Slučaj je udesio da se na TV ekranu ukaže hrvatski premijer Zoran Milanović, koji je obilazio područja pogođena nezabeleženim poplavama, i , pod utiskom velike katastrofe, izjavio da je "svako ko je izgubio kuću, srušio mu se celi svet" i obećao da će država izgraditi nove kuće.
I Milisava su dirnule te reči, pogotovo što se njegov svet srušio pre 23 godine, kada mu je kuća u Bariloviću odletela u vazduh, a on još i danas čeka krov nad glavom, bez većih izgleda da će dočekati pravdu.
No, njegov problem je "specifičan", njegovu kuću nije pomela nikakva prirodna katastrofa, viša sila, već se u taj građevinski poduhvat umešala hrvatska država, izvođači su bili njeni uniformisani delatnici, obučeni inžinjerci koji su te 1992. godine bili angažovani na minerskim poslovima po hrvatskim gradovima i selima. Uklanjali su "nepoćudne" kuće, a pravni "eksperti" vodili računa da sve bude u okvirima "pravne države".
Tako je Kuljanin, kao i hiljade drugih, bez kuće ostao "po zakonu", pa mu pomoći, sve da i hoće, ne može ni premijer jer nije uputno da krši zakone vlastite države.
– Nakon 22 godine od pravne države nema ni p. Sjaši Kurta da uzjaši Murta. Vlasti se menjaju, ali prema Srbima ostaju jednake. Još 22.000 srpskih kuća čeka obnovu, a prošle godine je obnovljeno 129. Dakle državi će ovim tempom trebati najmanje 20 godina da završi obnovu srpskih kuća koje su hrvatski teroristi porušili – izračunao je Kuljanin, napominjući da izgradnja njegove nije ni u tom planu jer u vreme miniranja nije bio prijavljen na kućnoj adresi.
A na tu adresu mineri u uniformama Hrvatske vojske došli su 29. jula 1992. godine i potpuno završenu i nameštenu Milisavovu dvospratnicu sravnili sa zemljom. Policija je, kako i priliči u pravnoj državi, izašla na lice mesta i podnela krivičnu prijavu protiv nepoznatog počinioca okružnom javnom tužiocu u Karlovcu 6. avgusta 1992. godine.
Posle godinu dana krivična je prijava dopunjena imenima Josipa Goldašića i Ivana Spudića, koji su osumnjičeni za krivično delo terorizma i ne samo za miniranje Kuljaninove kuće, već i kuća Rajka Rajkovića, Vlade Pačirskog i Anke Ležajić.
No, sve to nije impresioniralo zamenika vojnog tužioca u Karlovcu Antuna Stankovića Moćana, koji je 8. decembra 1993. godine odbacio krivičnu prijavu protiv spomenute dvojice hrvatskih vojnika. Kako onda tako i danas, Kuljanin na svim sudskim instancama
Etnička "pravda"Dok i dalje u garaži čeka pravdu, Kuljaninov slučaj godinama leži u fijokama Vrhovnog suda i čeka rešenje. Poučen dosadašnjim iskustvom, ne nada se povoljnom ishodu. Za sudove u Hrvatskoj, kaže on, i danas je etnička pripadnost stranaka u procesu presudan kriterijum u odmeravanju "pravde", pa se i nema čemu nadati. |
gubi pravnu bitku za svoju srušenu kuću, čiju je vrednost sudski veštak procenio na 250.000 evra.
TRNOVIT KULjANINOV ŽIVOTNI PUT
Dvaput izbegao likvidaciju
Milisav Kuljanin (1945) u Zagreb dolazi kao mladić 1965. godine iz hercegovačkog sela Bradina kod Konjica. Zaposlio se u policiji, a nakon završene Više škole za unutrašnje poslove radio je poslove pravnika-kriminalista sve do 1991. kada je po kratkom postupku penzionisan i, zajedno sa suprugom, izbačen iz stana.
No, još je imao neke stare veze u policiji, što mu je i spasilo život.
– Znao sam da postoji spisak Srba u Zagrebu, koje treba likvidirati. Sećam se ko danas, bilo je to 4. novembra 1991. kada sam jednog poznanika pitao kakva mi je sudbina. Rekao mi je da odem kod Stipe Manđarela, čija je sekretarica bila supruga mojeg bivšeg kolege. Kada sam joj objasnio zbog čega sam došao izvadila je iz ladice spisak i prstom pokazala moje ime.
U međuvremenu došao je Manđarelo i rekao: "Kuljo, pa ko bi tebe hteo likvidirati, ti si dobar čovek, ničeg se ne boj".
– Isto veče, oko ponoći, došli su po mene. Sakrio sam se u kauč, a žena im je otvorila. Popili su piće, uzeli novac i otišli, a ja sam pobegao u Sloveniju – priseća se Milisav.
U Zagreb se vratio tek 1998. godine, verujući da je najgore prošlo. Priveli su ga na informativni razgovor i, pod teškim mukama, tražili da prizna da je bio u četnicima i koliko je Hrvata ubio.
– Tukli su me i gazili, naredili da se popnem na stolac, kako bi me gurnuli kroz prozor i to prikazali kao samoubistvo. Kada su me doveli do prozora, odgurnuo sam se i sve ih srušio na pod. Tada je u sobu ušao šef smene i naredio im da prekinu sa mučenjem i da im neće dopustiti da me ubiju.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
