Koncert za porodicu i prijatelje, kako ga je nazvala porodica Adamović iz Bazela, bio je veče za pamćenje! Salu Ustanove kulture Parobrod u centru Beograda ispunila je publika sačinjena uglavnom od članova šire porodice, kumova, dugogodišnjih prijatelja i poznanika. Svi su se potrudili da dođu i podrže Martu i Petru, desetogodišnje bliznakinje koje svoj nesvakidašnji talenat razvijaju na neobičan i malo teži način. Sestre su svirale dela Šostakoviča, Čajkovskog, Betovena, Dvoržaka, da bi se sve završilo pesmom „Divan je kićeni Srem“. Petra je na klaviru pratila Martu, koja je svojim anđeoskim glasom pevala.
Devojčice gotovo od rođenja žive u Bazelu u Švajcarskoj, a posle ovog koncerta su otišle kući prepune utisaka i uz pregršt buketa cveća kao prave primadone. Iako su strah i trema postojali na početku, sve je brzo nestalo, a od radosti nisu zaspale do dugo u noć. Dan kasnije čekao ih je još jedan nastup, ovaj put na maloj sceni čuvenog Kolarca. Svirale su kao gošće srednjoškolcima kamerne muzike MŠ „Stanković“. Tad su već bile smirenije i koncentrisanije posle celovečernjeg koncerta tako da im je ova poseta rodnom gradu bila jedna od najuzbudljivijih.
Borba za svaku reč
Marta i Petra u Švajcarskoj često nastupaju kao članice Umetničkog centra Soko iz Bazela, koji vodi njihova majka Andrijana, i o tome su „Vesti“ u više navrata pisale. Ono što do sada o njima nismo znali jeste teška borba jedne od bliznakinja, koja oštećenje sluha pobeđuje i uz pomoć muzike, pa je zbog toga koncert u Parobrodu bio poseban jer su se okupili svi oni koji poznaju ovu porodicu i znaju za njihove bitke.
Petri je tek sa četiri godine konstantovano oštećenje sluha i tada je počela velika borba za svaku reč, štelovanje slušnih aparata, sa šest godina operacija ugradnje kohelarnog implanta. Reč po reč, prvo na srpskom, pa onda polako i na nemačkom, uz ogroman trud i rad Petra je polako sustigla vršnjake. Za to vreme izuzetno nadarena za muziku, Marta je počela da svira violinu. Ali u Švajcarskoj nije baš sve savršeno o čemu za „Vesti“ govori njihova mama Andrijana Adamović, koja je profesor srpskog jezika i književnosti, a uz to i muzički obrazovana. Ona ukazuje na nedostatke švajcarskog muzičkog obrazovnog sistema.
Problemi u Švajcarskoj
– Prijatelji u Srbiji uvek se čude kad im pričam sa kakvim se sve problemima srećemo. Svi zamišljaju Švajcarsku kao savršeno organizovanu zemlju, što ona u mnogim segmentima i jeste, ali baš tamo gde je najvažnije, gde se formiraju i oblikuju ljudi, u obrazovanju, mnogo toga ne funkcioniše. Po školama rade nedovoljno školovani nastavnici, deca imaju mnogo, po mom mišljenju, nepotrebnih predmeta koji im oduzimaju veliki deo dana. A muzičke škole su priča za sebe. Takvim tempom rada ne može se daleko stići. Marta se opredelila za violinu, zahtevan instrument. Od početka je bilo jasno da u školi nema šta da traži i imali smo neverovatnu sreću da u komšiluku upoznamo magistra violine, Tatjanu Vucelić, koja je Marti postavila osnove sviranja. Nažalost, doživela je nesreću koja ju je neko vreme izbacila iz koloseka i preko nje smo u Beogradu upoznali profesorku Anu Vujadinović. Po povratku u Bazel sa njom smo nastavili da radimo onlajn. Nije lako i nije isto, ali ja iskreno verujem u naš sistem. Marta ide i u muzičku školu u Bazelu, ali to nije za poređenje. Ona je vanredan đak u MŠ „Kosta Manojlović“ i polaže ispite skoro svaki put kad smo u Beogradu – priča Andrijana.
A onda je pre dve godine i Petra izrazila želju da svira klavir.
– Naša prva reakcija bila je da joj je to nepotreban napor, ali nismo želeli da dobije poruku kako nešto ne može i tako je u našu kuću stigao i klavir – kaže Andrijana.
Paralelno sa muzičkom školom u Švajcarskoj, počinju i onlajn časovi sa profesorkom klavira i kamerne muzike, Jelenom Minić.
Ceo život stao u salu
Drugi nedostatak švajcarskog muzičkog obrazovanja jeste gotovo potpuno odsustvo javnih nastupa, a deca vole da se lepo obuku, stanu na scenu i pokažu šta su naučila. Zato je Andrijana pre dve godine pokrenula seriju koncerata „Deca stvaraju muziku“ o kojima su „Vesti“ su već pisale. Nedavni boravak kod babe i dede Beogradu, Marta i Petra su iskoristile za nastup pred beogradskom publikom.
– Čitav moj život bio je sa nama u toj sali. Kumovi i prijatelji mojih roditelja, ljudi uz koje sam odrastala, njihova deca pa i unuci, zatim moji kumovi i prijatelji, čak i neki ljudi koje sam upoznala u
Švajcarskoj, a zadesili su se u Beogradu. Tu je bila rođaka koja me porodila i prva uzele nedonoščiće od jedva dva kilograma u ruke, pa logopedice koje su radile sa Petrom. Mnoge nisam videla godinama i znali smo da ćemo se samo sresti na kratko na koncertu, a opet nisu žalili da dođu i provedu veče s nama. Nema toliko velikog hvala kojim bih mogla svima da zahvalim. A kad su usledili pokloni i cveće, moje devojčice nisu znale šta ih je snašlo – suznih očiju govori Andrijana.
Srce plesalo uz muziku
Marta kaže da joj je koncert u Ustanovi kulture Parobrod bio sjajno iskustvo.
– I dok sam ja nastupala i dok nisam. Sećam se mog prvog utiska o toj sali gde smo svirali: „Ovo izgleda kao mali, prazan stan sa puno lepih slika i polukoncertnim klavirom u sredini.“ Dok sam svirala i pevala, imala sam neki poseban osećaj za koji mislim da ga do sada još nikad nisam imala. Na kraju koncerta bila sam i malo tužna što se sve završilo, ali i srećna što smo sestra i ja dobile puno cveća i drugih poklona. Bila sam ponosna na sve učesnike i mamu Andrijanu koja je sve to organizovala. Ovo iskustvo neću nikad zaboraviti!
Uprkos svim svojim problemima, Petra je uvek nasmejana, muzika ima ogromnu ulogu u njenom životu, a mama Andrijana kaže da joj se čini da od svih njih četvoro, jer je i tata Goran veoma muzikalan, možda najviše voli i oseća muziku.
– Koncert je bio baš muzikalan i lep! Mnogo sam uživala uz muziku koji smo svirali Una, Ilija, Marta i ja. Nekako mi je srce plesalo uz muziku! Kada sam legla posle koncerta u krevet, imala sam u glavi misao: „Baš bih volela da opet bude isti koncert! Zahvalna sam i ljudima koji su došli da nas gledaju. Nisam očekivala da će doći ovoliko ljudi. Volela bih da opet imam priliku da sviram na takvom nastupu.
Susret prijateljica
Nataša Mirković je Andrijanina dugogodišnja prijateljica sa kojom je zajedno pevala.
– Petru i Martu poznajem od rođenja i bila mi je velika čast da prisustvujem koncertu. Koncertu, ne samo predivne muzike koja izlazi iz dečjih srca i prstića, već koncertu ljubavi, borbe i upornosti, koje
vraćaju veru u prave vrednosti. Ispunile su mi dušu ponosom i toplinom.
Ana Jovanović, Andrijanina drugarica iz gimnazije je oduševljena.
– Došla sam na poziv drugarice iz gimnazije da čujem njene ćerke. Nisam znala šta da očekujem jer sam ih videla dok su bile baš male. Mogu samo da kažem da sam uživala. Svirale su kao pravi profesionalci. To je bila prilika da se sretnemo i nas tri drugarice iz gimnazije. Divan osećaj posle toliko vremena.
Magični momenti
U Beogradu su na prvom koncertu uz Martu i Petru na sceni bili Una Dedić i Ilija Paunović. Una svira klarinet, a Ilija je oduševio sve prisutne svirajući Mocarta i bez nota.
– Prepun sam utisaka i emocija. Iako se Petra bori sa problemima sa sluhom, njena izvedba je bila izuzetna. Oduševljen sam njenom strašću i talentom, njen fokus i želja za muziciranjem su inspirativni. Marta je svirala violinu i dubokim razumevanjem muzike doprinela neverovatnoj atmosferi. Trenuci kada je pevala su bili posebno magični. Una Dedić je klarinetom obogatila naš muzički ansambl. Njena snaga je fascinantna. Porodici Adamović želim sve najbolje. Ovaj nastup je bio podsetnik da ljubav prema muzici može da nadvlada sve prepreke i donese toliko radosti kako nama, tako i publici koja nas je pljeskom ispratila. Nadam se da će ovo biti samo prvi od mnogih zajedničkih nastupa – nije krio zadovoljstvo Ilija.
Una Dedić kaže da je atmosfera je bila veoma prijatna.
– Program je bio zanimljiv. Smatram da mladi treba više da posećuju koncerte i slušaju onu pravu, kvalitetnu muziku. Sve u svemu, jedno jako lepo veče i dobro iskustvo.
Bilo je super
Nina Cvetković ima devet godina i kumica je Petri i Marti.
– Koncert je bio super. Marta i Petra su svirale baš lepo i kao da sviraju mnogo, mnogo godina. Najviše mi se dopalo kada su svirale zajedno.
A njena sestra od ujaka, dvoipogodišnja, Ana Stevanović, na pitanje da li su Marta i Petra lepo svirale, oduševljeno odgovara: „Da!“
Ana je presedela ceo koncert u Nininom krilu, neprestano tapšući rukama u ritmu muzike. Sva ozarena i ponosna dala je na kraju koncerta čokoladni buket malim umetnicama.
