Umetnost od snova

Milena Milosavljević (35), vizuelna umetnica iz Novog Pazara odmalena je bila znatiželjna i zainteresovana za svet oko sebe. Radoznalost, želja za novim znanjem i drugačijim iskustvom pre 10 godina dovela je u Diseldorf, gde je završila postdiplomske studije na umetničkoj akademiji i nastavila da živi i radi. Svoje radove izlagala je u Nemačkoj, Švajcarskoj, Belgiji, Holandiji, Tokiju, Turskoj i Americi, ali se uvek rado vraća u Srbiju. Kako sama kaže, kontakt s domovinom potreban joj je kako bi mogla da stvara.

Početkom septembra Milena je boravila u srpskoj prestonici gde je 10 godina posle prethodne, u Galeriji Novembar, otvorila šestu samostalnu izložbu, o kojoj smo već pisali, a bila je i gost u dopisništvu „Vesti“ u Beogradu. Posetioci njena dela mogu da vide do 10. oktobra, a reč je o radovima različitih medija – od betonske skulpture, preko crteža i objekata u prostoru do video-performansa.

Materijale koje koristi za svoje radove, ali i inspiraciju Milena pronalazi svuda oko sebe.

– Dosta me inspirišu svakodnevne stvari, reklame koje se mogu videti na ulici ili pojedine reči u svakodnevnim razgovorima, jer oni su današnjica, sadašnji trenutak, koji je za mene kao umetnika dragocen i koji postavlja neka važna pitanja. Dešava mi se da dok sam u šetnji, na pijaci ili dok džogiram vidim neki zanimljiv materijal i onda priđem, pipnem, zabeležim u glavi ili u svesku u kojoj zapisujem svoje misli. Kada pronađem temu i materijal koji odgovaraju jedno drugom, mogu da počnem da radim – priča Milena kako nastaju njena dela.

Miris detinjstva

Umetnost je njena ljubav od detinjstva. Kako sama kaže, bila je nestašno dete koje je mir i beg od buke svakodnevice pronašlo u olovci i parčetu papira. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Pazaru, a onda upisala Likovnu akademiju u Beogradu, odsek slikarstvo.

– Svi su me odvraćali od Akademije, naročito u Novom Pazaru, ne zlonamerno već su ljudi brinuli, da li ću upisati, kako ću… Komšije, nastavnici, svi imaju majčinske tople savete u malim sredinama, možda i previše. Ipak, meni je upis na Akademiju bio kao neki mostić koji sam lagano prešla, sve je prošlo glatko – uz osmeh priča Milena.

Za svoje rodno mesto kaže da je veoma interesantna sredina, s jedne strane veoma zatvorena, a sa druge puna neobičnih pojedinaca i živopisnih priča.

– Rodila sam se u Novom Pazaru, ali moje poreklo je veoma pomešano, mamini su iz Hercegovine iz Gacka, pa su se selili u Vojvodinu, a tatini su iz Deževe iz Rasa. Njih dvoje su se sreli u Novom Sadu, pa zasnovali porodicu u Novom Pazaru. Odrasla sam u velikoj porodici sa četvoro dece, imam brata i dve sestre. Kod nas je uvek bilo akcije, konflikata, lupanja vratima, ali i mnogo ljubavi i divnih zajedničkih uspomena. Kuća nam je uvek bila puna, a ja sam bila ona nepristojna devojčica koja je volela da sluša mamine razgovore sa prijateljicama, uvek bih se smestila negde u njihovoj blizini. Taj sto, stolica i miris kafe, koja se kod nas u Pazaru uvek služila sa ratlukom, asociraju me i vraćaju u detinjstvo – priseća se Milosavljevićeva za „Vesti“.

Odlazak u svet

Iako nije umetnica, već ekonomista, njena majka Smiljana, koju Milena opisuje kao svestranu ličnost, imala je veliki uticaj na Milenin rad. Sa njom je, kaže, vodila najviše razgovora na najrazličitije teme, koji su je uvek inspirisali. Iz porodičnog doma umetnost je prvo odvela na studije u Beograd, a zatim i 2011. u Nemačku. Nije bilo lako iz pune kuće otići sam u svet, ali uz podršku porodice i sreće koju je, kako kaže, često imala, Milena je savladala sve prepreke.

– Kada su naišli na neke moje odluke, koje je retko ko mogao da promeni, roditelji su me podržali. Pustili su me, i uglavnom pratili i posmatrali. Nikad nisam naišla na neodobravanje – kaže naša sagovornica.

Prema njenim rečima, na studijama u Beogradu imala je prilike da sretne interesantne ljude i kroz razgovor s njima shvatila je da joj je potrebna razmena ideja, diskusija i širi pristup koji je na fakultetima u Beogradu manjkao, pa je tako odlučila da studije nastavi u inostranstvu. Da donese ovu odluku presudilo je poznanstvo sa umetnikom Ilijom Šoškićem sa kojim je vodila duge debate i razgovore, najčešće u hodu, neposredno pre odlaska iz zemlje.

Novi dom u konaku crkve

Kad je stigla u Diseldorf, Crkva Svetog Save izašla je Mileni u susret i ponudila joj smeštaj u konaku u kom žive svešteničke porodice.

– To se desilo slučajno, inače nije praksa. Izašli su mi u susret dok se ne snađem, ali meni se tamo veoma svidelo, pa sam ostala mnogo duže. Oni vole u šali da kažu Milena je došla na sedam dana, a ostala sedam godina – kroz smeh kaže Milena.

Dvorište u konaku, Mileni je ostalo u sećanju kao „velika dnevna soba pod otvorenim nebom“.

– Prva topla soba koja me je dočekala po odlasku u inostranstvo. Bilo je zanimljivo, s jedne strane diskusije i izložbe na fakultetu, s druge strane mir u konaku. Mesto za razmišljanje, ali i inspiracija. U Crkvu su često dolazili ljudi koje nešto muči i onda bi oni razgovarali sa sveštenicima, pa i o tome šta su sanjali. Ja sam njihove snove zapisivala, bilo mi je zanimljivo što su se neki često ponavljali, na primer snovi o ratu i nekim ličnim herojima. Zapisivala sam i snove prijatelja, kolega, ljudi koje srećem i sve to pretočila u deo izložbe. Motive koji se najčešće ponavljaju izvezla sam na jastucima i mogu da se vide u okviru moje izložbe – kaže Milena i dodaje da je veoma zanimljivo da su neki snovi univerzalni bez obzira na to da li ljudi dolaze sa Balkana, iz Amerike ili Azije, dok su neki strogo individualni.

Akademska utopija

Na studijama u Diseldorfu Milena je pronašla ono zbog čega je spakovala kofere i zaputila se u inostranstvo, nove ideje, zanimljive ljude, priliku za diskusiju i nova znanja.

– Koliko je dobra, Akademija je istovremeno i jedna mala utopija. Tamo ste prilično uljuljkani, imate sve što vam je potrebno i onda nemate baš predstavu o realnom svetu. Na studijama sam imala priliku da razgovaram sa nekim velikim imenima, da razmenimo važne ideje. Istovremeno sam stvarala i izlagala – priča mlada umetnica, koja je da bi zaradila za život radila u marketinškoj agenciji, ali i kao prevodilac.

Milena danas zarađuje od svoje umetnosti, živi u stanu koji ima i malo dvorište, jer kako kaže,nijedan filozof i umetnik nije mogao bez parčeta neba pod kojim bi razmišljao. Angažovana je na mnogim projektima, a nominovana je i za jednu prestižnu nemačku nagradu.

Nema umetnika koji se u nekom trenutku nije susreo sa egzistencijalnim problemima. Tako je Milena u jednom trenutku tri meseca živela na samoj Akademiji u kancelariji profesorke koja joj je donela sofu da bi na njoj mogla da spava.

– Posle toga sam dospela u jednu sobu u Ulici Hajnriha Hajnea, velikog nemačkog pesnika i filozofa koji je živeo u Francuskoj. Tako sam živela u sobi koja mi je istovremeno bila i atelje, a da nisam znala da je kuća pripadala baš njemu. Kad sam napolju na fasadi videla neku tablu i pozlaćeni krst, počela sam da istražujem i shvatila da živim u kući u kojoj je rođen Hajne. Istražujući tako o njemu, saznala sam i da je napisao tekst za jednu sevdalinku koja se u Bosni i danas peva. Upravo po toj pesmi, koju je Hajne nazvao „Azra“ i čuvena muzička grupa je dobila ime – priča Milena.

Šibice i brener

Milenini radovi često nastaju na neuobičajen način.

– Na fakultetu su se šalili da čekaju vatrogasce, jer je pitanje trenutka kad ću zapaliti zgradu. Stalno sam dolazila sa brenerom. Obično sam sakupljala neke drvene predmete koji me asociraju na neka slova i onda kad bih spalila tako nešto, videla bih neke znake, koji bi tako postajali simboli. Razmišljajući o tome došla sam i do rada sa šibicama, koji je u stvari, uspomena iz najranijeg detinjstva. Moja baka je recimo gasila šibice u vodi, kada bi mi deca plakala ili se plašili nečega. To je neka moderna verzija gašenja ugljevlja. Mene taj postupak nije zanimao kao ritual, već sam u tim šibicama videla neke male ljude i počela sam da se igram sa njima i iz igre je nastala umetnost – objašnjava Milena.

Na skulpturama često radi i sa ocem Mališom, koji je mašinski inženjer. Zbog teških i zahtevnih materijala koje koristi, Milena kroz smeh kaže da je otac često znao da joj dobaci „Zar nisi mogla samo da uzmeš papir i da crtaš“.

Italijani kao Srbi

Iako živi u Nemačkoj, a često dolazi i u posetu porodici i prijateljima u Srbiji, Milena voli i da putuje.

– Bila sam neko vreme u San Francisku u Americi, u Tokiju, Španiji, Portugalu… Veoma mi se svidelo u Italiji, tamo imam bliske prijatelje koje volim da posetim. Prija mi njihov način komunikacije sa ljudima i prija mi sunce. Italijani su nam veoma slični. Jednom sam bila gost kod veoma dobre prijateljice u Firenci, koja potiče iz aristokratske porodice. Svi smo sedeli za velikim stolom, cela familija. Ja sam očekivala neke govore, priče i protokole. Međutim, oni su svi seli i počeli da jedu bez ikakvog nameštanja i onda su se u jednom trenutku svi posvađali i otišli svako na svoju stranu. Ostale smo samo nas dve i onda mi je onda rekla: „Milena, jedi da ti se ne hladi pasta.“ To me je podsetilo na naš mentalitet, na porodicu i bilo mi je veoma blisko. U Diseldorfu, recimo, uvek postoje neka pravila, nepristojno je gestikulirati, gledati sagovornika duže u oči, dosta je sve rezervisano – navodi Milosavljevićeva.

Ponosni na Milenu

Protojerej stavrofor Danilo Radmilović ima samo reči hvale za Milenu:

– Gospođica Milena Milosavljević došla je kao mlada studentkinja iz rodnog Novog Pazara u Diseldorf. Na preporuku njenog nadležnog sveštenika ponudili smo joj tada smeštaj u crkvenom domu. Svoje studije na likovnoj Akademiji uspešno i u roku je završila, stekla je simpatije svojih profesora i svih nas koji smo imali priliku i čast da upoznamo jednu mladu, vrednu i nenametljivu devojku. Milena je danas, hvala Bogu, zasluženo stekla veliku reputaciju, ali i pored toga, ona i dalje smireno uzima učešća u životu naše parohijske zajednice. Ponosni smo na nju i želimo joj mnogo uspeha u životu i radu – ističe prota Radmilović.

U Hajneovoj rodnoj kući

Nema umetnika koji se u nekom trenutku nije susreo sa egzistencijalnim problemima. Tako je Milena u jednom trenutku tri meseca živela na samoj Akademiji u kancelariji profesorke koja joj je donela sofu da bi na njoj mogla da spava.
– Posle toga sam dospela u jednu sobu u Ulici Hajnriha Hajnea, velikog nemačkog pesnika i filozofa koji je živeo u Francuskoj. Tako sam živela u sobi koja mi je istovremeno bila i atelje, a da nisam znala da je kuća pripadala baš njemu.
Kad sam napolju na fasadi videla neku tablu i pozlaćeni krst, počela sam da istražujem i shvatila da živim u kući u kojoj je rođen Hajne. Istražujući tako o njemu, saznala sam i da je napisao tekst za jednu sevdalinku koja se u Bosni i danas peva. Upravo po toj pesmi, koju je Hajne nazvao „Azra“ i čuvena muzička grupa je dobila ime – priča Milena.