Upisao sam informacione tehnologije (softversko inžinjerstvo) na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru.
Presrećan sam, jer se ostvario moj dečački san. Da nije bilo dobrih ljudi iz ovog kraja i čitalaca „Vesti“, koji mi pomažu od pete godine, verovatno ne bi završio ni osnovnu školu, jer moji bolesni i siromašni roditelji Slavomir i Jevrosima nisu mogli ni da me prehrane, a kamoli da me školuju. Sada me čeka još naporniji rad i mnogo više učenja, ne brinem zbog toga i siguran sam da neću izneveriti dobrotvore koji su mi do sada pomagali i koji će mi, nadam se, i ubuduće pomagati.
Ovako nam je, pri susretu u Novom Pazaru, nakon što je više dana, za dnevnicu od 20 evra, brao maline po podgolijskim selima, pričao Nikola Matković, dugogodišnji štićenik našeg Humanitarnog mosta, đak-pešak iz zabitog Vučinića na Goliji. Odlikaš novopazarske gimnazije, zaljubljenik u kompjutere i „mali genijalac“ koji svojim umom i znanjem odskače od svojih vršnjaka.
– Dok sam bio osnovac i kroz šumu pešačio do škole, susrećući se svakodnevno sa lisicama, divljim svinjama, vukovima i raznim drugim životinjama, želeo sam da budem profesor biologije, međutim, kada sam dobio priliku da radim na kompjuteru, a to su mi omogućili čitaoci „Vesti“ koji su mi pre šest godina poslali novi lap-top, shvatio sam da će kompjuteri biti moj život. Sreća je da i u Novom Pazaru postoji državni univerzitet sa ovim smerom. Da sam morao u neki drugi grad, verovatno bih odustao, jer ne bih mogao da ostavim bolesne roditelje, a ne bih ni imao od čega da plaćam stan, hranu i sve ostalo – dodaje Nikola.
Naglašava da se i danas dobro seća prvog susreta sa reporterom „Vesti“ i novopazarskim humanitarcem Hidom Muratovićem.
– Imao sam samo pet godina. Oskudevali smo u svemu, čak i gladovali. Posle tog susreta sve nam je krenulo na bolje. Dobri ljudi su nas najpre nahranili, obukli i obuli, a potom su roditeljima kupili kravu i šporet, a meni lap-top i radni sto. Kad god smo bili u nevolji stizala nam je po neka donacija: da kupimo namirnice, da nabavim knjige, da platimo struju, obezbedimo ogrev… Hvala beskrajno svima koji su brinuli i još uvek brinu o nama. Nemam drugog načina da se odužim svim tim dobrotvorima osim da i dalje vredno učim i, umesto petica, ređam desetke. Cilj mi je da za četiri godine postanem softverski stručnjak, da zarađujem svoj dinar i da mojim roditeljima Slavomiru i Jevrosimi, koji još žive u trošnom kućerku od blata, bez vode i kupatila i sa zemljanim podom, bar malo poboljšam preteški život – iskreno će Nikola.
U teškoj situaciji
– Pratimo ga i pomažemo od pete godine, kući ima zaista tešku situaciju, ali je genijalac i veliki borac. Još u petom razredu pobeđivao je u šahu sve nastavnike u školi. Iako je sada punoletan, pa i sam može da zaradi po neki dinar, bez pomoći dobrih ljudi, naročito čitalaca „Vesti“, neće moći da se školuje. Redovna mesečna stipendija bi rešila sve njegove probleme. Zato pozivam sve potencijalne donatore da mu pomognu – ističe humanitarac i naš saradnik Hido Muratović koji sa Nikolom i njegovim roditeljima „druguje“ 13 godina.
Neizmerna zahvalnost dobrotvoru
Radovao se ovih dana i Stefan Pendić, takođe đak-pešak iz zabitog sela Đonlije na Goliji, jer mu je stigla stipendija iz Australije od 370 dolara. Već nekoliko godina Stefan, sada učenik Srednje kožarsko-tekstilne škole u Novom Pazaru i budući modelar, dobija pomenutu vrednu stipendiju dobrotvora i našeg čitaoca O.V. iz Sidneja.
– I tokom leta, dok sam na raspustu, plaćamo stan u Novom Pazaru, nismo mogli drugačije. Stipendija je mojoj siromašnoj porodici jedini redovni i sigurni prihod. Da nije pomoći i razumevanja dobrotvora O.V. ne bih mogao da se školujem, cela moja porodica mu je beskrajno zahvalna. Puno ga pozdravljamo i želimo mu sve najbolje u životu – poručuje Stefan Pendić.
