dece i kod odraslih služeći za puku konzumaciju tuđe kreativnosti. Meni tehnologija služi da u sreći i veselju vidim za dve sekunde kako se penje na palmu i bere kokosov orah ili za priču u kojoj mi treba to koliko pršljenova ima žirafa na vratu i koliko vrsta krtica postoji. U žiriju sam za dečje festivale i često savetujem deci da snime film. Neki drugar lepo piše, neka drugarica glumi, neko lepo smišlja kadrove i snima i deca mogu zajedno da snime film – navodi Uroš Petrović.