Ne odlaze uvek ljudi sa svog ognjišta vođeni željom da putuju i upoznaju svet. Najteže je kad ih otera nemaština i pošalje u borbu da se preživi. Mnogi naši sugrađani su spas našli u izbeglištvu od teškog života. Svoj hleb na Zapadu je našla i Suzana Ivanović iz Donjeg Brijanja kod Leskovca.
U jedan kofer je stavila svu svoju nadu, mladost i upornost i krenula u nepoznato. Stigla je u Vićencu davne 2000. u nameri da svom sinu Lazaru, tada šestogodišnjaku, pruži sigurniju budućnost. Početak joj bio toliko težak da se sa suzama priseća tih dana. Prvo je došao suprug, a zatim su spajanjem porodice ona i dete dobili boravišnu vizu.
Put u bolji život
– Svaki početak je težak i traumatičan, to znamo svi koji smo ostavili prag rodne kuće i krenuli u neizvesnost. Nisam znala jezik, nisam mogla da nađem adekvatan posao; počela sam sa čišćenjem, a onda sam radila kao konobarica dok nisam naučila jezik. Moj sin je završio prvi razred osnovne škole u Srbiji i za mesec dana letnjeg raspusta smo morali da ga naučimo latinicu, jer je u školi savladao samo ćirilicu. Sve je to bilo traumatično i za njega i za nas roditelje. Ali želeli smo pošto-poto da odemo iz zemlje, pa i po cenu života; nismo imali nikakvu perspektivu: fabrike su bile zatvorene, posla ni na vidiku, zdravstvo u raspadu, jednostavno bezizlazna situacija. Kupovali smo benzin u flašama i čuvali litar benzina u gepeku za ne daj Bože, da imamo da stignemo do doma zdravlja ili bolnice, jer kola hitne pomoći nisu dolazila po bolesnika, nisu imali gorivo – ističe Suzana.
Težak život
– U Srbiji su nas izdržavali svekar i svekrva koji su radili u Nemačkoj, ali to nije dostojanstven život niti dostojan mladog, zdravog i pravog čoveka. Krajem juna sam došla u Italiju i već u julu sam počela da radim u jednoj agenciji za čišćenje. Ustajala sam u pola šest, odlazila da čistim fabriku i onda trčala kući da odvedem dete u školu. Lazara se sam budio, oblačio, doručkovao i čekao mene da ga odvedem u školu. Počeli smo polako da se privikavamo na novu zemlju, kulturu, jezik, običaje i okruženje. Sticali prve prijatelje Italijane, sprijateljili se sa komšilukom, život je poprimao druge boje. Onda se rodila Jana, kupili smo stan, auto i sve je počelo da funkcioniše, ali u trčanju za svim tim zapostavili smo brak kao zajednicu; počele su prve nesuglasice i krajnji ishod je bio razvod. Platili smo preskupo cenu novog života. Nisam ni slutila da će se sve tako odvijati. Posle razvoda ostala sam sama sa dvoje dece; da sam bila u Srbiji ne znam šta bi sa nama bilo – kaže ona.
Susret sa Fabiom
– Navikli smo na život utroje. Radila sam po ceo dan, od ujutru do uveče, kako bismo imali pristojan život. Posle izvesnog vremena sudbina ili slučaj hteli su da ne ostanem usamljena i srela sam Fabia, mog sadašnjeg supruga. Posle godinu dana upoznavanja, odlučili smo se na zajednički život i 2023. našu ljubav smo krunisali brakom, hteli smo da je ozvaničimo i pred zakonom, a i pred Bogom, što se u narodu kaže, i da damo sebi novu šansu da budemo srećni. Moj suprug Fabio Canaglia ide vrlo rado u Srbiju, tamo se lepo oseća, prija mu boravak; voli našu gostoprimljivost, prostodušnost našeg čoveka sa sela, pošto mi boravimo mahom u Donjem Brijanju. Dok sam bila mlada, nisam nikad maštala da napustim svoju rodnu grudu, kuću i roditelje, ali su zvezde za mene imale drugi plan. U poslednje vreme radila sam u školi sa decom sa posebnim potrebama. Još više sam shvatila koliko je važno zdravlje, bez njega nema ništa, nema sopstvene samostalnosti, sreće i što je najvažnije, nema života dostojnog čoveka. Zahvalna sam životu i nebesima što sam našla svoje mesto pod suncem, a i što su moja deca zdrava i dobri mladi ljudi, akademski građani, Lazar već, a Jana uskoro. Moj cilj je ostvaren, ali je cena bila previsoka. Kad se osvrnem za sobom, ne bih se vratila nazad, jer ništa više nije isto; bolno je kad pomislim, vrata nisu zatvorena, ali je strah ostao usađen, ukorenio se u moju dušu, njega se teško osloboditi. Ponekad me uhvati neko čudno osećanje tuge i nemira i drži me kratko; zagrlim samu sebe i kažem sebi, tešim se – imaš sve, život je lep, živi ga, nema oplakivanja prošlosti, ona je iza, prošla je, ne vraća se, a ni ti se ne vraćaj, hodaj samo napred u budućnost, kakva god da je – otkriva Suzana.
Srpski zet uživa u seoskoj idili
Suzanin suprug Fabio uživa u svakom odlasku u Srbiju. Boravak u Donjem Brijanju ga podseća na život na selu u Italiji od pre četrdeset godina.
– Kad sam u Srbiji, uvek se vratim u detinjstvo: životinje su slobodne, hodaju po dvorištu, bunar u svakom domaćinstvu, šporet na drva, jednostavno seoska bajka koje više kod nas nema. Srpsko gostoprimstvo je svetinja, hrana je ukusna i volim sve da jedem i pijem u domovini moje supruge. Jedino što moram da budem oprezan kad hoću vodu da pijem, jer je bilo slučajeva da sam popio rakiju umesto vode, da ne uzmem pogrešnu flašu; u plastičnim flašama za vodu čuva se rakija u frižideru. Svi me u selu pozdravljaju, ljubazni su, zovu me srpski zet. Dva puta godišnje idemo u Srbiju. Obišao sam Niš, Kragujevac, Zlatibor, Drvengrad, Prolom Banju, Đavolju varoš, koja me je fascinirala, i još mnoge druge gradove. Slavim pravoslavni Božić i Uskrs isto kao i katolički, bez razlike, poštujem sve pravoslavne svece, kao i katoličke. Različitost nas spaja, a ne razdvaja – ističe Fabio.
Suzana je našla svoju drugu polovinu koja voli ne samo nju, već i njenu otadžbinu. I ono nepoznato sa početka postalo joj je drago, poznato i spasonosno.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
