Dušimir Vuksanović živi u zabitoj Pačevini na padinama Golije, jedini je žitelj ovog siromašnog i davno napuštenog sela, delimično je šlogiran, teško bolestan i jedva pokretan, nema nikakva primanja i duže od decenije opstaje zahvaljujući pomoći dobrih ljudi iz naše dijaspore. Naši čitaoci i komšije iz susednih sela više puta su ga, obezbezbeđujući mu lekove i ogrev, spasavali i „vraćali sa onog sveta“, mnogo puta kupovali su namirnice i plaćali struju.
Potpuno zaboravljen
Nažalost, već dugo vremena, skoro godinu dana, Dušimir ne dobija nikakvu pomoć, njegovo zdravstveno stanje ozbiljno se pogoršalo, ponestalo mu je i brašna, lekove odavno nije kupio, nemoćan je da plati i račun za struju.
– Godinama me izdržavaju dobre komšije i humani ljudi iz dijaspore, njima sam zahvalan što sam, i nakon tri moždana udara, još živ i na nogama – priča nemoćni starina i ističe da posebnu zahvalnost duguje čitaocima „Vesti“, humanitarcu Hidu Muratoviću i komšinici Milki Đoković, koji do sada nisu dozvoljavali da bude gladan i bez lekova.
Nemoć i beda
– Iako je pomoć presahla, nadam se da neću biti potpuno zaboravljen, verujem da plemeniti ljudi neće zaboraviti i druge nemoćne starce u ovom kraju, od države nemam ništa, dobri ljudi su mi jedina nada, a svaka njihova pomoć mi je zlata vredna – poručuje Dušimir.
Na drugoj strani ove prostrane i zapostavljene planine, u selu Kuzmičevo živi, takođe sama, siromašna i nemoćna baka Radmila Tošić, koja je od prošlog leta štićenik našeg Humanitarnog mosta. Dobila je baka Rada i nekoliko sitnijih donacija, a nakon tekstova u „Vestima“ dobri ljudi iz ovog kraja adaptirali su joj kuću. Ne treba joj, kako naglašava, mnogo, samo da ima za hleb, lekove, ogrev. I ona veruje da je dobri ljudi, koji su joj jedina nada, neće zaboraviti.
Već duže vremena zaboravljena je i porodica Božidara Markovića iz Žunjevića na Rogozni koji je, nakon što mu je amputirana noga, tragično izgubio i unuka Filipa. Izostala je i obećana pomoć nadležnih opštinskih struktura.
Ova siromašna porodica dugo se borila da završi započetu kuću, krajem prošle godine to im je nekako pošlo za rukom, od naših čitalaca iz Kanade dobili su i kravu, ali i dalje žive teško i daleko su od useljenja u svoj novi dom.
Dve godine nikakva pomoć nije stigla ni samohranoj majci Aleksandri Sinadinović iz zabitog Dragočeva na Rogozni koja, nakon tragične smrti supruga Mirka, sa decom Lazarom i Kanatarinom preteško i u velikoj oskudici živi u Zubinom Potoku. Svi pokušaji komšija, rođaka i naših čitalaca da joj na placu koji joj je ostavio pokojni suprug sagrade skromnu kućicu do sada su ostali bez rezultata, izostala je i više puta obećavana pomoć opštine Zubin Potok. Aleksandra je podstanar u hladnoj baraci, ne radi, nema nikakva primanja i jedva prehranjuje i školuje svoje mališane.
Velike nade
– Još smo ubeđeni da će se konačno pojaviti dobri ljudi koji će nam pomoći, velike nade i dalje polažemo u našu dijasporu i čitaoce „Vesti“, vreme je da Bog i nas pogleda – kaže Aleksandra i naglašava da bi ne bi odbila i najteže poslove, ali da u Zubinom Potoku, gde je situacija teška i neizvesna, za nju nema posla, niti nade da će ga uskoro dobiti. Unapred se zahvaljuje na svakoj pomoći i svima koji su joj pre dve godine pomogli.
Teška vremena
– Borimo se koliko možemo, ali u ovim teškim vremenima, na planini gde je ostalo još malo siromašnih ljudi i gde je preteško zaraditi dinar, ne možemo mnogo, svaka pomoć bila bi nam zlata vredna, najveća želja nam je da se uselimo u novu kuću, nadamo se da dobri ljudi iz dijaspore ni nas neće zaboraviti – ističe glava porodice Božidar Marković.
