U Kraljevu su se zadržali taman toliko da Branislav završi gimnaziju. Ostajali su bez ičega, bili na ivici smrti, preživeli požare, progone, pljačkanja. Otac Milutin i majka Senka napokon su stigli u Beograd kad je najstariji od trojice sinova Branislav pošao na Pravni fakultet.
Kada je položio advokatski ispit, pokušao je da upiše režiju na Akademiji za film u Beogradu. Kaže da ne ceni ljude koji kažu da se nikad ne bi bavili ničim drugim do onim što su radili čitavog života. Branio je uticajne, moćne ljude, od Fikreta Abdića i Hamdije Pozderca u slučaju "Agrokomerc", preko Slobodana Rakočevića, prvooptuženog pukovnika u slučaju "Opera", do Branislava Uroševića, direktora "Rada".
Zastupao je i Gojka Đoga zbog knjige "Vunena vremena". Branio je i Vuka Draškovića, zbog devetomartovskih demonstracija, govorio na Trgu u vreme svakodnevnih protesta, bio na bini ispred Mlađana Dinkića i Zorana Đinđića, kao prvi čovek Advokatske komore. U Hagu je radio od 1996, punih 13 godina. Kao prijatelj suda pozvan je da zastupa interese Slobodana Miloševića. Tako ga pamte kao čoveka koji je branio Slobu, što mu ne opraštaju ni sa ove, ni sa one strane.
– Ima sina Uroša, kćerku Jelenu i unuka Andreju. Prva Tapuškovićeva supruga Kremenka je preminula. Oženjen je koleginicom Mirom. "Bila je protivnički advokat kad sam zastupao klijenta i ubi me načisto", smeje se.
Bugarsko carstvo
– Moj otac Milutin je krajem 20-ih godina prošlog veka, završio gimnaziju u Beranama, u Crnoj Gori, a inače je iz Rovaca, odakle potiču i Vlahovići i Bulatovići i Bećkovići. Morao je često peške tokom godine iz Kolašina, preko onih planina, po najgorim snegovima da ide do Berana da bi se školovao. Pošto je iz skromne porodice, moj otac se uputio u saobraćajnu školu. Završio je školovanje 1933. i kako je to u onim vremenima bilo i sa vojnicima i sa učiteljima i sa sveštenicima, gde te rasporede, to ti je sudbina.
– Otac je bio upućen u Makedoniju. Sećam se, nije bilo mesta na kojima nije radio, prvo kao otpravnik poslova, kasnije i kao šef železničkih stanica, od Đevđelije, Demir Kapije, Prilepa do Skoplja. Rat nas je zatekao u Prilepu. Tu smo se rodili ja i moj srednji brat Vasilije.
– Četrdeset prva nas je zatekla u Makedoniji. Upali su Bugari i proglasili bugarsko carstvo. Ko je hteo da se povinuje njihovim zahtevima, između ostalih da promeni prezime, mogao je da ostane. Mi bismo se prezivali Tapuškovski ili Tapuškov, ali otac je to odbio. Sve su nam razneli od stvari, do poslednje igle. Ostali smo bez ičega, potrpani u vagone za stoku i upućeni prema Srbiji.
– Nekoliko puta umalo otac nije bio streljan zbog sudara na pruzi… Često sam razmišljao o svom ocu dok sam bio manji. Malo me je mučilo zašto nije bio general, zašto nije otišao u vojsku, zašto i on nešto nije uradio za otadžbinu, a kasnije sam shvatio da je bilo najteže da ostane tu gde je bio i da trojicu sinova i svoju porodicu sačuva na toj vetrometini.
Bez igde ičega
– Među železničarima postoji velika solidarnost. U tim železničkim upravama se znalo da je jedna velika grupa železničara poterana iz Makedonije. Neki su ostali na Kosovu, kao i jedan dobar tatin drug. Ubile su ga šipratske bande još za vreme rata, jer je sudbina namestila da ostane tamo negde kod Kosovske Mitrovice na železničkoj stanici, a tatu su poslali u Gružu u proleće 1941. godine. Već oko pola godine kasnije bila su ona strašna streljanja u Kraljevu, u Kragujevcu. Otac nas je nekako sklonio sa železničke stanice u brda, u selo Pajsijeviće. Tek kad smo u Gruži ostali bez igde ičega, primio nas je lokalni putar koji je živeo na jednom brdašcu iznad železničke stanice. Kod njega smo bili dok se nije oslobodio službeni stan koji je bio na spratu železničke stanice.
– Kad sam ja stasao za studije, zahvaljujući železničkoj solidarnosti tata je dobio premeštaj za Beograd i to u Generalnu direkciju železnica, gde je bio šef jednog velikog sektora. Posle toga je imao malo veći stan. Prvo stan od 40 kvadrata, a onda stan od 70 kvadrata u kome smo svi završili fakultete. Ja sam završio Pravni fakultet za četiri godine, Vasa je završio jugoslovensku i svetsku književnost, a Raca Elektrotehnički fakultet.
Tužba zbog završne reči
|
– Ceo drugi svetski rat mi smo praktično proveli na železničkoj stanici. Kad je rat počeo, imao sam četiri godine i dosta sam zapamtio. Ko sve tim prugama nije prolazio, i partizani i četnici, odnosno Nemci, prvo u jednom, pa u drugom pravcu. Kad smo napuštali Gružu, Nemci su zapalili železničku stanicu. Sećam se da je sve što smo imali izgorelo. Samo je jedan gvozdeni krevet sačuvan. Tu smo bili sve do 1945. godine. Onda je tata premešten za šefa železničke stanice u Paraćinu. Tu smo bili samo dve godine. Posle je bio šef železničke stanice u Zaječaru u ona teška vremena Informbiroa, kad se na granici prema Bugarskoj često puškaralo.
Poslovna avantura
– Posle Zaječara proveli smo dve godine u Nišu. Tu je otac bio načelnik Direkcije za celu južnu Srbiju. Potom ide Kraljevo 1951. godine, gde smo se zadržali pet godina i gde sam završio gimnaziju. Upisao sam Pravni fakultet i završio ga 1960. Tačno za četiri godine.
– Moji roditelji su bili vrlo nezadovoljni kad sam krenuo u advokaturu. Posle završenog fakulteta i petogodišnjeg staža, iako me je očekivala sudijska služba i siguran posao, ja odjedanput krećem u pravu kockarsku avanturu. Da se bavim advokaturom u stanu gde živi nas petoro! Braća neoženjena, roditeljima može da šeta kroz kuhinju ko god hoće. Trebalo je 15-ak godina da dođem do prave kancelarije.
– Moj sin mi je u jednom momentu rekao: Neću da se bavim stvarima kojima se ti baviš! Tako je otišao u sport. Kaže, neće da se takmiči sa mnom. I bio je u pravu. Ovo vreme danas uopšte nije za advokaturu.
Zvezdaš u Partizanu
|
– Advokat može da se ponosi samo ako je imao dovoljno petlje i kuraži da učini sve ono što je morao da uradi. Oduvek sam radio samo onako kako sam mislio da treba, čak i kad nisam mogao da računam na velike predmete. Kažem velike predmete, a nema velikih predmeta. Za nekoga ko se vama obrati za pomoć, njegov problem je najveći, ali mislim na predmete koji su izazivali opšte interesovanje. Ja sam 1966. godine postao advokat. Manja grupa nas, vrlo mladih advokata, a u to vreme nije bilo mladih advokata, bilo je nekoliko kolega kojima su očevi ili bliski rođaci bili advokati, pa naravno i oni, a samo nas nekoliko koji nismo imali baš nikoga da nam pruži podršku smo se opredelili da se bavimo advokaturom. Pazite, ’66. to je bilo teško vreme. Tad Beograd nije imao više od 500-600 advokata, sad ih ima više od 3.000. Sad, gde god najure jedan broj ljudi iz ovih ili onih razloga, pa i one koji su nedostojni, mi uopšte nemamo mehanizam da ih sprečimo da završe u advokaturi. I evo sad će u ovoj situaciji kad je 600-700 sudija u Beogradu ostalo bez posla, svi oni ući u advokaturu.
– Na početku suđenja Slobodan Milošević je prijatelje suda prilično hladno dočekao. Mene je optužio da kao advokat ne poznajem dovoljno Ustav, jer su njega isporučili Hagu ne poštujući Ustav. Polako je menjao stav i shvatio da smo tu da pomognemo i njemu i sudu. Kasnije me je zvao, videli smo se u Hagu, razgovarali.
Pitao je čak i kako mi je majka.
Baksuzne knjige
Žal za livadama
|
– Objavio sam knjigu 1996. godine, mojih pet odbrana, a zove se "Pet lica pravde". To je bio slučaj Medenica, slučaj Fikreta Abdića, Vučka Manojlovića, i ta smrtna kazna koja je doskoro bila na snazi, čuvena afera "Opera" na samom početku rata i afera "Rad". Srodne su to bile teme, takozvani privredni kriminal, ali te priče, tih pet odbrana, pokazuju kako se naše društvo raslojavalo i polako već raspadalo. Ali, zbog čega vam to spominjem u vezi sa mojom braćom. Raca je bio u bolnici. Knjiga je tek bila objavljena i ja mu je odnesem. I on kaže: U, neću sad. Kad izguram operaciju, natenane ću je pročitati. Verovatno je nije ni otvorio. Umro je zbog greške lekara u bolnici na Banjici. Pogrešili anesteziolozi, zdrav, prav, otišao u bolnicu jer su ga malo mučili kukovi. Ode u četvrtak, u subotu bude mrtav, jer su lekari zabrljali nešto. Nisam mogao da mu dođem na sahranu, jer sam imao važno suđenje u Hagu.
– I Vasi sam odneo knjigu "Pravdu i krivdu" desetak dana pre operacije. On je pročitao za dva dana i rekao: "Dobro je Branko da si ovo zabeležio". Ja sam otišao za Hag i sedam dana kasnije on je umro. Uzrok smrti je sepsa. Usred Beograda. To je posebna priča. Da ne poverujete. I rekao sam, više neću da napišem ništa. Ma uvek ja nešto beležim, ali verovatno neću ništa više za života objavljivati.
