Ubili mi majku i još traže pare!

Porodice Punoš i Bulaja iz okoline Benkovca, koje su pre desetak godina tužile Hrvatsku zato što su im tokom akcije „Oluja“ ubijeni najbliži članovi porodica, nedavno su dobili sudske naloge da na ime sudskih troškova plate ukupno oko 20.000 evra, inače će im biti zaplenjena sva imovina.

Ovaj zahtev usledio je posle parnice u kojoj je presuđeno da nemaju prava na naknadu štete zato što ta ista država nije uspela da pronađe ili osudi one koji su im pobili najbliže!

Avgusta 1995. godine, u okolini Benkovca, u mestima Laškovica, zaseok Nadoveza i Dobropoljci, zaseok Punoši, ubijeno je sedmoro Srba, mahom starih i nemoćnih, među kojima su bili Milka Bulaja (85), Dragica Bulaja (50) i Draginja Punoš (67).

Umesto pravde, obe porodice nedavno su dobile rešenja da se njihovi odštetni zahtevi odbijaju i da moraju da plate po oko 10.000 evra na ime sudskih troškova.

U razgovoru za hrvatski portal Tris, Damir Punoš, sin pokojne Draginje, objasnio je da ni u najcrnjim snovima nije mogao da pretpostavi da će posle svih trauma i ubistva majke na kraju zbog toga morati i da plaća sudske troškove.

„Platiti, niti mogu, niti hoću, radije ću se obesiti. Zar da platim za ubistvo svoje majke?! Pa je li to moguće u pravnoj državi? Koja je to pravda i za koga? Kakva je to država koja ubicama naše majke nije presudila, a nama, njenoj deci, danas još i dere kožu?! Država za te novce koje od nas potražuje neće propasti, a mi hoćemo. Da mi taj novac naplate, bio bih potpuno uništen“, izjavio je Punoš.

U razgovoru za „Vesti“ Punoš kaže da je pretnja „vešanjem“ izrečena iz očaja i neverice šta ga je snašlo.

– Naravno da se neću ubiti. Neka država dođe, neka mi sve uzme, ali im dobrovoljno neću ništa platiti, jer na ovaj način mi ponovo ubijaju majku, a celu našu porodicu još jednom vraćaju u pakao kroz koji smo prošli. Vratio sam se u Hrvatsku pre 20 godina i od tada redovno plaćam sve dažbine državi, uredniji sam u tome od mnogih koji se busaju u grudi po svom „domoljublju“, a na kraju doživim da moram da platim, a majka mi je ubijena. Na papiru imaš sva zagarantovana prava, a u praksi očigledno nije tako – ogorčeno priča Punoš, kome rođeni brat živi u Australiji i još nije saznao da su umesto pravde dobili sudsku odluku da moraju da plate sudske troškove.

Kaže, ništa bolje nisu prošli ni drugi meštani ovog i susednih sela koji su tužili Hrvatsku zbog ubistva najrođenijih, jer je, tog avgusta 1995. godine, u selu Dobropoljci ubijeno četiri osobe.

– Janu Punoš su deca ekshumirala i napravila joj grobnicu. Petrovka Kužeta je spaljena u svom krevetu. I snimak oko tog ubistva postoji. Ubijen je i Petar Šaponja, ali njegovo telo još nije pronađeno. Zapravo, svi koji su tog avgusta ostali u selu bili su ubijeni. I mi bi, da smo ostali, a Hrvatska nas je pozivala da ostanemo i garantovala sigurnost – priseća se Punoš.

Kaže i da njegova porodica nije jedina koja je tužila državu zbog ubistva najbližih srodnika, a na kraju izgubila proces, jer za taj zločin niko nije pravosnažno osuđen.

– Za Srbe iz Hrvatske je dovoljno da neko nešto kaže, pa da ih osude na 20 godina, a za ubistvo moje majke, gde je bilo više desetina prisutnih vojnika, niko nije odgovarao. Pa čak ni oni koji su bili prisutni i mogli da reaguju. To je ta pravda – priča Punoš.

Nažalost, njegov slučaj nije i jedini.

Ne zanima me novac

– Da me niko pogrešno ne razume. Ne zanima me ni novac, niti bilo šta drugo. Hteo sam samo da dođem do pravde, a ispostavilo se da smo u tom pokušaju duplo kažnjeni. Prvo tako što su nam ubili majku, a sada što nam prete zaplenom imovine što smo uopšte pokrenuli to pitanje. Boli to čoveka. Nismo ovo zaslužili – priča Punoš.

Ležala mrtva pod strehom

Damir Punoš kaže da je njegova majka bila previše bolesna da bi krenula u kolonu.

– Kad je počela „Oluja“ krenuli smo s kolonom prema Srbu, niko nam nije ništa govorio, ni kud’ ćemo, ni dokad’ ćemo tamo biti. I tako smo stigli do Srbije. Majku je u kući, pod nadstrešnicom, gde smo je i ostavili, našao komšija Živko Borak. Živeo je u Zadru, ali je u Gošiću imao staru kuću, i kad je vojska u „Oluji“ prošla, odlučio je obići svoju starinu, a onda i komšije, da vidi je li ko ostao. Draginju je našao mrtvu pod strehom i pokrio – ispričao je Punoš i dodao da je o sudbini majke saznao tek 2001, kada se vratio u zavičaj i to od jednog policijskog inspektora koji mu je došao pred kuću i sve ispričao.