Urovica je u srcu

Mnogi naši zemljaci, koji žive i rade u dijaspori, nikada ne zaboravljaju svoje rodno selo, rado ga se sećaju i pomažu, a neki su spremni, da se po odlasku u penziju, vrate i posvete njegovoj izgradnji.

Jedan od takvih je i Jovan Didić koji je 37 godina radio u Beču, a već 12 godina kao penzioner povratnik sa suprugom Dragicom živi u Urovici, jednom od najvećih sela opštine Negotin.

Didića koga svi u Urovici nazivaju „naš čika Jova“ , životni put je početkom 1970. godine sa suprugom Dragicom odveo u austrijsku prestonicu. Kao i kod svih ostalih gastarbajtera tog doba, plan je bio da se zaradi nešto para, uštedi i vrati u rodno selo. Međutim, godine su prolazile i čika Jova i Dragica su u Beču formirali porodicu i dočekali penziju.

– Tamo smo lepo živeli, a radili smo u jednoj manjoj bolnici u kojoj smo bili kao jedna familija. Bili su veoma ljubazni prema nama. Ja sam radio kao šofer i vozio sam ih svuda, gde god je bilo potrebno – priseća se Jovan, koga smo u Urovici posetili u vreme kada su iz Beča stigli sin Dejan, snaha Snežana i unuke Nataša i Maja.

– Nema ništa lepše od toga, nego kada dođu deca, unuci i praunuci na odmor u rodni kraj i svi smo na okupu. Taj osećaj ne može da se opiše. A bilo nam je veoma teško kada smo se vratili i odvojili od njih, jer smo skoro 30 godina živeli zajedno i jedno pola godine smo supruga i ja baš patili po povratku. Imali teške trenutke dok nismo navikli bez njih. Velika je to životna promena. Inače, imamo dvoje dece sina Dejana i ćerku Jasminu. Od sina i snajke Snežane imamo unuke Natašu i Maju a od ćerke Jasmine, koja je udata za zeta Sinišu unuka Dragana. Unuk Dragan, da je živ i zdrav, se već oženio i imamo dva praunuka Marka i Milana. Ne može se lepše poželeti – kazuje Jovan Didić, a osmeh mu ne silazi s lica dok priča o potomcima.

Dodaje da su supruga i on navikli da žive u Urovici, ali povremeno idu i za Beč

– Mi odlazimo tri puta godišnje, deca dolaze dva puta u Urovici, tako da se više puta tokom godine sastajemo i vidimo. Imamo stalnu vizu za Austriju i nije nam problem da idemo za Beč.

Inače, Jovan ni u penziji ne miruje. Po povratku u rodno selo prihvatio se odgovorne dužnosti predsednika Mesne zajednice u Urovici. Za tu funkciju uživa veliku podršku svih meštana.

Čika Jova se sedmu godinu nalazi na toj poziciji i kako svi naglašavaju svojim stavom i umerenošću uspeo je puno da uradi za Urovicu. On je jedan od osnivača organizacije Evropsko udruženje prijatelja Urovice koja je 2007. formirana u Beču, sa ciljem da, kroz organizovanje manifestacija, okupljanja i prikupljanja donacija, radi na poboljšanju infrastrukture u selu.

– Pošto sam odlučio, sa suprugom, da po odlasku u penziju Austriju zamenim rodnom Urovicom na predlog skoro svih iz našeg udruženja prihvatio sam funkciju predsednika Mesne zajednice. Tako sada na licu mesta uz pomoć žitelja gledam da zajedno uradimo pravu stvar. Moja prednost je što sam i u Beču bio aktivan u udruženju, pa sam po mišljenju svih, sada prava spona između sela i dijaspore koju čini 80 odsto meštana. Ponosan sam na svoj dosadašnji rad i srdačno zahvuljujem svima na odličnoj saradnji u nadi da će se naći neko mlađi preuzeti mesto predsednika Mesne zajednice uz našu podršku naravno -zaključuje Jovan Didić.

Sloga za primer

U saradnji sa Evropskim udruženjem prijatelja Urovice, ostalim meštanima i opštinom Negotin, Čika Jova, koji je sada prešao 70 godina starosti, u toku svog mandata asfaltirao je sve glavne ulice i pijačni prostor, završio projekat ugradnje filtera za vodu i obnovu vodovoda, što je bila investicija u vrednosti od više od 130.000 evra. Kupljen je i nov traktor za održavanje sela u zimskim uslovima i izgrađena je nova garaža.

– Još davne 2005. kada sam sa sunarodnicima u Beču bio jedan od osnivača Evropskog udruženja prijatelja Urovice ideja mi je bila da kroz udruženje pomognemo u razvoju sela kroz razne akcije. I na moje zadovoljstvo sigurno smo jedno od najsložnijih sela u dijaspori – ističe Jovan.

Njegov sin Dejan je sekretar udruženja i dodaje prihod sa manifestacija u Beču ide za Urovicu.

– Tako smo renovirali crkvu, izgradili novu kapelu, renovirali Dom kulture. Pomažemo fudbalskom klubu, školi, a uredili smo prostorije za penzionere i omladinski klub – nabraja Dejan Didić.

U dijaspori 80 posto meštana

Urovica je selo u severozapadnom delu Negotinske Krajine, udaljeno 25 kilometara od Negotina. Atar ovog mesta zauzima donji tok Vratnjanske reke sa slivovima Valja Marje i Buljevice, koje izviru u Velikom Grebenu na Miroču. Urovica je jedno od najvećih sela opštine Negotin, ali kao što je slučaj sa većinom drugih mesta u opštini, više od 80 posto meštana radi u inostranstvo.

– Urovica je nekada imala 3.500 stanovnika, a sada je broj pao na 1.500. Oko 80 odsto Urovičana živi i radi širom Evrope. Samo u Beču je 400 domaćinstava, a još toliko u Francuskoj i Nemačkoj. Urovčani su se najvećim delom otisnuli u Austriju, zemlju koja nije tako daleko od matice, pa u domovinu mogu često da dolaze. Nas je malo ovde. Jedva čekamo jul da se svi okupe u selu kada organizujemo i Dane dijaspore.

Beč na vezi svaki dan

– Skoro svaki dan se čujem sa nekim od članova Evropskog udruženja prijatelja Urovice, napravili smo i grupu na Vacapu, tako da svako može da čita i saznaje za probleme sa kojima se susrećemo ovde u Urovici. Teme su trenutna dešavanja ili nešto što se spremamo da uradimo u selo i zajedno se dogovaramo. U selu uvek ima nešto da se uradi, a trenutno nam je prioritet da asfaltiramo jednu ulicu. Sakupili smo već više od 20. 000 evra od meštana i čekamo opštinu da nam pomogne da asfaltiramo i tu ulicu. Drugo, treba da proširimo kaptažu za vodu jer imamo leti premalo vode u selu zato što imamo veću potrošnju jer nam dolazi dijaspora i normalno više se koristi voda. A u budućnosti imamo u planu da gradimo i kanalizaciju, možda zajedno sa još par okolnih sela i da se to prečisti na jednom mestu.

Klub penzionera

Svu svoju ljubav je, kažu Urovičani, posvetio selu, a kako sam naglašava jedno od najdražih dostignuća mu je i Društvo penzionera Urovice, čiji su supruga i on aktivni članovi.

Upravo u tom Društvu neguju se prijateljstva sa penzionerima i iz drugih sela.

– U Društvu penzionera je 120 članova, mahom onih koji su penzije stekli na Zapadu, a ima i naših odavde, da tako kažem. Najviše nas ima iz Austrije. Inače, svakog četvrtka se sastajemo sa suprugama u našem klubu u centru sela. Žene spreme slaniše i slatkiše, mi donesemo piće i tako se družimo. Više puta idemo na izlete, neki idu organizovano čak i u Grčku na more i tako nam prolaze penzionerski dani. Mi imamo i baštu kod kuće i bavimo se malo i povrtarstvom. Imamo tople leje i već su stigli novi paradajz, krastavci i paprike i tu provodimo slobodno vreme, onako kao zanimacija.

Nostalgija vuče u rodni kraj

– Ovde sam rođen i volim da dolazim u rodnu Urovicu. Vuče me neka nostalgija. Lepo je živeti i na Zapadu, ali nekako, ovde sam odrastao, imam sećanja iz detinjstva, vraća me tu mladost i bezbrižna vremena. Sada smo došli kolima jer mnogo je kratko, došli smo na sedam dana a inače kada smo duže na odmoru, onda dolazimo motorom. Srbija ima lepe ture za vožnju motorom. Nismo mi alpska zemlja, ali imao mnogo lepih predela, recimo Đerdapska magistrala, koja je veoma lepa da se vozi. Ima dosta krivina, a to motoristi najviše vole. Najlepše je u proleće ili u jesen da se vozi motorom, kada nisu velike vrućine – kaže Dejan Didić.

On je 2021. posle dve godine pauze sa suprugom Snežanom stigao motorom iz Beča da bi se vakcinisali. Tada su boravak u Urovici iskoristili i da obiđu skoro celu istočnu Srbiju.