Uzda se u plemenitost

Za koji mesec starina Dušimir Vuksanović, jedini žitelj zabite Pačevine na padinama Golije, napuniće 90 godina. Skoro polovinu svog života ovaj usamljeni i siromašni gorštak, inače dugogodišnji štićenik našeg Humanitarnog mosta, proveo je u trošnom kućerku i bespuću. Jedno vreme bio je potpuno nepokretan, za mnoge i otpisan. Samo zahvaljujući božjoj volji i pomoći čitalaca „Vesti“ preživeo je tešku bolest i ponovo stao na noge.

Pomoć za lekove

Poslednji put sa Dušimirom smo se sreli početkom februara kada smo mu uručili namirnice, lekove i donaciju iz Australije… Nismo mogli do zavejane Pačevine, pa su ga do obližnjeg Svilanova komšije dovezle na traktoru. Od tada nije dobio nikakvu pomoć.

Prvih junskih dana iz Pačevine su nam stigle loše vesti – Dušimir je opet u nevolji. Ponovo ga je, nakon dva preživljena, zakačio ozbiljan moždani udar, a potom i lakši infarkt, dodatno mu šlogirane i oduzete desna noga i ruka, i dalje je odsečen od sveta, nema za lekove i ponovo mu preti gladovanje. Da nije komšija iz susednih sela koji mu povremeno donesu po koju veknu hleba, namirnice i najneophodnije lekove, odavno bi već bio na „onom svetu“.

– Ni sam ne znam kako sam se iščupao iz nevolja koje su me zadesile poslednjih godina. Nakon dva teška moždana udara, spasli su me humanitarac Hido Muratović, komšije iz susednih sela i čitaoci „Vesti“ koji su me „hranili“ i „lečili“ duže od dve godine. Lekari kažu da sam fenomen i da sam ustao „iz mrtvih“. Neki od dobrih ljudi, poput Gvozdena Paunovića koji je radio u Švedskoj, i lično su dolazili da me posete i da mi ostave zalihe novca za preživljavanje u ovoj pustinji. Hvala im, Bog neka im pomogne. Jedva stojim na nogama, ne mogu ništa da radim, nemam penziju i da nije ovakvih dobrotvora odavno bih skapao od gladi, hladnoće i bolesti – priča starina Dušimir i nada se da će se, uprkos ozbiljnim godinama i teškoj bolesti, ali i nemogućnosti da potraži lekarsku pomoć, ponovo izvući.

Nepomičan u krevetu

– Do pre nekoliko dana bio sam nepomičan… Sada je nešto bolje, pomalo ustajem iz kreveta. Cilj mi je da stanem na noge i izađem bar do ispred kuće, mislim da me je Bog ponovo pogledao i da mi je dao još jednu šansu. Nadam se da će mi i dobri ljudi ponovo pomoći da nastavim preživljavanje u ovoj nedođiji. Ne treba mi mnogo: samo za lekove, najneophodniju ishranu i ogrev. Svim potencijalnim dobrotvorima unapred se zahvaljujem, a onima koji su mi proteklih godina pomagali da preživim želim dobro zdravlje i sve najbolje u životu – poručuje ovaj usamljeni i teško bolesni starac sa padina planine Golije.

Nije Dušimir jedini usamljeni i od svih „zaboravljeni“ starac u ovom kraju. Još puno je ovakvih slučajeva na području Golije, Peštera, Rogozne i Kopaonika, ali i cele Srbije.

Država je odavno digla ruke od sela, mnoga se gase, a u nekima su ostala još po dva-tri starca. Ne brine ni o mladima, a kamoli o onemoćalim starinama kakav je Dušimir. Pokušaćemo da mu pomognemo – ističe humanitarac Hido Muratović.

Simbolična pomoć

Pod pritiskom medija, radnici Centra za socijalni rad u Novom Pazaru obišli su pre nekoliko godina Dušimira Vuksanovića i uručili mu simboličnu pomoć. Bilo je tada i predloga da se starac prebaci u neki dom za socijalne slučajeva, ali je on to odbio. Bilo je i obećanja da će ga socijalni radnici redovno posećivati i da će dobiti socijalnu pomoć i tuđu negu. Ništa od toga nije dobio, jer navodno „ima puno planinske zemlje“. Od tada ga više niko nije posetio niti pitao za zdravlje.

Da nije Milke

Najveću pomoć Dušimiru pruža komšinica Milka Đoković koja, iako i sama ima ozbiljne zdravstvene probleme, o starini brine kao o svom ocu. Ovakvih primera dobrote i humanosti je mnogo u ovom kraju. Nažalost, sela su ostala pusta, a starci bolesni i sami, pa nema ko da im pomogne.