Verni kralju i pravoslavlju

Zorka je tašta Miše Zarića, pa kad smo posetili Mihaila, Mišinog oca, onda smo otišli i kod Zorke Kanić koja je u istom, ruskom staračkom domu u Kabramati.

Kad smo kod tašte, nije zgore da vidimo kako Mujo barata sa taštom. Ode Mujo kod doktora i veli: „Doktore, sutra dovodim taštu kod tebe. Kad joj rekneš, ban – udahni, pa onda izdahni, nemoj više ništa da govoriš“, tj. tako da tašta izdahne – umre.
Mislim da kod Miše nije tako, ali istini za volju, šala je šala, i u šali ima šale. Tako se nađosmo kod visprene gospođe Zorke.

Zorka je sa pokojnim mužem Životom Kanićem stigla u Australiju 31. decembra 1949. u istom brodu sa ocem Milenkom Stefanovićem, nama živima i koji dosta pamtimo, dobro poznatim. Zašto baš u Australiju, zašto ne za Srbiju? Kad su ga pitali, uzviknuo je: „Ja sam se zakleo kralju!“

To što je bio Srbin i veran kralju koštalo ga je četiri godine robije. Takav je bio i moj pokojni otac i mnogi, mnogi drugi, na čemu im čestitam.

Pričao mi je u Brizbejnu gospodin Ševenjhazi, Mađar poreklom. Kaže:
– Kad su nas Švabe zarobile, vele ko nije Srbin neka ide kući, a Srbi idu u zarobljeništvo. Ja sam – veli on – otišao sa Srbima.
– Pa ti si Mađar?
– Neka sam, ja idem sa Srbima, što bude sa njima, neka bude i sa mnom.

Nisam to onda bolje zapisao, a sad mi je žao. Telefonirao sam Milanka Crnjanina u čijoj kući je to ispričao, te mi je Milanko poslao mesto gde se nalazi grob gospodina Ševenjhazija. Ili ću otići da se slikam pored groba ili ću nekog da zamolim da mi uslika grob njegov.
Eto, imamo i drugih nacija koje su bile verne našem kralju. Jer je najdemokratskija zemlja bila naša država u to vreme.
E, tu i takvu svoju otadžbinu voleo je i pokojni Života Kanić, čovek kojega sam dobro poznavao.

Događaji na brodu

Na brodu su dočekali svoju slavu, Svetog Nikolaja. Otac Milenko je obavio molitvu, a došli su i mnogi oficiri, kao i narod. Bila je, veli Zorka, lepa manifestacija pravoslavlja, ljubavi, želje za kopnom i uopšte za životom.

Takođe i za rimokatolički Božić. Svi su svima čestitali i to je bilo za svaku pohvalu i opis ko bi imao dara, a još je u životu. Doduše, takvih je danas malo, poumirali su ili toliko onemoćali da ne mogu ni konja držati, kamoli s agom megdan dijeliti, a kamoli da nešto napišu. Prohujalo sa vihorom.

Bilo je nečega lošeg tu na brodu, za vreme puta ka voljenoj im (nam) Australiji. Naime, umrla je jedna devojčica. Tu je opojana i spuštena u more, okean. Takav je međunarodni zakon. U stvari, kapetan broda je i sveštenik, ako nema sveštenika tu, i matičar i sve. Ako se dvoje venčavaju, on je i matičar po tom istom zakonu. Devojčicu je opojao otac Milenko Stefanović, što je sasvim pravilno, a onda je po zakonu umotana u materijal za te svrhe određen i puštena je u vodu. Onda telo potone na dno mora i tu ostaje za večito, tj. do drugog dolaska našega Gospoda Isusa Hrista.

Noć u Sidneju

Uzgred budi rečeno, sestra oca Radeta Radana bila je bolešljiva u Nemačkoj, ali se na brodu oporavila i prohodala iste godine, ali ne u istom brodu.
Rekosmo da su Zora i Života stigli u Sidnej 31. decembra, a odmah sutradan – za Batrst. Dakle, proveli su godinu dana u Sidneju. Od 31. decembra 1949. sve do 1. januara 1950. – čitavu noć.
U Batrstu su bili posebno smešteni muškarci, a posebno žene sa decom. Na razglasnu stanicu su pozvali da se javi Kanić Života. Ponudili su mu da ubija zečeve, što je on odbio. Upoznao je gospodina Jakova Baraova koji ih je u Sidneju dočekao i dosta im pomogao.
Života je radio dok je bio u zarobljeništvu, na poljoprivredi, onda je radio u nekoj vrsti obezbeđenja i došao u Australiju.
U Sidneju se rađa Jelena, koju je Miša kasnije, naravno, i oženio.

Velika familija

To su bila i teška i dobra vremena. Zašto teška? Mladi, neiskusni, ne zna se ni engleski jezik. Dve godine si na ugovoru, na kontraktu, moraš da radiš gde te odrede Šta je dobro? Bilo je, ipak, posla, da su ljudi do podne radili u jednoj firmi, a po podne u drugoj. Koji je radnik doveo radnika i zaposlio kod sebe u kompaniji bivao je nagrađen što je doveo radnika. (Meni, piscu ovih redova, kao zidaru se tri puta desilo da sam do podne radio kod jednog, a po podne kod drugog. Kako? Nema cigle i da ne bih išao kući sa pola dnevnice ja telefoniram poznaniku kod kojeg sam ranije radio i kod njega zaradim drugi deo dnevnice. Tri puta).

Bilo bi lepo da pomenemo gospodina Živana Niketića, Kragujevčanina, koji je došao u Australiju davne 1911. godine i koji je mnogim našim ljudima pomogao.
Zora ima petoro unučadi, petoro praunučadi, i ostalu rodbinu ovde u Sidneju i drugde. Strina je sadašnjem predsedniku u Lazarici Boži Kaniću, koji se uvek poštuju kako to i dolikuje.
Neka nam je živa i zdrava oštroumna gospođa Zorka Kanić na mnogo godina. Amin.