Amerika je ponovo preuzela inicijativu, pa će se 2. septembra u Vašingtonu zahvaljujući posredovanju Ričarda Grenela oči u oči naći predstavnici Beograda i Prištine, a o čemu bi moglo da se raspravlja iza zatvorenih vrata govori Ksenija Pavlović Mekatir, akreditovana novinarka u Beloj kući, koja ne propušta nijednu pres konferenciju aktuelnog predsednika SAD i čije tvitove prenosi i Trampov specijalni izaslanik Grenel.
– Trampova administracija je veoma zainteresovana za spoljnopolitički uspeh pred izbore u novembru. Prošle nedelje postignut je istorijski mirovni dogovor između Izraela i UAE i kada bi Amerika uspela u nameri da se dogovor Srba i Albanaca na Kosovu postigne na način na koji je za Srbiju prihvatljiv, to bi bila direktna zasluga Trampove administracije. Čak i ako bi se EU bavila sprovođenjem toga dogovora, realno bi bio iniciran i formulisan na američkom tlu kao istorijsko dostignuće američke administracije. Ono što može da se očekuje 2. septembra zavisi isključivo od Srba i Albanaca, Amerika ne želi da nameće rešenja jer se Tramp brendira, politički, kao mirotvorac. Predsednik Tramp je zainteresovan za postizanje istorijskog mirovnog sporazuma i ako bi Srbi i Albanci uspeli da nađu prihvatljivu formulu za trajni mir, Amerika bi to podržala, a onda bi i EU morala to da podrži. Svim međunarodnim akterima je cilj da se problem trajno reši, ali se dosta razlikuju u pristupu. Jedan od nepoznatih faktora je zapravo to da li Hoti, ili ko je od Albanaca sada zadužen za razgovore, odnosno pregovore, želi da taktizira i sačeka rezultat američkih izbora u novembru. Da li su Albanci razumni ili iracionalni u svojim željama i pristupu pregovorima, saznaće se 2. septembra. Iz razgovora koji sam vodila sa predsednikom Vučićem nedavno za „Pavlovic Today“, stiče se utisak da je pristup Srbije razuman – kaže Ksenija Pavlović.
Da li administracija Donalda Trampa posvećuje više vremena Balkanu nego prethodne administracije, pogotovo dijalogu Prištine i Beograda?
– Najviše pažnje Balkanu posvetila je Klintonova administracija, koja je postavila kurs spoljne politike prema Srbiji i Zapadnom Balkanu koji od tada Stejt department prati. Tramp ne posvećuje veliku pažnju Balkanu u odnosu na sva druga spoljnopolitička pitanja koja su prioriteti za Ameriku, ali ono što razlikuje Trampovu administraciju od svake druge kada je Kosovo i Metohija u pitanju je to da nije zainteresovan da slepo prati politiku koju su postavile demokrate u prethodnim decenijama. U tom smislu, za Srbiju bi najbolje bilo da pokuša da dobije najbolji mogući ishod do novembra. Ako Bajden pobedi, pozicija Srbije u rešavanju kosovskog problema biće nepovoljnija jer će Bajden ići na priznanje u sadašnjim okvirima. Međutim, samim tim i albanska strana neće imati mnogo uspeha jer bez saglasnosti Srbije neće moći nigde da stigne, a vreme zavrtanja ruke za priznanje Kosova je prošlo, svi znaju da takav politički pristup ne donosi rezultate niti trajna rešenja. Ako Bajden pobedi, problem Kosova će se samo prolongirati, a status kvo nije ni u čijem interesu.
U Srbiji prevladava mišljenje da je Trampova pobeda na izborima u interesu Beograda. Šta možemo očekivati ukoliko Bajden trijumfuje i šta mislite o inicijativi u SAD „Srbi za Trampa“?
– Ako Srbija ima strateško partnerstvo s Amerikom, onda nema mnogo razlike da li je predsednik Bajden ili Tramp, demokrata ili republikanac. Dugo se u srpskoj javnosti postavlja pitanje koji je predsednik u Americi bolji za Srbiju, ali ono što mnogi zaboravljaju je da je Stejt department pun diplomata koji ostaju na istim mestima, jer to uglavnom nisu politička postavljenja. To je jedna uspostavljena škola mišljenja i ono što Srbija treba da radi na spoljnopolitičkom planu je da gradi i učvršćuje dugoročno strateško partnerstvo s Amerikom, na način na koji to rade Velika Britanija ili Novi Zeland, na primer. Nisam upoznata sa inicijativom „Srbi za Trampa“, pretpostavljam da mislite na američke Srbe, glasače u Americi. Poznato je da Srbi u Americi mahom glasaju za Trampa jer je alternativa demokratska administracija, koja je zaslužna za bombardovanje Srba i Srbije, a te rane su još sveže.
Koliko je kosovski problem zastupljen u američkim medijima?
– Problem Kosova nije zastupljen u medijima, osim kada Tramp pokrene inicijativu da sazove samit i te vesti i analize su uglavnom negativne. Američka politika je prilično ustaljena, nema nekih velikih zaokreta, a Tramp je spreman da ih pravi jer je došao iz potpuno drugačijeg okruženja i on radi ono što on hoće. Republikanci su generalno otvoreniji da čuju i uvaže stav Srbije. Nije problem minutaža u medijima, već način na koji se te teme predstavljaju i analiziraju. Većina današnjih novinara u Vašingtonu ne zna ništa o Kosovu i Metohiji, nikada nije bila u bivšoj Jugoslaviji i piše ono što im neko na brzinu objasni u vezi sa situacijom, formiraju mišljenje koje onda nema ko da verifikuje jer ne postoji regionalna ekspertiza u medijima. To je tako sa većinom tema, spoljnopolitičko izveštavanje u Americi nije ekspertsko i dosta je politizovano. Američko novinarstvo je najbolje na domaćim temama.
Da li se imidž Srbije promenio u Americi?
– Sećanje u Americi kratko traje zbog udarnog ciklusa vesti, non-stop imamo neku novu krizu. Mišljenje o Srbiji nije prevalento, niti formirano. Srbija ima mnogo da ponudi svetu i treba da razmišlja u okvirima kapitalizma i potrošačkog društva, u kojem je sve proizvod. Konzumerizam, u kojem je čak i tragedija produkt. Srbija nije morala da ide na simulaciju kriza da bi dobila sposobnost da njima upravlja. Morala je da se sama nauči na primerima ratnih razaranja i kada prolazite kroz teške situacije neminovno stičete sposobnosti i veštine preživljavanja, razvijate instinkte. To je sve životna škola i Srbija može sve to da pretvori u proizvod za liderstvo ili masterklas. Amerika ima celu industriju liderstva u kojoj ljudi koji su preživeli teške situacije pretvaraju teškoće u pozitivne lekcije iz kojih drugi mogu da uče.
